Most: Aleksandar Vučić, najveća zvezda Pinkove Srbije (AUDIO)

Bilo je reči o tome kako je Vučić okupirao medije, zašto su njegova najvernija publika ljudi da srednjim i nižim obrazovanjem, zašto je televizija Pink njegov omiljeni medij, zašto funkcioneri Srpske napredne stranke (SNS) podržavaju rijaliti programe koji šire primitivizam i kič, da li Vučiću preti opasnost da zbog svakodnevnog pojavljivanja na televiziju dosadi narodu, kakva je uloga tabloida u Vučićevom režimu, da li tabloidi od obaveštajnih službi dobijaju podatke koje koriste za napade na kritičare režima, kako je Vučić uz pomoć medija uspeo da omalovaži proteste u Srbiji, kako Vučić za razliku od Putina uspeva da održi demokratsku fasadu svog režima, kako mediji stvaraju sliku bogate i napredne Srbije, da li bi se išta promenilo kada bi Radio-televizija Srbije (RTS) dala prostor opoziciji, kao i o tome ko može naterati Pink, Happy i ostale televizije sa nacionalnom frekvencijom da prestanu da se ulaguju vlasti.

Omer Karabeg: Kako je Vučiću uspelo da okupira toliki broj medija u Srbiji?

Zoran Gavrilović: Vučić je 2012. došao na vlast u situaciji kada je tranzicija u Srbiji – što bi se narodski reklo – pukla. I šta je on uradio? Vučić je koristeći loše zakone napravio od medija sredstvo propagande, promocije, zabave i odmazde. Preko Pinka i tabloida on se obraćao tranzicionim gubitnicima, a to su uglavnom ljudi nižeg i srednjeg obrazovanja. Stvorio je mehanizam koji mu omogućava da na izborima dobija preko 50 posto glasova.

Boban Stojanović: Vučić je temelj svoje vladavine postavio na televiziji Pink koja je postala partijska, a dobrim delom i njegova lična televizija da bi 2018. kupovinom Prve i O2 televizije – naravno preko posrednika – zaokružio svoj medijski sistem. Mi danas imamo dve televizije koje su direktno pod kontrolom funkcionera Srpske napredne stranke, zatim Pink televiziju, čiji je vlasnik osoba od najvećeg Vučićevog poverenja, Happy televiziju, koja ne radi ono za šta je dobila nacionalnu frekvenciju, i Radio-televiziju Srbije koja ne vrši toliku propagandu, ali u dobroj meri neistinito informiše.

Tabloidi i dnevne novine su takođe postali sredstvo propagande tako da danas u Srbiji imamo zaokružen i zatvoren medijski sistem koji je jako teško otvoriti. Dovoljno je samo pogledati bilo koji informativni program pomenutih televizija, pa da shvatite da ono što se tamo priča nema veze sa stvarnošću.

Zadruga, pa Vučić

Omer Karabeg: Meni se čini da je Pink našao recept koji Vučiću obezbeđuje najveću gledanost. Ja bih to ovako opisao – red rijaliti programa, red Vučića, pa onda turbofolk, pa opet Vučić ili neki vladin funkcioner – i sve tako.

Zoran Gavrilović: Pink stvara društveno okruženje u kojem dominira kič, a kič je odličan instrument za apolitizaciju društva, odnosno za ubijanje svake ideje da je politika nešto ozbiljno. Vučić je u stvari šef jednog velikog političkog rijalitija koji se svaki dan prikazuje u Srbiji. Njegove iznenadne konferencije za štampu su urušile medije. On je medije pretvorio u svoje saveznike koji su u funkciji režima. Vučićev je cilj da stvori socijalni ambijent u kome je politika nepoželjna, jer navodno imamo Srpsku naprednu stranku i Vučića koji nam donose novo doba.

Omer Karabeg: Kad god se povede rasprava o rijaliti programima, kad ljudi ukazuju da je to šund, kič, prostaštvo i primitivizam, funkcioneri Srpske napredne stranke ih brane. Kažu – ne može se to zabraniti, mediji su slobodni.

