Ne možeš ubiti priču ako ubiješ novinara

Muzej novinarstva Newseum odgovara na sva pitanja o tome zašto je fer, objektivno i profesionalno novinarstvo neophodno za svako društvo. Priče o novinarima koji su izgubili život na zadatku, autentični dokumenti stari i do 500 godina, ali i najnovije tehnološke inovacije za komuniciranje, pokazuju razvoj medija kroz istoriju i načine na koje su informacije prezentovane javnosti

Drugog juna 1976. godine četrdesetsedmogodišnji novinar lista The Arizona Republic Don Bols (Don Bolles) odvezao se u hotel Clarendon House u američkom gradu Feniks. Tamo je trebalo da se sastane sa izvorom koji mu je obećao informacije o prevarama sa zemljištem, u šta su navodno bili umešani mafija i visokorangirani političari.

Bols je godinama istraživao organizovani kriminal i korupciju, ali se već bio umorio od toga da akteri njegovih priča ostaju nekažnjeni, pa se primirio i posvetio nešto lakšim temama. Ipak, pristao je na susret sa izvorom.

Pre polaska je na pisaćoj mašini svog urednika otkucao kratku poruku:

„Berni: Otišao sam da se sastanem sa likom koji ima informacije o Stiegeu u Clarendon House. Onda idem u Sigma Delta Chi. Vraćam se oko 13.30. Bols.“

Te noći planirao je da sa suprugom proslavi osmu godišnjicu braka.

Nakon što im je ubijen kolega, čak 38 novinara iz različitih redakcija u SAD nastavilo je njegovo istraživanje o korupciji, čiji su rezultati objavljeni u martu 1977. godine, u 23 nastavka, pod nazivom Arizona projekat

Bols se nikada nije vratio u redakciju. Petnaestak minuta nakon što je stigao u hotel javio mu se izvor i otkazao dolazak. Seo je u automobil, ali nije se uspeo ni isparkirati a dinamit ispod njega je eksplodirao. Bio je teško ranjen. Jedanaest dana posle napada preminuo je od zadobijenih povreda.

Samo nekoliko dana kasnije trebalo je da bude panelista na prvoj konferenciji tek osnovane organizacije Istraživački novinari i urednici. Konferencija danas respektabilne novinarske organizacije bila je uspešna, ali je nad njom bila nadvijena tamna senka Bolsove smrti. Stoga su se njegove kolege odlučile na potez koji će ući u istoriju novinarstva – odlučili su otići u Feniks i nastaviti tamo gde je on stao.

U sledećih pet meseci, čak 38 novinara iz različitih redakcija učestvovalo je u istraživanju o korupciji, čiji su rezultati objavljeni u martu 1977. godine, u 23 nastavka, pod nazivom Arizona projekat.

Time je poslana snažna poruka – Ne možeš ubiti priču ako ubiješ novinara.

Beli automobil datsun u kome je Bols nastradao sada se nalazi u muzeju novinarstva Newseum u Vašingtonu, kao podsetnik na značaj i opasnost bavljenja istraživačkim novinarstvom. U istom delu muzeja izložena je i priča Čonsija Bejlija (Chauncey Bailey) koji je ubijen u avgustu 2007. godine, kao urednik The Oakland Posta.

Ovaj primer najbolje pokazuje uticaj Arizona projekta – posle Bejlijeve smrti, tridesetak novinara se udružilo da nastavi njegov rad i objavilo istraživanja o njegovom ubistvu, kriminalu i korupciji u Ouklandu.

Bols i Bejli, nažalost, nisu jedini stradali novinari. Jedan od najupečatljivijih segmenata muzeja – Memorijal novinarima – sadrži fotografije i podatke o preko 2.000 novinara koji su izgubili život radeći svoj posao. Jedino što je teže od posmatranja svih tih fotografija jeste prazan prostor ostavljen za one koje će tek biti uvrštene.

Džonatan Tompson (Jonathan Thompson), direktor za odnose s javnošću Newseuma, zaposlio se u muzeju marta 2008. godine, mesec dana pre otvaranja. Prvi muzej radio je od 1997. do 2002. godine, nakon čega je zatvoren do preseljenja u novi i veći prostor na boljoj lokaciji. Tompson kaže da nije siguran da li su mnogi novinari svesni kolikom riziku se izlažu neke njihove kolege.

„To se ne dešava toliko često u Sjedinjenim Državama, ali u drugim delovima sveta ljude ubijaju zbog onoga o čemu pišu. Tako da mislim da je to dobro iskustvo za novinare koji dolaze u muzej i oni mogu videti šta njihove kolege rade“, objašnjava Tompson.

