Naš posao je novinarstvo, a ne teranje institucija da rade

Nedavno mi je od jedne organizacije civilnog društva stigao upitnik, potreban im je za izradu priručnika za bezbednost novinara. Ne znam koji je to po redu priručnik za koji čujem, a odavno ne razumem šta će nam priručnici, nismo blesavi, umemo sami da napravimo procenu svoje bezbednosti, umemo da prijavimo pretnje, znamo kome treba da se javimo. I znamo kako se u najvećem broju slučajeva ne dogodi ništa. Međutim, taj upitnik je sadržao pitanje zbog kog sam odlučila da pošiljaoca ne udostojim odgovora: „Šta bi novinari, mediji i udruženja mogli da učine da bi institucije efikasnije radile svoj posao?“ Jedini odgovor u koji iskreno verujem je – ništa. Apsolutno ništa. Naš posao nije da teramo druge da rade svoj posao. Imamo mi svoje poslove koji su već dovoljno stresni, opterećujući i potplaćeni.

Kad smo kod činjenja i nečinjenja, šta sam ja uradila kad sam videla da Unu Hajdari ponovo razvlače, prete joj i vređaju je? „Lajkovala“ sam joj tvit. Takoreći, nisam uradila ništa. Jer joj ništa što mogu da uradim ne bi ni pomoglo. Ima taj lajk od mene, da zna da sam tu i da motrim. Sve drugo smo potrošili i više nema smisla. Ne mogu da je pitam: „Kako si“, jer kako može da bude? Da joj pišem „template“ poruke tipa: ne daj se, uz tebe sam, ne pada mi na pamet. Nekad sam ih i slala i dobijala. Ne pomažu. Uostalom, mi znamo da smo tu, jedni za druge, čak i kad to eksplicitno ne kažemo.

Ponekad mi se čini da je bezbednost novinara toliko potrošena tema da o njoj nema više šta da se kaže. Međutim, nije tako. Ono što me poslednjih godina, kao novinarku, najviše nervira, jeste činjenica da većina nas normalizuje uvrede i pretnje koje dobija. Neko nas je uverio da to „ide u rok službe“, da je to „cena javnog posla“. Zamalo sam podlegla tom mehanizmu.

Ali, važno je da napravimo razliku između pretnji i uvreda. Pretnja čini da se uplašiš za sopstvenu sigurnost. Da kupiš biber sprej, paziš kuda se krećeš, da podneseš prijavu, preseliš se na drugu lokaciju. Pretnja je konkretna, protivzakonita i postoje sankcije za onog ko ti preti.

Uvrede su drugačije. Vremenom se „zalepe“ za mozak i ponekad počneš da veruješ u gadosti koje ljudi pišu o tebi. „Kad uđem na Tviter, osećam se kao najgora žena na svetu“, rekla mi je nedavno jedna vrlo poznata koleginica, praktično legenda ove profesije. Jedini novinar kog sam čula da javno priča o psihičkim posledicama koje ovo ostavlja na ljude je Stevan Dojčinović, urednik KRIK-a. Odmah je poklopljen od (ne mnogo) starijih kolega da je „takav posao“. E, pa nije.

Istraživački novinar koji se bavi vezama političara sa organizovanim kriminalom svakako je spreman na napade iz tih krugova. Ali, ne postoji nijedan smislen razlog da istraživački novinar očekuje da se protiv njega vode medijske tabloidne hajke ili da ga internet trolovi proglašavaju izdajnikom, plaćenikom ili „nepatriotom“. Tek je daleko od zdravog razuma zamerka „kolega“ što se istraživački novinar sastaje sa advokatom vođe kriminalnog klana.

I tu dolazimo do onoga što nam najteže pada kada se nađemo na udaru bilo pretnji, bilo govora mržnje – nerazumevanje kolega i „kolega“. Znamo mi jako dobro da je većina onih koji pišu gadosti o nama po društvenim mrežama zapravo bezopasna. Eno, bilo ih je troje na protestu protiv Bregovića. Naravno, oni su samo uslovno bezopasni: neće nam razbiti glavu, neće nas ubiti, ali će nas njihove otrovne umotvorine ostaviti zapitanima da li smo najgori ljudi na svetu kad ovoliko korisnika društvenih mreža misli da jesmo. A to nije zdravo.

Mnogo toga nije zdravo u našem ponašanju. Nije zdravo kad delim taksi sa koleginicom iz druge redakcije, ali jedna drugoj ne otkrivamo gde tačno živimo. Još je nezdravije što to jedna drugoj nimalo ne zameramo, naprotiv, razumemo se. Nije zdravo to što, ako smo podstanari, biramo zgrade u kojima nema kablovskih operatera na kojima su kanali gde se najčešće pojavljujemo. Neću da komšiluk zna ko sam. Prošla sam kroz to prepoznavanje i nije uvek prijatno. Nije zdravo kad pišeš o radikalnoj desnici, pa ti urednik kaže da se na par dana skloniš iz Beograda, a onda se desi čudo, pa istog dana kad ti izlazi tekst, jedna političarka objavi ista saznanja i sva se mržnja sruči na nju. Najnezdravije je kad osetiš olakšanje jer su se zbog iste stvari obrušili na nekog drugog. Možda si dobar novinar, ali nisi dobar čovek.

A onda neko dođe i pita gde vidimo rešenje. Da se razumemo, pitanje je apsolutno legitimno. Ali, ono ima jedan nevidljivi i, duboko verujem, nenameran kontekst: prebacuje teret rešenja na one koje problem najviše pogađa i koji su najmanje dužni da ga rešavaju. Uostalom, da znamo šta je rešenje, odavno bismo ga primenili i prestali da trpimo.