Boban Stojanović: Oni to koriste kao priliku da pokažu kako se, eto, zalažu za slobodu medija. Osim povremeno neke turske serije Pink ima celodnevni rijaliti program što očigledno dobro prolazi kod publike. Televizija koja bi po ceo dan emitovala Vučića ne bi bila previše gledana, ali Vučić u kombinaciji sa rijaliti programima ima odličnu gledanost.

Publika, koja gleda Pink, informiše se isključivo preko te televizije. Kad se završe rijaliti program i emisije turbofolka, na ekran ulazi ružičasta stvarnost koja nema nikakve veze sa realnošću. Cilj je hipnotizirati birače Srpske napredne stranke i držati ih u vakuumu Pinkove Srbije, a onima koji nisu Vučićevi glasači ogaditi politiku i uniziti Vučićeve protivnike. Pink na najgori način diskredituje sve ljude koji se usude da bilo šta kažu protiv ove vlasti. Tako da Pinkova uloga nije samo da daje podršku Srpskoj naprednoj stranci nego i da vrši odmazdu prema svima koji kritikuju Vučića.

Gubitnici tranzicije

Omer Karabeg: Zar Vučiću ne preti opasnost da dosadi narodu je se praktično ne skida sa televizijskih ekrana? Ne samo Pinka, nego svih televizija sa nacionalnom frekvencijom.

Zoran Gavrilović: Publika kojoj se obraća Vučić traži lidera. Istraživanja pokazuju da u Srbiji osam od deset ispitanika traži čvrstu ruku i lidera. Za te ljude Vučić je neko ko donosi novo doba, on se predstavlja kao njihov zaštitnik od zle opozicije koja je, dok je bila na vlasti, izdala Kosovo i upropastila Srbiju, pa su oni ostali bez posla. To je podrška jednom autokrati od donjih slojeva društva koji traže njegovu zaštitu.

Boban Stojanović: Mislim da Vučić veruje da se nikada neće smučiti narodu. On u stvari pokušava da se poistoveti sa narodom. Primetili ste koliko puta on kaže da živi od plate, da doručak plaća iz svog džepa, da sem plate nema nikakve druge prihode, da živi kao svaki običan građanin. On je uspeo da se približi prosečnom Srbinu – niskog obrazovanja, gubitniku tranzicije, relativno siromašnom koji radi 10, 12 sati dnevno da bi on i njegova porodica preživeli. Vučić sebe takvim predstavlja i očigledno mu to dobro ide.

Omer Karabeg: Kakva je uloga tabloida u Vučićevom sistemu?

Boban Stojanović: Oni s jedne strane služe da promovišu Vučića, a s druge da satanizuju njegove političke protivnike. Ali tabloidi imaju još jednu ulogu. Ona je u funkciji Vučićevog sedenja na dve stolice, odnosno koketiranja sa Rusijom. Verujem da na naslovnim stranicama tabloida ima više Putina nego Vučića. Tabloidi služe da bi se pridobili oni birači koja su dominantno usmereni prema Rusiji i koji su protiv Zapada.

Informer, Alo, Srpski telegraf i drugi tabloidi su prepuni proruskih tekstova uz najave ratova, a tu su i priče o zaverama raznoraznih tajnih službi koje rade o glavi predsedniku i koje žele da otmu Kosovo. Mnogo više nego televizija tabloidi stvaraju atmosferu da je Rusija najveći prijatelj Srbije. Srbija je zvanično duboko u procesu evrointegracija, a po tabloidima ispada da je maltene svaki građanin Srbije pod prismotrom zapadnih obaveštajnih službi.

Zoran Gavrilović: Proruski tekstovi u tabloidima i objavljivanje fotografija Putina imaju još jednu funkciju – da se Vučićeva vlast legitimiše kao vlast koja se oslanja na velikog Vladimira Putina sa kojim Vučić ima odlične odnose.

