Imala sam nesreću da ga danas i lično gledam u trenutku dok je izgovarao još jednu u nizu antologijskih rečenica o situaciji na Zapadnom Balkanu: “Medijske slobode mogu da budu unapređene ukoliko stvorimo medijsko tržište, i omogućimo da mediji ne budu zavisni od finansijske pomoći”.
Mislila sam da će tom prilikom imati neki tik, da će mu se trznuti kapak ili ivica usta, da će mu se telo – samo od sebe – pobuniti zbog onoga što izgovara, a za šta u startu i sam zna da nema veze sa životom, bar ne kada su u pitanju mediji Zapadnog Balkana, pa samim tim i mediji u Srbiji.
Pažljivo sam gledala, ali – ništa. Rekao je to kao da zaista veruje, kao da ta frazetina koja mu prelazi preko usta nije jedna od onih “nepotpunih istina” koje dobro zvuče, ali koje istovremeno imaju fatalne posledice po sve na koje se odnose.
Dotični Han više je nego dobro upoznat s činjenicom da na ovdašnjem medijskom tržištu opstaju samo oni koji su poslušni i koji zato dobijaju reklame, da ovde zapravo i nema tržišta (jer je ono odavno postalo politički plen i mesto na kojem se gube ili dobijaju izbori) i da bi pre “stvaranja medijskog tržišta” trebalo obezbediti da mediji i novinari koji u njima rade fizički prežive.
Ne može Han da glumi kako nije upoznat. Jer, rečeno mu je, objašnjeno, na mnogo mesta, direktno i indirektno. Ali, Han ne čuje. I nije ga briga.
Zato mislim da više ne vredi ni da objašnjavamo, već da ta evropska vrata konačno zatvorimo i prihvatimo da smo u svemu ovome – sami.
Medijski amandmani umiru u skupštinskom mraku: Noćno zasedanje Odbora, u četiri čina
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.