Nestajanje novinarstva u Srbiji (1): Poniženi, gladni i cenzurisani u Pančevu

Do pre samo 10 godina Pančevo je imalo nekoliko velikih i uglednih medija – od najstarijeg nedeljnika na Balkanu, Pančevca, do Radija i Televizije Pančevo, koji su devedesetih, u vreme režima Slobodana Miloševića, bili simbol slobodnog novinarstva, čitali su se, gledali i slušali i u obližnjem Beogradu.

Ne samo što su imali ugled već su novinari i novinarke Pančevca imali plate iznad republičkog proseka, a zarada je bila redovna i dobra i na RTV Pančevo.

„Devedesetih je plata u Pančevcu bila 1.500 maraka i do pre 10 godina se od novinarstva sasvim lepo moglo živeti. Tada je bila čast i prestiž raditi u tom listu“, priseća se Nenad Živković, bivši urednik Pančevca, koji je u tom mediju proveo deset godina, a danas je novinar portala Pancevo.city.

On podseća da je tada postojao Aktiv novinara Pančeva, gde su novinari mogli da se okupe i razgovaraju o svojim problemima, dok danas nema solidarnosti među kolegama. Kaže da su za položaj u kojem se danas nalaze sami krivi:

„Mislim da je najveći problem s kojim se danas u Pančevu suočavaju novinari nepostojanje stava. Kolege danas nisu raspoložene da se ozbiljno, organizovano, dosledno objedine i osnaže na odbrani elementarnih standarda profesije.“

Na pitanje kako se danas oseća kao novinar, Živković odgovara:

„Kao ptica u kavezu koja ne može da raširi krila. Mi smo kao novinari sputani, vezanih ruku i nogu, ali problem je što sami sebi vezujemo ruke i noge, a to je smrt novinarstva.“

[povezaneprice]

Kerekeš: Niko mi ranije nije zabranjivao da mislim

Bura privatizacije koja se dogodila, prvi put neuspešno u Pančevcu 2008, a onda i 2015. godine, kada su privatizovani i Pančevac i RTV Pančevo, odnela je sa sobom bezbrižnost i sigurnost novinara i novinarki i donela brige i preživljavanje. Nedeljnik Pančevac prodat je Zoranu Peševskom, vlasniku Auto-centra „Zoki“, a RTV Pančevo Radoici Milosavljeviću, biznismenu iz Kruševca.

Od šezdeset troje radnika u toj medijskoj kući, pedeset sedmoro je dalo otkaz i uzelo otpremnine, ali je većina njih ponovo angažovana preko ugovora o radu. Dobar deo novinara je tada potpisao pristupnicu Srpskoj naprednoj stranci. Morali su to da urade ukoliko su želeli da zadrže posao, pošto je to od njih tražio glavni urednik Miroslav Milakov.

Čini mi se da su ljudi manje posvećeni poslu, ili moraju da pronalaze alternativne izvore finansiranja ili da zažmure na jedno oko na novinarsku etiku. Imamo veliku odgovornost kao kreatori javnog mnjenja i moramo da se držimo etike i profesije (Aleksandar Tokin, 013 info)

Ipak, u poslednje dve godine sa televizije je otišao veliki broj ljudi – od stare postave ostalo je samo pet novinara, jedan snimatelj i nekoliko zaposlenih u tehničkom sektoru.

Autoritet, ugled i raznovrsnost izgubio je i Pančevac. Od nekadašnjih petnaest-dvadeset stalnih honoraraca, danas za taj list piše jedan novinar honorarac, dok u redakciji koju je ranije činilo dvanaestoro ljudi, sada radi samo njih sedmoro.

Za intelektualnu i profesionalnu slobodu treba se boriti, smatra novinarka Danijela Kerekeš, koja je nakon 20 godina rada na Televiziji Pančevo, pre tri meseca dala otkaz.

Pre nje ovaj medij je napustilo desetak dugogodišnjih novinara i skoro svi snimatelji. Od nekada ugledne televizije u koju su građani imali poverenje, za poslednje dve godine taj medij se pretvorio u „izvor vesti koje se tiču samo jednog čoveka“.

Prema rečima naše sagovornice, u prvih godinu dana nakon privatizacije RTV Pančevo plate su bile redovne i izgledalo je kao da se ništa neće promeniti. Međutim, nakon šest meseci počele su postepene promene.

„Posebno su radili na tome da budemo lepi, ali prekidač se uključi onog trenutka kada dobijete informaciju da je vaše samo da budete lepi. Meni za 20 godina nikad niko nije zabranio da mislim. Sada sam doživela da mi kao priprema za emisiju stigne sve – od ‘dobro veče‘ do ‘doviđenja‘, i spisak pitanja koja ne smem da promenim“, priča Danijela Kerekeš.

Iako je bila urednica informativnog programa i vesti, više se, kako kaže, ni za šta nije pitala, kao ni njene kolege. Osim apsolutne cenzure koju trpe, zaposleni na RTV Pančevo koji su uzeli otpremninu nemaju stalno zaposlenje. Potpisuju ugovore na dva, tri ili šest meseci, u nekim slučajevima i na mesec dana, a zarade kasne – dva, tri, šest meseci.

Danijela Kerekeš kaže da je medij prepušten projektnom sufinansiranju, a da su oni koji su kupili televiziju retko davali novac za plate.

„Kada sam dobila ugovor na dva meseca, donela sam odluku da neću više da radim. Ali kao i mnoge moje kolege nisam dala otkaz zbog neredovnih isplata, iako sam zbog kašnjenja plata morala da se zadužujem kako bih mogla da živim i da plaćam obaveze, nego zbog toga što mi je prekipelo. Izgubili smo dostojanstvo, morali smo da saginjemo glavu, da padamo na kolena, da puzimo“, ističe Danijela Kerekeš.