Bolje da ćutim

Omer Karabeg: Kada napadaju kritičare režima tabloidi iznose podatke iz njihovog privatnog života koje bi mogle da znaju samo obaveštajne službe. Mislite li da tabloidi dobijaju podatke od Bezbednosno-informativne agencije?

Zoran Gavrilović: Kada kritički analizirate vlast, a posebno Vučića, kada propitujete njegovu imovinu i imovinu ljudi koji su povezani s njim stiže vas medijska odmazda. Protiv vas se vodi haranga sa podacima koje može da ima samo služba. S obzirom da nakon raspada Jugoslavije nisu otvorene sve arhive, tabloidi su postali neka vrsta izloga za informacije koje su vrlo često prikupljane na nezakonit način.

Boban Stojanović: Meni izgleda da su obaveštajne službe u sprezi sa vladajućom strankom i da tabloidi dobijaju uputstva i naređenja. Stvari koje tabloidi iznose o kritičarima režima ne mogu se znati ukoliko neko nije praćen i prisluškivan. A kada odete toliko daleko da obaveštajne službe koristite zarad ličnih i partijskih interesa, onda vam je jasno u kakvom režimu živimo.

Omer Karabeg: Gospodine Gavriloviću, mislite li i vi da tabloidi dobijaju naloge od timova koji rade za Vučića i Srpsku naprednu stranku?

Zoran Gavrilović: Nemam materijalne dokaze. Ali mogu da kažem da sam i sam na svojoj koži osetio da postoji koordinacija između vlasti i tabloida. Kada sam nedavno objavio istraživanje, gde sam pokazao ko glasa za vlast, nakon toga je usledila salva napada poslanika Srpske napredne stranke koji su Skupštini tražili da Tužilaštvo reaguje zbog podataka koje smo objavili, a nisu izostali ni napadi u tabloidima. Kada se napravi analiza njihovog sadržaja vidi se da sve potiče iz jedne te iste kuhinje. Ja volim da kažem da je to Vučićeva medijska armija koja pokušava da napravi stvarnost po njegov meri.

Omer Karabeg: Da li je zadatak tabloida i da uteruju strah kritičarima režima? Jer kada nekoga ocrne na najgori način izmišljotinama i lažima, mnogi ljudi će pomisliti – bolje da ćutim, šta mi treba da me vuku po naslovnim stranama Kurira, Informera, Srpskog telegrafa i tabloida Alo.

Boban Stojanović: To jeste jedan od njihovih glavnih ciljeva i verujem da to rade izuzetno promišljeno. Koliko je samo ljudi prošlo kroz tabloidnu torturu zato što su nešto rekli protiv vlasti. U krugovima kritičara Vučićevog režima ljudi se šale pa kažu – dok ne osvaneš na prvoj strani Informera nisi se dovoljno zamerio Vučiću. To znači da te ne doživljava kao ozbiljnog protivnika. Naravno da to što rade tabloidi izaziva strah, pa se čovek pita – šta mi treba da mi kopaju po prošlosti i izmišljaju kojekakve grehove. I u pravu su. To su zaista besmislice, ali te su novine, nažalost, izuzetno čitane.

Vučićeva glasačka tvrđava

Omer Karabeg: Jedan od uslova, koji opozicija postavlja da bi izašla na izbore, je da dobije prostor na Radio-televiziji Srbije koja bi trebalo da bude javni servis. Mislim da će Vučić verovatno popustiti, jer mi se čini da neće mnogo izgubiti. Ostaju mu Pink, Happy i ostale televizije sa nacionalnom frekvencijom koje ga bezrezervno podržavaju. A on uvek može da kaže – to su privatne televizije i njihov program je stvar njihovog izbora.

Zoran Gavrilović: Moram da kažem da je tu opozicija bila malo nevešta. Samo prisustvo na RTS-u neće pomoći opozicija da poboljša svoje šanse na izborima, jer suštinski problem nije u tome što opozicije nema na RTS-u nego u diskursu televizija sa nacionalnom frekvencijom. Kada pogledate informativne programe RTS-a i televizija Pink, Happy, O2 i Prva – to zaista ne liči na nešto što se može nazvati televizijom. Nemate ozbiljne debate, nemate ništa.

