Nenadić: Tužilaštvo bi prevashodno trebalo da ispituje navode Obradovića (VIDEO)

Advokat Vladimir Gajić, branilac uhapšenog radnika Krušika predao je Višem sudu u Beogradu predlog za ukidanje kućnog pritvora koji ističe sutra.

Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija kaže da je pritvor određen zbog navodnog uticaja na svedoke. Veliko je pitanje da li je bilo razloga za pritvor ili da li ima razloga za pokretanje krivičnog postupka, to je ono što bi sada trebalo dokazati, kaže. Ukidanje pritvora ne menja ništa, pritvor je samo jedna mera obezbeđenja dokaza koja se koristi u takvom postupku, dodaje gost N1.

Na pitanje zbog čega je toliko dugo držan u pritvoru, pogotovo bez ikakvog znanja javnosti, Pavlica kaže da to znaju samo osobe koje su ga držale u pritvoru. „Očigledno da je predmet bitan iz više aspekata, ne samo kao uzbunjivača, nego i politički, jer je su neki visoki državni službenici umešani u celu ovu priču“. Tužilaštvo je, podseća Pavlica, u prijavi navelo da je on nekim osobama iz inostranstva dao podatke, a i dokumentacija je preneta širom sveta, tako da to, kako konstatuje, nema samo lokalni značaj.

Za Pavlicu je Aleksandar Obradović „bez svake sumnje uzbunjivač“, jer je on otrkrio informacije koje je smatrao da su štetne po interese ne samoo tog društva, Krušika, nego i države. Ono što može biti predmet sporenja je da li on može da ostvari zaštitu po zakonu, ali kad pogledate definiciju u zakonu, on jeste uzbunjivač, naveo je Pavlica.

Nenadić kaže da on jeste uzbunjivač u smislu zaštitnika javnog interesa, u smislu nekog ko je imao nameru da deluje u javnom interesu. „Problem zakona je član 20 gde je stavljeno u ograničenje da se ne može ići u javnost sa nekim podatkom koji je označen kao tajni, već da se može neka nezakonita radnja prijaviti samo nadležnom organu u tom slučaju“. Nenadić kaže da je ta odredba bezuslovno formulisana što je loše, i da se to upravo u ovom slučaju pokazuje, kako su iz Transparentnosti i upozoravali. Podseća da je Ministarstvo pravde odbilo njihove sugestije. Dodaje da se nada da će ovo biti povod da se traže izmene zakona kako bi se dobila potpunija zaštita uzbunjivača.

„Postoji mogućnost zaštite po nekim drugim zakonima koje Srbija ima pre donošenja Zakona o zaštiti uzbunjivača. Recimo, ima Zakon o privrednim društvima i tamo stoji jedna mogućnost da se i podaci označeni kao poslovna tajna ipak obelodane ukoliko se to čini isključivo radi otkrivanja nekih kažnjivih dela. Ili recimo, postoje neke odredbe i u Zakonu o poslovnoj tajni i u Zakonu o tajnosti podataka koji kaže da ne predstavlja tajnu onaj podatak koji je određen kao poverljiv da bi se sakrilo neko krivično delo ili štetna radnja. Ono što je tu nevolja je što vi ne možete uvek da dokažete zašto je neko odredio da je dokument poverljiv, ne možete ući u neku nameru, možete da vidite da taj dokument ne treba više da bude poverljiv i da podelite to sa javnošću. Tako da je pravi put za rešavanje ovog problema da se ispita da li je ta tajnost uopšte određena u skladu sa propisima, da li su ti dokumenti uopšte imali nekog razloga da budu tajni. I vidimo iz ponašanja preduzeća Krušik, gde oni obelodanuju podatke iz nekih ugovora, neke cene, daju poređenja parcijalno da je veoma teško održiv taj koncept da su svi podaci iz tih ugovora tajni“, kaže Nenadić.

Pavlica dodaje da postoje neke odredbe iz Zakona o zaštiti uzbunjivača zbog kojih pravni tim Pištaljke smatra da on može da je dobije. On navodi da u pomenutom članu 20 postoji stav koji kaže da „uzbunjivač ne može uzbuniti javnost ako zakonom nije drugačije određeno“. Navodi da se ne tumači, tom prilikom, jedan zakon već čitav sistem – Zakon o privredim društvima, čak i Krivični zakonik koji predviđa i „krajnju nuždu“. Ne znamo detalje slučaja, možda je čovek počinio krivično delo, napr. otkrio poslovnu tajnu, ali on je to učinio iz javnog interesa – postoji nešto što je viši interes i tužilaštvo ima šansu tu, u preliminarnom postupku, dok nije podignuta optužnica, da odluči koji interes preteže, ističe Pavlica. On napominje da postoji mnogo odluka suda u Strazburu gde se upravo javni interes stavlja ispred interesa nekih firmi čak i državnih.

