Milioni i milijarde uloženi su da bi se ugušile Vranjske, a Vukašin Obradović oterao u samoubistvo. Kad kažem Vranjske i Vukašin mislim i na sve slobodne medije i novinare.
Vukašin Obradović je prekinuo štrajk glađu i rešio da nastavi da se bori. To je prva pobeda. I to je najvažnije.
Moja konstatacija s početka ovog posta “inspirisana” je, međutim, jučerašnjim izjavama ministra kulture i medija o takozvanim tržišnim uslovima na koje mediji moraju da se nauče iako tržište ne postoji, saopštenjem Vlade o tome kako su dali novac za Vranjske kao da se novac sme davati medijima kad zakon kaže da javna sredstva smeju da se troše samo na medijske projekte koji su u javnom intersu, a pogotovo tviter porukom Ane Brnabić “Dosta licemerja”.
Ceo tekst pročitajte na portalu Moj izbor
Saragusti: Niko sada nije bezbedan. Zločini su jezivi. Novinari su ubijeni dok obavljaju svoj posao
Medijski amandmani umiru u skupštinskom mraku: Noćno zasedanje Odbora, u četiri čina
Silovanje ili cenzura: Na šta to smrdi Pepe le Tvor?
Zasto ne oformite jednu nezavisnu komisiju iz redova NUNS-a i UNS-a , koja ce pregledati poslovanje ‘Vranjskih novina’ (ulaz – izlaz sredstava;
troskovi ; saldo … itd) pa da podnesete udruzenju izvestaj o zatecenom stanju , a ne ovako.
Vi ne verujete drzavi ; ona ne veruje vama ; svako svakog kudi … igra „zaglupljivanja“,a narod prestaje da cita novine – dosta mu je svih vas.