Morao sam biti svedok onoga šta moja zemlja radi

Ugledni američki novinar, ratni izveštač i istraživač, koji neumorno motri establišment, Džeremi Skejhil na svom prvom ratnom zadatku bio je u Jugoslaviji. Izveštavao je iz Avganistana, Iraka, Somalije, Jemena, a jedan od ciljeva poznatog digitalnog magazina čiji je urednik i osnivač The Intercept – bio je objavljivanje dokumenata Edvarda Snoudena. Nedavno se 20 godina nakon ubistva radnika RTS, kao građanin SAD, izvinio porodicama stradalih. A povodom Dana slobode medija, verovatno je najbolji sagovornik koga kolega može imati.

Pošto je RTS pogođen, proleća 1999, a Ričard Holbruk to slavodobitno objavio – na ceremoniji dodele nagrada pred najuglednijim američkim izveštačima u Njujorku, Skejhil je postavio pitanje legitimnosti te mete. Izbačen je s ceremonije, a većina kolega stavila se na „Holbrukovu stranu“.

„U SAD su novinarska i politička elita u prijateljskim odnosima. Holbrukova supruga je tada bila predsednica Komiteta za zaštitu novinara i prisutna kada je Holbruk objavio da je RTS pogođen. Smatram da – kad pravi novinari pokušavaju da postave prava pitanja moćnim ljudima koji su upravo objavili da su ubili njihove kolege – svaki novinar u prostoriji treba da zahteva isto. Umesto toga, proslavljeni novinari su učestvovali u našem izbacivanju sa događaja.“

Da li bi se danas taj scenario ponovio?

Danas se ljudi smatraju hrabrima, jer se suprotstavljaju Donaldu Trampu i otvoreno ga svakodnevno nazivaju lažovom. To je, međutim, lako učiniti sa nekim kao što je Tramp, jer je on poput lika iz crtanog filma. Ali sledeći put kad predsednik SAD ponovo postane neko prihvatljiv, neko ko je „deo kluba“, ne verujem da će ti novinari postavljati ozbiljna pitanja i nazivati predsednika lažovom. Hrabrost podrazumeva suprotstavljanje onome ko se svima dopada. Javljaju se, međutim, i druge forme novinarstva. Njujork tajms je postao agresivniji nego pre, delom i zato što mlađe nezavisne medijske organizacije dobijaju veliki uticaj. Konvencionalni mediji su navikli na monopol, ali je internet to promenio. Od kada se pojavio Vikiliks, nije više Njujork tajms taj koji ima dokumenta, već neki srebrenokosi lik u Londonu. Naš posao je trenutno na raskrsnici. Ne znam kojim će putem, ali znam da je novinarstvo kvalitetnije što je više nezavisnih medijskih organizacija. Napada na slobodu govora je uvek bilo i biće. Ali, moćnima neće biti lako da sruše novinarstvo, ako se ono bude principijelno branilo.

Kako ste pravili izveštaje sa Kosova, koji se nisu uklapali u dominantnu sliku?

Nisam studirao novinarstvo, niti sam pohađao novinarske kurseve. Učio sam kao što se uči zanat, od najboljih. Baš kao što šegrt vodoinstalater uči svoj zanat – radeći ga. Novinarstvo je za mene profesija radničke klase. Pravim novinarima je crno ispod nokata, jer nešto rade. Najvažnije je da sa čitaocima podelimo suštinu informacije ili događaja. Ja to zaista uzimam veoma ozbiljno. Jer, mi smo na mestu na kom naši čitaoci nisu i oni treba da veruju da je to što pišemo istina. Kad sam prvi put došao u Srbiju, 1999, nisam mnogo znao o istoriji Jugoslavije. Mi Amerikanci generalno ne pridajemo mnogo značaja onome što se dešava u ostatku sveta. Iz zemlje o kojoj ne znaš mnogo izveštavaš o onome u što si siguran da je istina. Išao sam na pogođena mesta i razgovarao sa preživelima, sa onima koji su ostali bez domova, sa svedocima. I brzo sam naučio mnogo o vašoj komplikovanoj istoriji, a smatrao sam da je moj posao da ispričam priče onih koji žive s druge strane američkih bombi. Ne znam da li bih postao ovo što sam danas da nisam bio ovde 1999.