Dodaje da mu mnogi novinari pričaju kako su posetom muzeju dobili obnovljeni osećaj obaveze, važnosti i ponosa.

Otprilike polovinu od oko 800.000 posetilaca godišnje čine školarci. „Nadam se da ono što oni ponesu iz muzeja nije samo osećaj istorije i većeg poštovanja za ono što je bilo ranije, već i smisao o tome zašto novinari rade ono što rade i zbog čega je to važno“, kaže Tompson.

Mediji izgubili rat u Vijetnamu?

Ulaz u Newseum nalazi se na aveniji Pensilvanija, jednoj od najznačajnijih ulica u glavnom gradu SAD, koja spaja Belu kuću i američki Kongres. Na njoj su se odvijali mnogi za istoriju značajni događaji, poput inauguracija američkih predsednika, protesta žena u borbi za pravo glasa ili pobedničkih parada posle oba svetska rata.

Teško je verovati da postoji ozbiljan novinar koji ne bi osetio uzbuđenje pri izvlačenju metalne ladice sa prvim brojem New York Timesa iz 1851. godine, ilustrovanom naslovnicom New York Heralda iz 1912, koja je među prvima izvestila o potonuću Titanika, ili naslovnom stranicom Washington Posta od 9. avgusta 1974, sa vešću da je američki predsednik Nikson podneo ostavku nakon skandala Votergejt. Samo nekoliko metara dalje izložena su zapečaćena vrata hotelske sobe u kojoj je afera Votergejt i počela

Prva stvar koju posetioci mogu primetiti po ulasku u muzej jeste veliki ekran na kome se izmenjuju najznačajnije udarne vesti, dok sa plafona vise satelit i novinarski helikopter. Prema planu obilaska, koji većina posetilaca i sledi, najpre se silazi u suteren gde su izloženi ostaci Berlinskog zida. Lift vodi direktno na najviši, šesti sprat, na kome se nalazi terasa paralelna sa avenijom Pensilvanija, idealna za fotografisanje okolnih znamenitosti.

Na terasi je postavljena retrospektiva razvoja avenije i događaja na njoj, sa opisima i fotografijama, dok je u susednoj galeriji izložba Današnje naslovne stranice. U Newseumu svakog dana biraju najbolju naslovnu stranicu iz svake od 50 američkih država, te iz nekoliko desetina internacionalnih izdanja, koje zatim postavljaju tu i online.

Sa terase se ulazi u prostoriju sa postavkom o ratu u Vijetnamu, prvom prenošenom na televiziji, koja postavlja provokativno pitanje: „Da li su mediji izgubili rat?“

Od odlaska američkih vojnika u Vijetnam, postojao je pokret uglavnom mladih ljudi koji su se protivili sukobu. Ali tek nakon što su se mediji uključili na nepristrasan način, izveštavajući o američkim žrtvama i prikazujući užase umesto propagande, podrška antiratnom pokretu drastično je porasla.

Dobar deo ove izložbe posvećen je čuvenom reporteru i voditelju CBS-a Volteru Kronkajtu (Walter Cronkite) koji je otvoreno kritikovao rat i govorio da SAD ne mogu pobediti u njemu. Mnogi smatraju da je upravo on imao ključnu ulogu u promeni javnog mnjenja.

Američke snage u Vijetnamu su poražene, a odnos vlasti prema medijima se u budućim ratovima promenio – pristup mestima na kojima su se nalazile američke snage postao je znatno ograničen. Postavka o Vijetnamskom ratu sadrži brojne originalne predmete iz tog perioda – cenzurisane novinske izveštaje, fotoaparate, propusnice, fotografije i filmove – pa je to jedini deo muzeja u kome je fotografisanje i snimanje zabranjeno.

Sprat niže smeštena je najveća galerija u muzeju, čija arhiva broji 40.000 originalnih naslovnih stranica i izdanja listova, od kojih je posetiocima izložen samo manji deo – oko 400. Dokumenti koji svedoče o istorijski važnim događajima i načinu na koji su novinari izveštavali o njima tokom proteklih 500 godina poređani su hronološki.

Teško je verovati da postoji ozbiljan novinar koji ne bi osetio uzbuđenje pri izvlačenju metalne ladice sa prvim brojem New York Timesa iz 1851. godine, ilustrovanom naslovnicom New York Heralda iz 1912. koja je među prvima izvestila o potonuću Titanika ili naslovnom stranicom Washington Posta od 9. avgusta 1974, sa vešću da je američki predsednik Nikson podneo ostavku nakon skandala Votergejt.

