Minhauzeni a naši: Kako naučnofantastične priče o beogradskom metrou postaju vesti

Ona zbog toga nije bila ništa manje verodostojna, za šta se potrudio lično gradonačelnik izlažući saputnicima i „oku kamere“ već štampanu kartu za nepostojeću ali uveliko obećavajuću podzemnu železnicu.

Ma koliko se činilo da se nešto što ne postoji ne može ni prikazati, pomenute televizije su prevazišle takva, očito sitničava stanovišta, predstavljajući samo zamišljenu i otuda neizvesnu budućnost kao nesumnjivu, opipljivu stvarnost.

Vidovnjaci na pustoj poljani

Iako se u ponudama takve vrste računa na lakovernost izborne pastve, ovoga puta se od korisnika predizbornih televizijskih usluga očekivalo i nešto više: da na pustoj poljani, na kojoj su se umesto putnika sabirali utisci, iskažu ne samo politički poželjnu pravovernost već i maštovitost i, najzad, vidovitost.

Na šta je u predizbornoj kampanji najviše usredsređeno „oko kamere“? Nećete verovati. Na šalove! Ne znam da li se „najbolji tim“ vladajuće stranke izdvaja i nečim drugim, ali su izborom neprestano drugačijih šalova i načinom na koji ih vezuju do sada bili bez premca

Takva očekivanja je najviše ispunio jedan od sagovornika koji je, sa uverenošću starozavetnih proroka, izjavio kako je „sto odsto siguran“ da će metro biti izgrađen u predviđenom roku. Da nema ničeg lakšeg od toga, potvrđuju svakodnevni oglasi u Politici da je dovoljno izgovoriti metro (donedavno je za to, valjda, bilo dovoljno da se kaže keks) pa da pred vama protutnji.

Za to, najzad, jemči, kako kaže prvi sa liste vladajuće stranke, „najbolji tim“ u kome se lekar, balerina i drugi „stručnjaci“ u obraćanju građanima najviše bave urbanizmom.

Za brkanje uloga u velikoj meri su odgovorni režimski mediji koji su uspeli da naglavačke izokrenu i najvažniji novinarski aksiom. Za njih, drugim rečima, nije više „vest svetinja, a komentar slobodan“, već potpuno obrnuto „komentar je svetinja, a vest je slobodna“. Nema, najzad, upečatljivije ilustracije da je naličje postalo lice od uslikane vožnje „nadzemnom trasom“ nepostojeće podzemne železnice.

Nema neke potrebe za vestima

Kako iz toga proizlazi – za vestima i nema potrebe sve dok je za vlasti dovoljno da ih, kao u slučaju metroa, u podatnim i uslužnim medijima tumače i pre nego što su se i dogodile. Da im, najzad, od svega nije važnije da ostave utisak na građane, odnosno birače, priča o vožnji „nadzemnom trasom podzemne železnice“ ne samo da ne bi mogla da poprimi mitski status već ne bi mogla ni da dospe na ekrane televizije. Zbog čega? Zbog toga što je u toj meri lažna da pomućuje slavu čak i jednog barona Minhauzena. Jeste da je baron jahao na topovskom đuletu, ali je ono bar bilo pravo za razliku od nepostojeće železnice za koju je gradonačelnik izdavao karte.

Kada, prema tome, hvaleći neki naš domaći proizvod kažemo „svetsko a naše“, mogli bismo, sa isto toliko osnova, da izjavimo „Minhauzeni a naši“.

[povezaneprice]

Iako se televizijski sročena priča o „nadzemnoj trasi“ podzemne železnice izdvaja maštovitošću koja bi postidela i pisce naučnofantastičnih romana, u načinu na koji je izborna kampanja predstavljena u medijima ona ipak ne ostavlja najveći utisak? Kako to? Tako što smo anestezirani i od njihovih minhauzenskih projekcija budućnosti i od isto tako prilježnog raskopavanja prošlosti. Od tih se iskopina, kako na ulicama tako i u svesti, ne može dospeti do sadašnjosti – do jedine postojeće stvarnosti, dakle.

Kako, tada, da dođemo u dodir s njom? Tako što ćemo pažljivo pratiti na šta je u predizbornoj kampanji najviše usredsređeno „oko kamere“. Pa na šta je najviše usredsređeno? Nećete verovati. Na šalove! Ne znam da li se „najbolji tim“ vladajuće stranke izdvaja i nečim drugim, ali su izborom neprestano drugačijih šalova i načinom na koji ih vezuju do sada bili bez premca.