Omer Karabeg: Ko može naterati Pink i televizije sa nacionalnom frekvencijom da budu objektivni, ako su to privatne televizije?

Boban Stojanović: Ne verujem da se bez ozbiljnog međunarodnog pritiska išta može promeniti, ali znam da su mediji ono poslednje gde je Vučić spreman da popusti. Mediji su stub njegove vlasti i oni su za njega najvažniji. Siguran sam da će Pink jako teško da pusti. Možda će pred naredne izbore dati malo više prostora opoziciji na RTS-u, ali to ne može da promeni generalnu sliku. Jer, propaganda ovde traje već sedam godina. U Srbiji institucije ne funkcionišu, jer da rade svoj posao Pink nikada ne bio ovakav kakav je sada, niti bi Happy, koji je dobio nacionalnu frekvenciju za dečiji, obrazovni i kulturno-umetnički program, mogao da radi ovo što sada radi.

Omer Karabeg: Kad ima ovakvu medijsku mašineriju, mislim da Vučiću, za razliku od drugih autoritarnih lidera, ne trebaju ni policija, ni vojska da bi se održao na vlasti.

Zoran Gavrilović: Slažem se. To se najbolje vidi na primeru protesta u Srbiji. Uz pomoć Pinka, RTS-a i tabloida on je sprečio da istina o protestima dopre do njegove glasačke tvrđave. Za njih su to bili skupovi na kojima tamo neki ljudi nose testere, upadaju u RTS, lupaju, silom hoće da uđu u Predsedništvo Srbije. On je uspeo da od tranzicionih gubitnika napravi svoju tvrđavu. Oni veruju da je on njihov zaštitnik i da je zaštitnik Srba na Kosovu i svih Srba u regionu. I on tu tvrđavu čuva po svaku cenu.

Vučić i Putin

Omer Karabeg: Izgleda da je u tome Vučić veštiji od Putina. Putin zabranjuje opozicione skupove, policija u Moskvi tuče ljude koji su protestovali zato što vlast ne dozvoljava da na izborima za gradsku vlast u Moskvi učestvuju nezavisni kandidati. Vučić to ne mora da radi. On ima medije.

Boban Stojanović: S jedne strane jeste, s druge nije. Rusija je otvoreno autoritarna zemlja i zbog njene sile i pozicije u svetu teško je uticati da se tamošnja politika promeni. Srbija se predstavlja kao demokratska zemlja i u tom smislu je Vučiću teže nego Putinu, jer sve što radi mora da zavije u demokratsko ruho. Kod nas je na delu ono što politikolozi nazivaju takmičarskim autoritarizmom. Na izborima u Srbiji formalno svi mogu da učestvuju pod jednakim uslovima, svako može da glasa po svojoj volji, međutim Srbija nije demokratska država zato što Vučić kroz raznorazne oblike autoritarne vladavine potire demokratske procedure koje formalno postoje.

Mi imamo politički pluralizam, ali ukoliko ste politički protivnik režima bićete izloženi brutalnoj medijskoj satanizaciji. Vučić sve to mora da uvije u demokratski celofan. On nije zabranjivao proteste, ali je uz pomoć medija postigao da pola Srbije dugo nije znalo da se protesti uopšte dešavaju, a onda ih je svojim glasačima predstavio kao da se tamo okupilo tridesetak ljudi koji nose motorne testere i gledaju kako da biju žene. Vučićevi propagandni mediji mogu da predstave stvarnost onako kako želi Vučić. U tom smislu lakše mu je nego Putinu.

​Zoran Gavrilović: Hajde da Vučiću ne pripisujemo natprirodne sile. Mislim da je problem i u načinu kako je opozicija organizovana i kakve ima programe. Kad pogledate zahteve opozicije – to su zahtevi srednje klase: hoćemo pravnu državu, hoćemo slobodne medije.