Naši i njihovi – prepreka za efikasniju borbu protiv nekažnjivosti ubistava novinara

Koliko je teško napraviti pomake kada je reč o sankcionisanju ubistava novinara, različitih vrsta napada, najbolje se možemo uveriti na primerima suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije i za paljenje kuće Milanu Jovanoviću. I kada dođe do suđenja, brojne opstrukcije ometaju da se postigne pravda. Danas će biti objavljeni podaci koji govore o domaćim i svetskim trendovima u broju ubijenih novinara, onih koji su u zatvorima, o procentu rešenih slučajeva, i videćemo da nema bitnijih pomaka: imamo rešeno  ubistvo Slavka Ćuruvije, prvostepenu presudu na ukupno sto godina zatvora, vraćeno na novo suđenje koje je u toku; slučaj ubistva Milana Pantića, sa intenzivnom istragom ali i sa odbijanjem Tužilaštva za organizovani kriminal da preuzme rešavanje ovog slučaja, slučaj Dade Vujasinović u kojem su u najvećoj meri iscrpljene mogućnosti istrage jer je zbog zanemarivanja slučaja, petnaestogodišnjeg vođenja kao samoubistva (ali istraga ostaje i dalje otvorena), nerešen slučaj pokušaja atentata na Dejana Anastasijevića, prebijanje Ivana Ninića itd…

Kada je reč o 2020. godini u izveštaju Republičkog javnog tužilaštva za Stalnu radnu grupu za bezbednost novinara zaključno sa septembrom formirano je 30 predmeta na osnovu podnetih krivičnih prijava-izveštaja o krivičnim delima koja su izvršena na štetu bezbednosti novinara i medijskih radnika. Od navedenog broja konačna odluka je doneta u 8 predmeta (2 pravosnažno osuđujuće presude), u  2 slučaja doneta je odluka da se protiv maloletnih prijavljenih lica ne pokrene postupak, u 3 predmeta doneto je rešenje o odbačaju krivične prijave a u 1 predmetu doneta beleška da nema mesta pokretanju krivičnog postupka.

Povodom Dana borbe protiv nekažnjivosti fokusirao bih se na slučaj ubistva Milana Pantića:

Emitovanjem serijala „Srce zločina“, RTS ispunjava ulogu javnog medijskog servisa.

Prošlonedeljna epizoda posvećena ubistvu Milana Pantića, u okviru ovog serijala, potvrđuje nekoliko teza.

Milan Pantić je jedini ubijeni novinar u društvu ostalih žrtava čijim se egzekucijama bavi ovaj serijal. To su: ministar odbrane Pavle Bulatović, general policije Radovan Stojčić Badža, direktor JAT-a Žika Petrović i generalni sekretar JUL-a Zoran Todorović Kundak.

Milan Pantić je jedini među žrtvama koji nije bio neposredni protagonista petooktobarskih dešavanja, poput generala policije Boška Buhe i sudije Nebojše Simeunovića, čije se tragične smrti, posredno ili neposredno, vezuju za ovaj datum.

Milan Pantić je jedina žrtva koja je ubijena van Beograda.

Sledeće godine, navršava se dvadeset godina od ubistva ovog hrabrog novinara iz Jagodine.

Komisija za istraživanje ubistava novinara, na čijem se čelu nalazim, već godinama insistira da Specijalno tužilaštvo preuzme ovaj slučaj i otvori službenu istragu.

Pomenuto tužilaštvo uporno ignoriše naš zahtev iako Komisija duboko veruje da je Milan Pantić ubijen zbog toga što je uporno istraživao sumnjive privatizacije u Jagodini i detaljno obaveštavao javnost putem „Večernjih novosti“ o svojim saznanjima.

O tome smo u emisiji, detaljno i argumentovano, govorili  inspektor Dragan Kecman, Ljiljana Smajlović i ja, u svojstvu članova Komisije za istraživanje ubistava novinara.

Prolazi mi kroz glavu koliko je bio mučan i težak proces nastanka Komisije, koliko smo energije potrošili da počne suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije, koje još uvek traje.

Čini mi se da su opstrukcije u slučaju ubistva Milana Pantića još veće i zato sam bio prijatno iznenađen kada sam saznao da se priprema emisija u okviru pomenutog serijala.

Očekivao sam da će ostali mediji, stručna javnost, novinarska i medijska udruženja, iskoristiti ovu priliku i ponovo vratiti u fokus problematiku vezanu za ovo ubistvo.

Za sada se to nije desilo. Na tviteru, na primer, niko nije ni primetio da je u gledanom terminu uopšte emitovana epizoda o ubistvu Milana Pantića. Ova nezainteresovanost javnosti, ali i novinara, medija, vrlo je neuobičajena, ali možda daje još jedan odgovor na pitanje zašto tako lako nasilnici prođu nekažnjeno, zašto istražni organi često pokazuju sve slabosti kada je reč o nasilju nad novinarima, i zašto, i kada ovakvi slučajevi dođu do pravosuđa, ne vidimo pravdu na kraju.

U slučaju nereagovanja na odličnu emisiju o ubistvu Milana Pantića i o opstrukciji istrage, koja je emitovana u udarnom terminu na prvom programu Radio televizije Srbije, mogu samo da nagađam o čemu se radi.

Pretpostavljam da je jedan od razloga moja izjava od pre tri godine, u kojoj sam istakao da je reč o „surovoj likvidaciji svedočenja o korupciji u vremenu kada je na vlasti bila demokratski izabrana prodemokratska vlada“.

Brojnost i oštrina reakcija na ovu izjavu bila je obrnuto proporcionalna ćutanju istih na opstrukciju istrage i suđenja pred Specijalnim sudom, na kojem Komisija neprestano  insistira.

Plašim se da su i ovakvi slučajevi nerešeni i nemaju zasluženi publicitet, između ostalog, i kao rezultat ustanovljene podele na „naše i njihove“, koja nas stalno razjeda, o čemu je sjajno pisao kolega Vladimir Kostić.

Jasno je da će naredni bolni procesi povodom Pantićevog ubistva otvoriti neke stare rane i redefinisati narative o prirodi vlasti, nekim akterima i njihovoj ulozi u tragediji koja se desila u Jagodini.

Moramo svi zajedno da prođemo katarzu, kako bismo se okrenuli ka budućnosti.

Tragična sudbina Milana Pantića treba i mora da prevaziđe sve naše podele.