Ona navodi da joj je teško palo i to što je RTV Pančevo, kao medij u koji su građani imali poverenje, izgubio uticaj koji je imao. O problemima građana, kaže, više ne sme da se priča „jer bi onda trebalo da se prozove neko iz lokalne vlasti, što nije prihvatljivo za urednike i vlasnike televizije“. Dodaje da danas tamo nema prave informative, te da se više ne izveštava o bitnim događajima, već o politički podobnim temama.

Najveći problem s kojim se danas u Pančevu suočavaju novinari jeste nepostojanje stava. Kolege danas nisu raspoložene da se ozbiljno, organizovano, dosledno objedine i osnaže na odbrani elementarnih standarda profesije (Nenad Živković)

„U našoj redakciji nekada je telefon non-stop zvonio. Sada smo došli u situaciju da smena prođe bez ijednog poziva, jer mi više nikome ne možemo da rešimo problem“, kaže Danijela Kerekeš.

Zbog izražavanja nezadovoljstva položajem u kojem se našla, naša sagovornica je od početka godine od urednika vesti dospela do reportera. Za samo mesec dana ona je smenjena kao voditelj emisije, zatim je povučena i iz centralne informativne emisije, posle čega je veoma kratko ostala da radi kao reporter.

Danijela Kerekeš još traga za novim poslom. Prima naknadu od Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) koja iznosi 25.000 dinara sa porezima i doprinosima, odnosno 18.000 dinara u gotovom novcu. Za nju je taj iznos – „najblaže rečeno, uvreda“.

„Za dvoje školaraca i sebe imam na raspolaganju 600 dinara dnevno, što je ispod svakog minimuma“, ističe ona.

Prema podacima NSZ Pančevo, u poslednjih godinu dana nije bilo otvorenih radnih mesta za poziciju novinara, a trenutno ih je osmoro na evidenciji te službe.

Stalna privremenost i trajna nezaposlenost

Nakon privatizacije, u Pančevu je pokrenuto pet sajtova, među njima i informativni portal 013 info. Urednik tog portala Aleksandar Tokin smatra da je medijska scena u Pančevu mnogo bolja nego u drugim gradovima, posebno zbog novih medija.

Tokin, koji od 1996. radi u medijima kao snimatelj, kaže da su na položaj novinara najviše uticale privatizacija i promena načina finansiranja, mnogo više nego promena režima. Novo projektno finansiranje medija dovelo je do nejednake raspodele novca i do nesigurnih izvora prihoda.

Meni za 20 godina nikad niko nije zabranio da mislim. Sada sam doživela da mi kao priprema za emisiju stigne sve – od „dobro veče“ do „doviđenja“, i spisak pitanja koja ne smem da promenim (Danijela Kerekeš, TV Pančevo)

„Mislim da se medijski radnici nisu navikli na novi način finansiranja jer je on drugačiji i daleko nesigurniji nego u vreme kada su se mediji finansirali direktno iz budžeta“, kaže Tokin i dodaje da je potrebno da se mediji udruže, ukrupne, kako bi se napravio front „koji niko ne može da izbegne“.

Portal 013 info  se većim delom finansira iz projekata, a kada novca nestane, na održavanju sadržaja rade dva volontera. Tokin smatra da nesiguran i skroman izvor prihoda utiče na rad novinara pa oni u toj situaciji ne mogu da daju svoj maksimum.

„To utiče na kvalitet izveštavanja. Mislim da je struka degradirana tokom ovih decenija. Čini mi se da su ljudi manje posvećeni poslu, ili moraju da pronalaze alternativne izvore finansiranja ili da zažmure na jedno oko na novinarsku etiku, što mi nije prihvatljivo. Imamo veliku odgovornost kao kreatori javnog mnjenja i moramo da se držimo etike i profesije“, zaključuje naš sagovornik.

„Utisak je da se više od polovine stanovnika Srbije nalazi u sličnoj situaciji. Specifično je to što se bez slobode u novinarstvu i među novinarima, gasi svetlo u čitavoj zajednici. Građani gube orijentire za dobro i zlo, laž i istinu, pravdu i nepravdu. Problem je u ideji da se sve kontroliše, a da bi se taj cilj ostvario – prvo se moraju kontrolisati mediji, novinari, urednici i vlasnici“, kaže novinar Vladimir Đoković, koji se ovim poslom bavi 25 godina (Pančevac, RTV Pančevo, 013 info).

„Negde kasni plata, negde plate nema. Neki rade po kratkim ugovorima, neki bez ugovora – neki ostanu bez stalnog posla posle prvog osnovanog protivljenja nalogu gazde. Često se neosnovano i čudno dodeljuje novac kojim se finansira javno informisanje iz budžeta Grada Pančeva, novcem svih građana“, dodaje Đoković.

Svoj trenutni položaj vidi kao „privikavanje na trajnu nezaposlenost“.

Projekat finansira Evropska unija kroz program malih grantova „Zaštita slobode medija i slobode izražavanja na Zapadnom Balkanu“, koji sprovodi Hrvatsko novinarsko društvo kao deo regionalnog projekta Regionalne platforme Zapadnog Balkana za zastupanje slobode medija i bezbednosti novinara, u partnerstvu šest regionalnih udruženja novinara – Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Udruženja BH novinara (BHN), Hrvatskog novinarskog društva (HND), Udruženja novinara Kosova (UNK), Udruženja novinara Makedonije (UNM) i Sindikata medija Crne Gore (SMCG).