Može li Dinko Gruhonjić da ostane bez posla: Profesor prava Dragor Hiber o mogućem ishodu postupka pred Etičkom komisijom

Prijava protiv Gruhonjića je, podsetimo, vraćena podnosiocima na doradu jer nije potpuna i dat je rok da se to učini.

S druge strane, studenti su najavili da će, ukoliko komisija ne osudi Gruhonjićeve izjave i ne okvalifikuju ih kao govor mržnje, ponovo blokirati fakultet.

Po kom osnovu bi Gruhonjić mogao da odgovara i da li Etički kodeks uopšte reguliše mogućnost da neko bude sankcionisan zbog navodnog govora mržnje. U slučaju Siniše Malog Ustavni sud je kazao da plagiranje ne može da bude osnov za gubitak radnog mesta. Možete li da zamislite da sada dođe do takvog epiloga u slučaju Dinka Gruhonjića?

Dakle, stav Ustavnog suda je, kako sam ga razumeo, da se u postupku utvrđivanja povrede profesionalne etike ne može izreći radnopravna sankcija prestanka radnog odnosa, već je za to nadležan poseban postupak i drugi organi. Ali onaj ko je povredio profesionalnu etiku, kao u slučaju gospodina Malog plagirao, nije aboliran u smislu radne pravne odgovornosti, a ni kada je opstanak tako stečenog akademskog zvanja u pitanju. Mislim da ni u ovom slučaju Etička komisija nema nadležnost da izrekne prestanak radnog odnosa. Ni po Kodeksu o akademskom integritetu Univeziteta u Novom Sadu, Komisija ne može izreći meru prestanka radnog odnosa, ali ni oduzimanja zvanja, što je u Kodeksu rezervisano za neakademska ponašanja kod plagiranja, lažnog autorstva i slično. Kodeks za druge oblike neakademskog ponašanja predviđa opomenu, javnu opomenu i javnu osudu.

Da li je realno očekivati da sada jedna fakultetska Etička komisija analizira Gruhonjićeva javna istupanja i pregleda originalne snimke njegovog govora od pre godinu dana u Dubrovniku, budući da je snimak koji se sada pojavio montiran?

– Ako nađe da je nadležna za odlučivanje u ovom (navodnom) vanuniverzitetskom kršenju Kodeksa, ne vidim kako bi Etička komisija Filozofskog fakulteta u Novom Sadu mogla da utvrđuje činjenice izuzev pregledom originalnog snimka.

Blokada rada visokoškolskih ustanova nije novina. Ivanka Popović, nekadašnja rektorka Beogradskog univerziteta, nije mogla da uđe u Rektorat kada su ga studenti blokirali, nezadovoljni brzinom rešavanja predmeta osporenog doktorata Siniše Malog. U ovom poslednjem slučaju dekanka novosadskog Filozofskog fakulteta je obavestila policiju, koja je posle konsultacija sa tužilaštvom, rekla da ne može da reaguje jer blokada javne visokoškolske ustanove ne predstavlja osnov ni za prekršajnu, ni za krivičnu odgovornost.

– Bilo je blokada i devedestih godina, na primer, u vreme protesta zbog poništavanja izbora 1996. na 1997. godine, nakon donošenja Zakona o univerzitetu. I zaista, načelno, blokada javne visokoškolske ustanove sama po sebi ne predstavlja osnov ni za krivičnu, ni za prekršajnu odgovornost. Suprotno shvatanje bi znatno ograničilo akadamske slobode, koje uključuje i pravo na protest. Pitanje je osetljivo, jer blokada ograničava pravo na rad onih koji nisu u protestu, ali vrednovanje dva principa – prava na protest i prava na normalan rad, bar kod mene, a ja sam pomalo buntovne prirode, načelno ide u korist prava na protest. Uslov je, naravno, da blokada ne podrazumeva napad na druge zaštićene objekte: imovinu, lica. Blokada ne može značiti aboliciju za bilo koje krivično delo ili prekršaj.

Upad policije na univerzitet se smatra povredom autonomije akademskog prostora. Ako dekan obavesti policiju, da li je ona dužna da reaguje i gde je granica između autonomije univerziteta i ponašanja koje se ne može pod nju podvesti?

– Odgovor je sadržan delom u odgovoru na prethodno pitanje. Radi se o uporednom vrednovanju nekoliko načela, autonomije univerziteta i prava na protest s jedne strane, a s druge zaštite drugih dobara, uključujući pravo na rad. Nema univerzalnog odgovora, niti je moguće lako zamisliti koji bi drugi organ sem policije, bar u prvoj instanci, procenjivao koja vrednost ima prednost. Verovatno da svaki član akademske zajednice može dati odgovor za sebe.

Kao neko ko je i sam bio žrtva progona i jedan od otpuštenih profesora u vreme Šešeljevog Zakona o univerzitetu, kako komentarišete ovo što se događa na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu? Da li se zahtevima da otpuštanje profesora Gruhonjića vraćamo u to vreme, što je ocena nekih Vaših kolega univerzitetskih profesora?

– Mislim da se u mnogo čemu, ne samo vraćamo, nego smo se i vratili u to vreme. Nezavisno od konkretnog slučaja, usaglašena javna prozivka i prejudicirana osuda koje dolaze od organa državne, ali i univerzitetske vlasti, i to visokih, nije prihvatljiva. Da parafraziram one koji vode državu i kažem ono što oni kažu kada im to odgovara: pustimo institucije da rade svoj posao. Uz pretpostavku nevinosti. Sve drugo je pritisak na nadležne organe, a u konkretnom slučaju sa elementima linča. Naročito bi predstavnici akademske zajednice na to morali biti osetljivi. Ne zaboravimo, radi se o kvalifikaciji izjava koje je profesor Gruhonjić navodno dao. I pre devedesetih delovi akademske i kulturne javnosti Srbije, rekao bih oni najbolji, borili su se protiv verbalnog delikta. Bilo bi dobro da se sada čuju protiv javnog linča onih koji su verbalni delikt navodno počinili.

Možete li da uporedite vreme u kojem ste sa kolegama bili izbačeni sa Pravnog fakulteta sa današnjom situacijom i upadljivim ćutanjem ogromnog broja univerzitetskih radnika, budući da je ipak manjina podržala Gruhonjića i pravo na iznošenje mišljenja i kritički stav?

– Podrška koju su u javnosti dobijali profesori Pravnog, Elektrotehničkog, Filološkog fakulteta, koji su bili žrtve progona fakulteta čiji su dekani davali otkaze, pa su im imena bar zbog toga zapamćena u univerzitetskoj istoriji, bila je nesumljivo veća nego što je danas podrška profesoru Gruhonjiću. Ali je i tada bio značajan broj pripadnika akademske zajednice koji nisu bili spremni da javno iskažu svoj stav protiv. Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu pamti i ranije masovne otkaze nevezane za univerzitetski rad. Baš zbog toga, pre nego što je petnaestak profesora i asistenata Pravnog fakulteta dobilo otkaz obratili smo se pismom kolegama tražeći da nas podrže tada, a ne da nas kad prođu neke godine i promene se okolnosti (čitaj: vlast) mole da se vratimo. Posle oktobra 2000. godine molili su nas da se vratimo. To je ponašanje pripisano u Francuskoj revoluciji onima koji su dobili ovekovečen naziv Bara.