Moramo snažno menjati kulturu i društvo koji proizvode mržnju i nasilje i za građane i za novinare

Branko Stamenković, zamenik republičkog javnog tužioca (foto: Zoom snimak ekrana)

Učesnici onlajn tribine u organizaciji OEBS-a, na kojoj je predstavljen izveštaj Stalne radne grupe za bezbednost novinara od 2017. do 2021. godine, ocenili su da je tokom ovih godina postignut značajan napredak u zaštiti novinara i reakciji države u slučajevima napada na njih.

Pomenuto je da su uvedeni SOS telefon, sajt bezbedninovinari.rs, postavljene su tzv. kontakt tačke za prijavu napada, a novinari su bolje upućeni kome da se obrate kada se napad na njih desi. Pomenuti su i neki slučajevi napada koji su efikasno rešeni, kao što je slučaj napada na novinara Daška Milinovića u aprilu, čiji su počinitelji već osuđeni na zatvorske kazne.

Da smo tada imali kancelariju za napade na novinare u MUP-u i da je inspektor Dragan Kecman otišao da istražuje slučaj brutalnog prebijanja Željka Matorčevića, to bi sigurno sprečilo paljenje kuće Milana Jovanovića dva meseca kasnije (Veran Matić)

Na tribini je ukazano i na probleme u vezi sa brojnim nerasvetljenim slučajevima (posebno su isticani napadi na novinare tokom prošlogodišnjih protesta), zatim je ukazano na različite interpretacije napada od strane novinara i tužilaštva, razlike u bazama podataka, nerazumevanje i nepoverenje koje postoji među novinarima, različita neprimerena reagovanja tužilaštva, kao i na veoma nepovoljnu političku klimu i optužbe prema predstavnicima medija koje generišu sve više pretnji i napada.

Miroslav Janković, pravni savetnik za slobodu medija Misije OEBS-a u Srbiji uključen u rad Stalne radne grupe za bezbednost novinara, zaključio je da je neophodno ustanoviti preventivne mehanizme za napade na novinare, intenzivirati rad na nerasvetljenim slučajevima, razmotriti ideju (koju je izneo Veran Matić) o uvođenju evidencije napada na novinarke i novinare prema njihovom polu, te podsetio da bi efikasnijoj borbi protiv pretnji i napada trebalo da doprinesu i izmene Krivičnog zakonika, najavljene za narednu godinu.

Prenosimo delove izlaganja Branka Stamenkovića, zamenika republičkog javnog tužioca i tužioca za visokotehnološki kriminal, Radeta Đurića iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Verana Matića iz ANEM-a, predsednika Komisije za istraživanje ubistava novinara.

Branko Stamenković:

– Tužilaštvo je izuzetno ozbiljno pristupilo ovoj temi i razvijali smo se sa svim članovima Stalne radne grupe. Ovo nije isto tužilaštvo kao pre pet godina, naši kapaciteti su veći i kvalitetniji, komunikacija je mnogo bolja, i čini mi se da se to i vidi u ishodima važnih slučajeva napada na novinare. Ti predmeti koji su sudski presuđeni pokazali su da zajedničko profesionalno delovanje može da dovede do rezultata.

Činjenica je da je Stalna radna grupa imala uspone i padove, i da je njen rad ponekad bio isuviše okružen nepoverenjem, ali čini mi se da smo tokom ovih godina uspeli da to početno nepoverenje, možda i neznanje, od strane novinara, koji možda ne razumeju najbolje kako funkcioniše naš sistem, pretvorimo u poverenje.

Istraživanje SĆF: Novinari ne prijavljuju sve napade, potrebno unaprediti sistem njihove zaštite

Kontakti su učvršćeni i sada se nalazimo u poprilično dobroj organizaciono-tehničkoj situaciji jer se sada napadi koji mogu da imaju krivičnopravnu konotaciju prijavljuju i nisu nevidljivi. Potencijalno oštećeni imaju pravo da dobiju obaveštenje i o ishodu postupka i da budu učesnici u postupku. Čini mi se da je ta okolnost kvalitet koji pravi razliku između toga kako je to bilo, a kako je sada.

Ono što nedostaje od strane medijskih kuća – dok su udruženja aktivna, i njima se zahvaljujem, i NUNS-u i UNS-u i NDNV-u, kao i Slavko Ćuruvija fondaciji – jeste napor da se takve presude objavljuju. Mediji u kojima mnogi od vas rade, mnogo više pažnje posvećuju događaju koji se odigrao, a nakon toga, kada pravda biva zadovoljena, bar u prvostepenom postupku, onda su vesti koje prate razrešenja napada na novinare retke i kratke.

Treba da se postigne efekat generalne prevencije, da se odvrate potencijalni izvršioci napada na novinare i da se upozore da će takva vrsta ponašanja biti kažnjena. To nedostaje. Imamo, naravno, i mi naše propuste, i policija i tužilaštvo, Imamo odluke koje su neprimerene. Mi maksimalno utičemo na organe koje su u hijerarhiji niži da te odluke isprave i aktiviraju se zakonski mehanizmi.

Voljni smo da učimo i da se razvijamo sa vama i naša namera je da u ovome ostanemo i da pozitivno utičemo na okolnost da se vi osećate krivičnopravno bezbednije u ovoj zemlji dok vršite posao, a da potencijalni izvršioci budu odvraćeni od toga da vas ometaju u vašem poslu kroz izvršenje. Mi ćemo tako nastaviti i vršićemo profesionalno svoj posao u odbrani javne reči, budite sigurni u to.