Pavlica ističe da postoje mogućnosti odbrane i poziva branioce i porodicu da se jave „Pištaljci“, jer imaju iskustva kad je u pitanju zaštita uzbunjivača.

Na pitanje da li je u slučaju Obradovića određivanje pritvora opravdano, Nenadić kaže da se kod nas inače pritvor određuje češće i duže se koristi nego što je to neophodno. Tome doprinosi i shatanje pritvora kao hapšenja, odnosno kao kaznu samu po sebi, kaže Nenadić i dodaje da su nekad glasnije vesti o tome da je neko uhapšen i da je u pritvoru nego šta se desilo kasnije, kad je završeno suđenje.

Pavlica kaže da u ovom slučaju javnost jako bitna, da treba da pruži podršku Obradoviću, i da ga ne ostavi samog, da ga zaboravi za mesec dana. Ističe da pritisak mora da bude konstantan. To je način na koji se ti ljudi brane, nigde u svetu nemate uzbunjivače koji je prošao da mu ni „dlaka s glave ne fali“, navodi.

Pavlica smatra da je Zakon o zaštiti uzbunjivača dobar, dok Nenadić kaže da on nije u ovakvim konkretnim situacijama dovoljno dobar.

Mislim da bi poučeni ovim iskustvima trebalo da imamo bolja i preciznija zakonska rešenja, naveo je Nenadić. Druga stvar treba da se istakne – a to je da se ispita ono na šta je on želeo da ukaže, dodaje. On naglašava da se sada priča o procesu koji će se možda voditi protiv nekoga ko je obelodanio određena dokumenta, a ne govori se o tome da li neko ispituje ima li nečeg iza te priče – da li je bilo štetnih ugovora po preduzeće u državnom vlasništvu. Valjda bi to trebalo da bude stvar na koju će se prevashodno usmeriti pažnja pre svega tužilaštva, kaže Nenadić. „Oni treba na taj način da pokažu da žele da rade nepristrasno i u javnom interesu, a to će biti najbolja odbrana za svakog uzbunjivača“, naveo je, dodajući da bi tako trebalo da bude.

Međutim, dosadašnja iskustva objavljivanja podataka koji ukazuju na štetne radnje i krivična dela nisu sjajna, kaže Nenadić i dodaje da tužilaštvo veoma retko postupa kada ne dobije krivičnu prijavu. Oni imaju tu mogućnost, ali u praksi retko to čine, dodao je. Nenadić navodi da dok je god tako – ne misli da ćemo imati valjani institucionalni i pravni okvir za borbu protiv korupcije.

Treba prvo ispitati da li su ti ugovori bili najbolji mogući datoj situaciji, podvlači. Tu odgovornost ima direktor koji je potpisao, ali i Nadzorni odbor i Vlada koja vrši ta osnivačka prava, kaže Nenadić, dodajući da je nevolja što ljudi sa strane mogu teško da sude o svemu jer podatke dobijaju na kašičicu.

Pavlica kaže da to preduzeće ima mnogo ugovora, ali da ima i veliki dug. „Kako je moguće da postoji toliki dug, a imaju toliko ugovora koji su profitibalni“, pita.

Nenadić kaže da ne veruje da će građani Srbije imati potpunu sliku i sve podatke na raspolaganju.

Gosti N1 saglasni su da ova priča može da deluje ohrabrujuće za buduće uzbunjivače jer je podrška javnosti široka.

Nenadić dodaje da, ipak, može da se odrazi i negativno, ako se ne razreši na neki dobar način pitanje mogućnosti da se obelodanjuju i podaci koji su tajni. „Ne bi bilo potrebe da se on obraća javnosti da postoje institucionalni mehanizmi koji funkcionišu. Kada bi tužilaštvo zaista pokazalo javnosti da je spremno da ispita svaki slučaj sumnje na korupciju, veruje da bi se uzbunjivači obraćali njima, da ne bi tražili kanale ka srpskim i bugarskim novinarima“, kaže Nenadić.

Moramo da tražimo da imamo rešene stvari pred institucijama, pred tužilaštvom, rekao je Nenadić. Pavlica dodaje da je prilika sada institucijama da se pokažu, jer je vreme da svako počne da radi svoj posao.