Morao sam biti svedok istine o tome šta moja rođena zemlja radi.

Na Kosovu ste upoznali Borisa Džonsona, komentatora Dejli mejla. Kakva je razlika između novinara koji to planira da ostane i onog kome je to deo puta ka političkoj karijeri?

Džonson je bio gradonačelnik Londona i šef diplomatije, ali je šarlatan. Bio je protiv bombardovanja jer je za njega to bilo političko oružje protiv Tonija Blera. Američki reporteri koji slično razmišljaju ne mare za istinu kao takvu, nego kako će njih lično određena tema podići. Postoje potencijalno sjajni novinari koji nikad takvi ne postanu, jer su oportunisti. Džonson je uspeo da dobije vizu od Miloševićeve vlade jer je napisao članak protiv bombardovanja. A to je bila politika. Bio sam sa njim na Kosovu, pristao sam da delimo moju sobu u Grand hotelu u Prištini. Trebalo je da delimo i jedini pancir koji smo imali. Bili smo s vozačem i dve Srpkinje koje su prevodile za nas. Boris nikom nije hteo da ustupi pancir, insistirao je da ga samo on nosi, sav se pokrio njime. Išli smo na jug, u susret NATO snagama. Čim ih je izdaleka ugledao, iskočio je iz automobila u pokretu. Vozač ga je psovao, a on je trčao ka njima poput odbora za doček.

Kako vaše kolege tumače vaš stav o kosovskom ratu?

Ljudi koji su bili primorani da napuste svoje domove takođe zaslužuju pravdu, ali nažalost, istorija tako ne funkcioniše. U njoj postoje dobre i loše žrtve. Moćne zemlje sveta su prokazale žrtve etničkog progona sa Kosova, tako da nikada ne budu prepoznate kao žrtve. Svi Srbi su kolektivno viđeni kao Miloševićevi. Ta slika je velika nepravda i veliki neuspeh medija. Srbi su bili politički mnogo kompleksniji od onog što im je dato za pravo. Kada sam stigao u Beograd na konferenciju povodom 20 godina od bombardovanja RTS, tvitovao sam fotografiju 16 zapaljenih sveća i podsetio na činjenicu da su SAD i NATO ovde ubila 16 medijskih radnika, da je to bio ratni zločin za koji niko nije odgovarao. A onda su i od novinara stigle optužbe da branim genocid, da sam prosrpski orijentisan, da sam istorijski revizionista. Drugi novinari, dakle, smatraju da su njihove kolege zaslužile smrt. A ti stavovi se iznose bez dokaza.

Da li je prodor društvenih mreža doneo više istine, manje propagande?

Prodor socijalnih medija – Tvitera, Fejsbuka, Vacapa i novog načina komunikacije je velika demokratizujuća sila. Ona otvara mogućnost da se dođe do informacija koje nisu cenzurisane i može odigrati veliki ulogu u promenama, kao što smo videli sa „arapskim prolećem“. Istovremeno, na društvenim mrežama imamo užasan, otrovan haos svakakvog otpada u kome se dezinformacije šire veoma brzo. Taj prostor je poput Divljeg zapada – možete pronaći zlato, a možete uništiti sopstveno okruženje. Može se dogoditi veliki pomak i svako može biti novinar. Razlika je u tome što pravi novinar proverava činjenice, ima urednike i stalo mu je da izveštava istinito.

Rusija se uspešno koristi američkom metodologijom. U našim bioskopima aktuelan je ruski film o preuzimanju Slatine. Kako pamtite taj događaj? I da li je taj sudar propagandi koristan ili ne?

