Nebojša Bakarec i fotomontirani proces

Bakarec je svu svoju kreativnu energiju usmerio u pokušaj da dokaže kako je opozicija povezana sa kriminalnim klanom.

U groznici stvaralačkog nadahnuća, Bakarec se prihvatio fotošopa, dohvatio fotografiju sa Twitter naloga Marinike Tepić, pa muškarcu koji se s njom slikao dosta nevešto nalepio Belivukovu glavu. Novopečeni vizuelni umetnik svoje remek-nedelo krstio je „Stara ljubav zaborava nema“.

Skroman kakvog su ga lokalni bogovi Koštunica i Vučić dali, Bakarec nije hteo da se hvali svojom artističkom intervencijom, već je fotomontažu pokušao da podmetne kao fotografiju, kao da se radi o stvarnom događaju koji je anonimni fotograf zabeležio kao ostavštinu za budućnost.

Neko nepoverljiv mogao bi da pomisli kako je Bakarec pokušao da obmane javnost, prosto rečeno da slaže i da svoju laž potkrepi lažnom fotografijom, ali ono što se zapravo desilo jeste pokušaj naprednjačkog poslanika da inauguriše jedan novi umetnički žanr koji bi mogao da se zove dokumentarna fotomontaža.

Kako vizualizirati temu

Nevolja je u tome što ni postupak koji je napredni vizuelni umetnik koristio, a ni žanr koji bi da utemelji – nisu novi, nego nešto već viđeno. Daleke 2008. godine – dok je Bakarec još verovao da je spasitelj vaskolikog srpstva Koštunica dr Vojislav, a ne Aleksandar Prvi I Poslednji Vučić – zagrebački nedeljnik „Globus“ objavio je priču o navodnoj ljubavnoj vezi generala Vladimira Zagorca i Ivane Hodak, ćerke Zagorčevog advokata koja je neposredno pre toga ubijena.

Kako bi ilustrovalo ekskluzivnu temu, uredništvo je na naslovnoj strani objavilo nešto što bi trebalo da bude fotografija na kojoj je prikazan nasmejani Zagorec kojem na kolenu sedi Ivana Hodak. Uprkos tome što je dotičnu naslovnicu radio neko neuporedivo veštiji od Bakareca, brzo je otkriveno da uopšte nije reč o fotografiji, već o fotomontaži.

Urednik „Globusa“ je priznao da je reč o fotomontaži, rekavši da mu je bila namera „vizualizirati temu”, a pozvao se i na nasleđe tada sveže ugašenog nedeljnika „Feral Tribune“.

Cela ta ujdurma ponukala je Viktora Ivančića, jednog od osnivača „Ferala“, da za BH Dane napiše tekst „Para-faktografija“ u kojem je za falsifikatorsku rabotu „Globusa“ skovao malopre pomenuti termin – „dokumentarna fotomontaža“ za koju veli da je „nešto poput vodene zemlje, drvenoga željeza ili kvalitetnog ‘Globusa’, dakle supstancijalno nemoguća”.

Staljinističke metode

Ivančić je objasnio razliku između „Feralove“ satirične poetike i „Globusove“ poetike krivotvorenja: „U ‘Feralovim’ fotomontažama nitko nije tražio realističnost, naprotiv, pa su one zato i bile na svoj način istinite; u vašem slučaju strategija je obratna – potreba da plasirate laž navodi vas da čitatelja uvjerite u realističnost montiranog dokumenta, iz čega slijedi  2) ‘Feralove fotomontaže’ promicale su neke istine baš zato što su bile lažne, a vaša promiče laž baš zato što se predstavlja istinitom”. Kao i njegovi vrli prethodnici, i Bakarec je nastojao da „vizualizira temu“, poturajući laž kao istinu. Ako već nema dokaznog materijala, tu je fotošop da reši problem.

Rodonačelnici postupka lažiranja stvarnosti pomoću fotografije nisu, naravno, urednici „Globusa“, taj postupak je nastao davno, a procvetao je u epohi staljinizma. Pošto bi fizički uklonio svoje protivnike, Staljin bi ih potom izbrisao i sa arhivskih fotografija, a i iz istorije. Poznata je fotografija snimljena u Lenjingradu 1926. na kojoj su Nikolaj Antipov, Staljin, Sergej Kirov i Nikolaj Švernik.

Tokom velike čistke sa fotografije su nestajali Staljinovi saradnici, jedan po jedan, dok na njoj na kraju nije ostao samo Džugašvili. Možda je Bakarec početnik u umetničkom krivotvorenju, ali je lepo videti da se svojim prvim delom već upisao u jednu bogatu tradiciju.

Na sledećem uratku mogao bi da montira sebe i Josifa Visarionoviča u nekoj prijateljskoj pozi, kao omaž prethodnicima. Naslov ne mora da menja, ovaj je sasvim odgovarajući: „Stara ljubav zaborava nema.“