“Ne možemo da dopustimo da prođe 20 godina od ubistva novinara”

Šta vas je nateralo da osnujete Komisiju za istraživanje ubistava novinara i kako ste to uradili?

Kao urednik radio-televizije u Srbiji, video sam koliko su novinari pod ozbiljnim pritiscima, a ponekad ih čak i ubijaju. Sa svakom godinom koja je prošla, moje kolege i ja smo shvatali da ima sve manje šansi da se ubice i nalogodavci ubistava pronađu. Shvatili smo da bi se ove stvari bolje odvijale kada bi i novinari i šira javnost uzeli učešća. Komisiju čine novinari, pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova, kao i predstavnici Bezbednosno informativne agencije. Ovo je bio, čini se, jedini način da se odbrani sloboda štampe i da se zaštite novinari. 2013. godine, dobili smo podršku vlade da osnujemo Komisiju. Tri slučaja ubistva su otvorena ponovo. Iako nisu sva tri rešena, slučajevi nisu zaboravljeni i mi dajemo sve od sebe da ih istražimo.

Važno je baviti se ovim slučajevima i nastaviti sa istragama, ne samo zbog zaštite novinara, već i zbog poruke koju time šaljemo. Kada se ne preduzima nikakva pravosudna akcija, šalje se poruka da je ubistvo novinara najlakši i najjeftiniji način da se ograniči sloboda štampe. It Moramo da se suprotstavimo takvim signalima jednim aktivnim pristupom, radeći sa novinarima i stalnim monitoringom vladinih institucija. Ne smemo da dozvolimo da prođe 20 godina od ubistva novinara.

Komisija se fokusira na ova tri velika slučaja ubistava iz nedavne prošlosti: Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija i Milan Pantić. Ko su oni bili i zašto su ubijeni?

Dada Vujasinović je bila ratni izveštač i odličan istraživački novinar i briljantan pisac. Često je pisala o pričama sa fronta tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Umrla je 1994 i iako se sumnja da je ubijena zbog posla kojim se bavila, zvanična istraga u to doba je zaključila da je izvršila samoubistvo. Kada je istraga ponovo otvorena, naterali smo istražne organe da pronađu ostatke metaka u njenom telu tokom autopsije. Ipak, to nije dovelo do konačnog zaključka što se tiče uzroka smrti. Dali smo sve od sebe, ali nažalost, veći deo dokaznog materijala je nestao tokom tri decenije kada je slučaj bio zatvoren.

Milan Pantić se uglavnom bavio kriminalom i političkim temama u Srbiji. Sumnjamo da je ovo bio jedan od razloga za njegovo ubistvo 2001. Udarili su ga tupim predmetom u glavu ispred kućnog praga. Pravosudna istraga u ovom slučaju je bila posebno spora i neefikasna. Sedam različitih radnih grupa policajaca je bilo uključeno u rešavanje ovog ubistva. Stalne promene unutar tih grupa je uticalo da nije bilo konačnog sveobuhvatnog zaključka. Sada, sećanje potencijalnih svedoka bledi, ali mi nećemo prestati sa istragom, dok ne podignemo optužnicu.

Najveći napredak je postignut u slučaju ubijenog novinara Slavka Ćuruvije, istaknutog novinara i kritičara Miloševićevog režima. Dvojica bivših pripadnika Državne bezbednosti su uhapšena i trenutno su u kućnom pritvoru. Treći osumnjičeni je već u zatvoru zbog drugih zločina, a četvrti je u bekstvu. Suđenje je počelo u junu 2015, i biće još svedočenja tokom narednih nedelja. Nadam se da će ovo na kraju dovesti do osuđujuće presude.

Komisija radi sa vladinim institucijama, policijskim inspektorima i predstavnicima službe državne bezbednosti, na koji način ste obezbedili njenu nezavisnost i efikasnost?

U prvih nekoliko meseci, bilo je puno nepoverenja i sumnjičavosti između članova Komisije, naročito od strane novinara. Obično novinari nisu uključeni u razrešavanje ubistava. Nakon šest meseci, razna tela unutar Komisije su shvatila da svi rade na istom cilju i da nema namere da rade jedni protiv drugih. Novinari ne prestavljaju policiju ili bezbednosna tela; oni nisu uključeni u policijsku istragu. Oni su u Komisiji da bi stekli uvid u dostupnu dokumentaciju da bi pružili podršku istražnim organima.

Živeli ste pod 24časovnom policijskom zaštitom sedam godina. Kako je to uticalo na vaš život i rad?

Živeo sam pod stalnom policijskom pratnjom do aprila ove godine. Te godine su bile paklene. Nisam mogao slobodno da se krećem i morao sam da žrtvujem svoj životni stil. Čak je i moja porodica morala da se odrekne svačega. Zajedno sa koleginicom, koja je takođe imala stalnu pratnju policije, više nam nije bila potrebna zaštita tako što smo radili svoj posao. Intenzivirali smo opseg našeg rada i učvrstili istraživačke timove, što se pokazalo kao jaka zaštita protiv pretnji koje smo dobijali. Sada mogu da kažem da je vredelo.

Kako vidite budućnost Komisije?

Moraćemo da proširimo naš mandat i da nastavimo rad koji neće podrazumevati samo istraživanje ubistava i fokusiranje na suđenja, već i da omogućimo prevenciju, brzo reagovanje i centralizovane SOS linije za novinare koji se suočavaju sa pretnjama. Takođe radimo na koordinacionom telu koje bi se posebno usredsredilo na pretnje i nasilje nad novinarima. To bi služilo kao neka centralizovana baza podataka, saradnjom sa predstavnicima medijskih udruženja, kancelarijom tužilaštva i policijom. Institucija koja bi radila istovremeno i na prevenciji i na efikasnim sudskim procesima bila bi najefikasniji način borbe protiv nekažnjivosti.

MOJA BORBA PROTIV NEKAŽNJIVOSTI

Ovaj intervju je deo serije #MyFightAgainstImpunity/Moje borbe protiv nekažnjivosti, UNESCO kampanje podizanja svesti za Međunarodni dan borbe protiv nekažnjivosti za zločine počinjene nad novinarima 2017.