U Prištini smo čuli glasine da NATO snage iz Bosne dolaze. Kad smo ugledali kolonu vozila, na njima je pisalo Kfor, ali je K bilo sveže prefarbano i ispod se videlo slovo S. To su bili Rusi. Mogućnost da je, zapravo, reč o Rusima, za prestravljene Srbe u Prištini je bila praznik. Bacali su cveće po putu, radovali se, slavili, donosili rakiju vojnicima. Uspeli smo da se ubacimo u konvoj, a trenutak kad su Rusi preuzeli aerodrom Slatinu, jedan od najvažnijih strateških položaja, bio je neverovatan. I narednih nekoliko dana bilo je dramatično, pogotovo kada je general (Majkl) Džekson stigao i sastao se s Rusima. Vesli Klark je imao nameru da silom preuzme aerodrom, a general Džekson mu je navodno kazao: „Ja neću da zbog tebe započnem treći svetski rat.“ To je, po mom mišljenju, bio i poslednji trenutak kada su Srbi na Kosovu imali bilo kakvu zaštitu. Tamo je bilo više od 200.000 Srba, Roma i drugog nealbanskog stanovništva, a svet to i dalje ne priznaje. Jedan od najvećih primera etničkog čišćenja u svetu dogodio se odmah nakon NATO okupacije Kosova. Niko ne može poreći da su Albanci patili i SAD su to upotrebile da opravdaju rat. Ali, ono što se dogodilo posle bio je masovan zločin protiv lokalnog stanovništva, koji se sve do danas nije razrešio. Uvek su postojale lažne vesti, a najveće medijske organizacije u Americi su i njihovi najveći proizvođači. Rusija i SAD su obe upletene u visok nivo propagande. Rusija i SAD čine istu stvar različitim taktikama. U SAD će se mnogi zgroziti na saznanje da im se Rusija mešala u izbore, a njihova zemlja ima doktorat iz rušenja tuđih vlada i mešanja u izbore. Priča s Rusijom je glupost, a izostaje suočavanja s razlozima Trampove pobede. Tramp je veoma opasna ličnost, ali mogu razumeti zašto su ljudi za njega glasali.

Da li je i nedostatak istine tome doprineo?

Apsolutno. Tramp je na mnoge načine metafora za događaje širom sveta. Njegova strategija – da se nikada ne izvinjava i da lažima proglašava svaku kritiku o sebi, da napada novinare i medije – potiče pravo od Jozefa Gebelsa. Neophodno je demonizovati medije, učiniti da ljudi u njih sumnjaju, proglasiti prave novinare neprijateljima, a sebe onim koji donosi istinu. Trampu mediji nisu potrebni, on je sam sebi medij na Tviteru.

Kazali ste da su za ubistvo Ćuruvije morali znati još neki ljudi koji su sedeli u Vladi tada. Da li ste mislili na Vučića?

To je bilo političko ubistvo koje su očigledno naredili moćni ljudi u vlasti tog vremena. Koji? I ko je još znao za zaveru da se ubije taj novinar? To su važna pitanja na koja treba odgovoriti. Ne možete više da ispitate Miloševića ili Miru Marković. Vučić je bio visoki funkcioner tadašnje vlasti i bilo bi dobro da odgovori na pitanje o tome šta je lično znao i kada je to znao. On je sada predsednik i može da traži punu istinu o ovom zločinu.

Mislim da bi srpska vlada u nekom trenutku morala javno da obelodani sve spise o ovom slučaju. To je bitno ako hoćemo da se javnosti polože svi računi. Veoma je važno što je šef DB osuđen – u SAD ništa slično nikad nismo videli. Opet, do kojih je sve nivoa vlasti dosegao zločin nad Ćuruvijom? Ko je još bio umešan? Takođe, šta su prve postmiloševićevske vlasti iz ovog slučaja naučile i zašto to nisu iznele pred javnost? Jer ovde se ne radi samo o krivičnom procesuiranju, već i o javnom polaganju računa.

Izvor: NIN / Preuzeto sa sajta Udruženja novinara Srbije