Rade Đurić (foto: Zoom snimak ekrana)

Rade Đurić:

– Dobra komunikacija je iznedrila sistem kontakt tačaka i brzog prijavljivanja napada na novinare, koji je pokazao da dobro funkcioniše u najvećem broju slučajeva. Te kontakt tačke su dovele do toga da se slučaj što pre prijavi kako bi se stekla veća doza poverenja kod novinara i kako bi oni razumeli da nadležni organi žele da postupaju. U tužilaštvima i policiji postoje precizno određena lica kojima se prijavljuje slučaj i vodi se računa o tome da se prijavljeni slučaj beleži kako treba i da li se procesuira u skladu s propisima.

U izveštaju smo izdvojili pojedinačne slučajeve, kao što su napadi na inauguraciji predsednika, gde smatramo da policija nije pružila adekvatnu zaštitu novinarima. Nakon toga je i zamrznut status unutar Stalne radne grupe jer se veći broj udruženja povukao.

Imamo primere dobre reakcije institucija u slučaju novinarke Zane Cimili ili Daška Milinovića. S druge strane su slučajevi koji nisu rešeni, a koji se moraju rešavati, poput slučaja Bojane Pavlović, novinarke KRIK-a (Rade Đurić)

Posle toga imamo težak napad na Milana Jovanovića. Taj napad je bio prekretnica i u našem radu, pre svega u unapređenju komunikacije između svih članova grupe. Čini mi se da smo od tog momenta počeli drugačije da reagujemo, pre svega smo stekli poverenje i počeli mnogo drugačije da komuniciramo. Policija i tužilaštvo su shvatili da sa nama mogu da podele nešto što do tada nije bilo moguće.

Nakon toga imamo primere dobre reakcije institucija u slučaju novinarke Zane Cimili ili Daška Milinovića, gde imamo brzu reakciju tužilaštva i policije. S druge strane imamo i slučajeve koji nisu rešeni, a koji se moraju rešavati, poput slučaja Bojane Pavlović, novinarke KRIK-a. U tom slučaju smatramo da je bilo propusta, što je kasnije dovelo do toga da se kompletne činjenice ne sagledaju kako treba, što je rezultiralo odbacivanjem krivične prijave.

Stalna radna grupa je postala mesto kroz koje direktno možemo da ukažemo na probleme policiji i tužilaštvu. Ostaje ipak bojazan da bez našeg kontinuiranog pritiska na policiju i tužilaštvo, ovaj nivo zaštite teško može da se održi.

Kada bi se tenzije u društvu spustile, kada bismo imali predstavnike vlasti koji dopuštaju kritičko mišljenje, ne bismo imali tu vrstu negativnih izjava i pominjanja novinara u negativnoj konotaciji. Tada bi se broj napada na novinare automatski smanjio.

Veran Matić (foto: Zoom snimak ekrana)

Veran Matić:

– Od početka sam predlagao da se napravi jedan ozbiljan sekretarijat koji će koordinirati rad Stalne radne grupe, kako bi novinari svakog dana imali osećaj da postoji ozbiljna briga za njih. Mi još nemamo nekoga ko će primati pozive, organizovati sastanke, praviti projekte za edukaciju svih učesnika u celoj ovoj priči. Najvažniji aspekt do sada je da smo mi iz medijskih udruženja upoznali rad tužilaštva i policije, a oni što su dobili od naše participacije kako novinarstvo funkcioniše.

Podaci govore da sada imamo 137 nerešenih slučajeva napada na novinare. Mislim da bi bilo potrebno da u MUP-u postoji kancelarija koja bi se bavila tim nerešenim slučajevima, jer sam ubeđen da bismo imali mnogo veću efikasnost u rešavanju slučajeva.

Mediji u kojima mnogi od vas rade, mnogo više pažnje posvećuju događaju koji se odigrao, a nakon toga, kada pravda biva zadovoljena, bar u prvostepenom postupku, onda su vesti koje prate razrešenja napada na novinare retke i kratke (Branko Stamenković)

Nepravedno se zaboravlja na slučaj Željka Matorčevića koji je brutalno prebijen (to je jedan od slučajeva koji nije rešen) mesec dana pre nego što je zapaljena kuća Milana Jovanović i kada je pokušano njegovo ubistvo. Da smo tada imali kancelariju u MUP-u (za napade na novinare, prim. ur.), koju bi predvodio, na primer, Dragan Kecman, koji je rešio i potpisao optužnicu za slučaj ubistva Slavka Ćuruvije, da je on otišao da istražuje ovaj slučaj, to bi sigurno sprečilo paljenje kuće Milana Jovanovića. Svi znamo da su u to bili umešani pripadnici MUP-a, kao i u, pretpostavljam, prebijanje Željka Matorčevića.

Gde god imamo uticaj politike – bilo da su verbalni napadi, klevete – imamo zastoj u reakcijama. Moramo da imamo prevenciju, kancelariju za prevenciju. Jako je važan širi aspekt, a to je naša zajednička borba protiv govora mržnje, pretnji i nasilja svima koji su u javnom prostoru. Imamo ugrožene umetnike, predstavnike nevladinih organizacija. Mislim da nam je potreban akcioni plan o zabrani govora mržnje prema javnim ličnostima, poput onog koji ima Švedska. Moramo snažno menjati kulturu i društvo koji proizvode mržnju, nasilje i opasnost za sve, samim tim i za novinare.

Redakcija KRIK-a je izložena pritiscima koji traju dugi niz godina. U stanove njihove tri novinarke je provaljeno i to još nije rešeno. U pitanju je ugrožavanje života svih članova redakcije i mislim da treba ovakvim slučajevima da posvetimo pažnju. Mora da postoji institucija koja će reagovati u ovako specifičnim slučajevima ugrožavanja bezbednosti određene redakcije, kao što su KRIK ili N1.