Samo nekoliko metara dalje izložena su zapečaćena vrata hotelske sobe u kojoj je afera Votergejt i počela. Uz bogatu arhivu štampe, koja uključuje i neka od ranih izdanja magazina Time, Newsweek i National Geographic, postavljeno je deset touch screen monitora sa interaktivnim izložbama i pretraživim bazama podataka sa biografijama novinara.

Prvi draft istorije

Prema rečima Džonatana Tompsona, direktora za odnose s javnošću, misija Newseuma je da štiti pet prava koja garantuje Prvi amandman Ustava SAD: slobodan govor, štampu, okupljanje, sastavljanje peticija i religiju. Na spoljašnjem zidu Newseuma nalazi se velika tabla sa 45 reči iz Prvog amandmana.

Memorijal novinarima sadrži fotografije i podatke o preko 2.000 novinara koji su izgubili život radeći svoj posao. Jedino što je teže od posmatranja svih tih fotografija jeste prazan prostor ostavljen za one koje će tek biti uvrštene

„Newseum pokazuje istorijske momente širom sveta i govori o novinarima koji su izveštavali o njima, ljudima koji su na licu mesta pisali prvi draft istorije. (…) To je muzej istorije kroz novinarski objektiv. Dobar primer je izložba posvećena 11. septembru. Postoji mnogo muzeja i memorijala o vatrogascima koji su tog dana pomagali da se spasu ljudi, o ljudima u avionima, o onima koji su poginuli. A naša izložba posmatra novinare koji su pokrivali tu priču“, kaže Tompson.

Muzej se sastoji od 15 stalnih galerija sa velikim brojem eksponata koje su novinari zaista koristili obavljajući svoje zadatke, poput olovke istraživačke novinarke Veronike Gerin (Veronica Guerin), ubijene 1996. godine, ili laptopa Danijela Perla (Daniel Pearl), novinara Wall Street Journala, koga su 2002. godine oteli i ubili teroristi u Pakistanu. Prostor bivše Jugoslavije gotovo da i nije zastupljen, osim nekoliko fotografija sa protesta protiv režima u Srbiji devedesetih godina. Nešto veću pažnju privlače žuti saobraćajni znak sa područja Sarajeva i beli kamionet, izrešetani mecima i gelerima tokom rata u BiH. Kamionet su, izveštavajući sa Balkana, koristili fotografi magazina Time. Osim stalnih izložbi, u Newseumu godišnje bude postavljeno i četiri-pet privremenih, uglavnom povodom obeležavanja važnih datuma.

Newseum kolekcije obično sastavlja kroz posudbe ili zahvaljujući donacijama, od čega se u dobroj meri i finansira, pa mnoge izložbe u nazivu sadrže ime sponzora. Prihod ostvaruju i od ulaznica koje koštaju oko 25 evra, od iznajmljivanja muzejskih prostorija, pre svega dva TV studija (deo svog programa iz jednog od njih emituje Al Jazeera America), te od iznajmljivanja 134 stana izgrađena kao deo zgrade muzeja. Kupljena ulaznica važi dva dana zaredom pošto je procena da je jedan dan premalo za temeljit obilazak.

Posetioci koji osim kao konzumenti medijskih sadržaja nisu imali direktan dodir sa novinarstvom mogu i da uče o ovoj profesiji. U kino-dvoranama i na monitorima u galerijama prikazuje se 18 filmova, trajanja od četiri do 25 minuta, koji obrađuju teme poput objektivnosti i važnosti proveravanja činjenica.

U NBC interaktivnoj redakciji na raspolaganju je sva potrebna oprema za snimanje javljanja ispred lokacije po vlastitom izboru (npr. ispred Kongresa ili Bele kuće), a video se kasnije može okačiti na Youtube.

Interaktivna Galerija novih medija omogućava testiranje najnovijih tehnologija, te pravljenje vlastite naslovne stranice od aktuelnih vesti. Poseban segment muzeja posvećen je etici – posetioci kroz igre i kvizove upoznaju etičke dileme s kojima se novinari svakodnevno suočavaju.

Tompson kaže da se u muzeju sve radi planski i da imaju isplanirane izložbe za otprilike dve godine unapred. Dodaje da je njemu najdraža galerija sa fotografijama nagrađenim Pulicerom:

„Mislim da je moć crno-bele fotografije još uvek neverovatno dirljiva i može biti veoma emocionalna, iako je reč tek o deliću sekunde. Uvek govorim da u muzeju ima mnogo interaktivnih stvari i video-materijala, ali iz nekog razloga crno-bela fotografija ima poseban uticaj na ljude.“

 Naslovna fotografija: Dino Jahić