Nestali i ubijeni novinari na Kosovu: Dvostruke žrtve i dalje čekaju pravdu

Tabla je poslednji put uklonjena početkom meseca. Udruženje novinara Srbije (UNS) saopštilo je da su na mestu gde je bila ploča bili vidljivi tragovi građevinske mašine kojom je zajedno sa postoljem iščupana, a da se oko mesta gde je bila nalazila velika količina zemlje, građevinskog šuta i kostiju, najverovatnije životinjskog porekla. Po prvi put pronađen je počinilac. Ali, sudbina dvojice novinara i dalje je nepoznata. Oni i, prema podacima OEBS-a, još 13 njihovih kolega, medijskih radnika, srpske i albanske nacionalnosti – nestali su, kidnapovani, ili ubijeni u periodu od 1998. do ranih dvehiljaditih. Njihove porodice, prijatelji i kolege i danas čekaju na pravdu. Udruženje novinara Srbije na Kosovu poslednju šansu da se otkriju počinioci nestalih i ubijenih kolega vide u radu Specijalizovanih veća i Specijalizovanog tužilaštva Kosova u Hagu.

Nadležnosti nad istragama prelazile su sa jednih institucija, odnosno međunarodnih organizacija – na druge. Na ovim slučajevima radili su UNMIK, potom EULEX, a nadležnost je sada na kosovskim institucijama.

Za žrtve srpske nacionalnosti se veruje da je reč o onima po etničkoj osnovi, dok u vezi sa slučajevima albanskih žrtava informacije upućuju na mogućnost političkih ubistava i vid razračunavanja sa političkim neistomišljenicima. I za jedne i za druge pravda je do danas ostala nedostižna.

Jedan od 15 slučajeva imao je sudski epilog. Za ubistvo Šabana Hotija i druge srpske i albanske civile, pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, bili su okrivljeni sadašnji potpredsednik kosovske vlade, Fatmir Ljimaj, te Hajredin Baljaj i Isak Musljiu. Krivim je proglašen samo Baljaj i osuđen na 13 godina zatvora.

“Propust” koji ozbiljno krši ljudska prava

U pravosudnom sistemu UNMIK-a i EULEX-a istrage u vezi sa slučajevima novinara nisu imale epilog.

Štaviše, posebna Savetodavna komisija UN-a je, prema podacima dostupnim na Internetu, za slučajeve četiri novinara – Ljubomira Kneževića, Marjana Melonašija, Aleksandra Simovića i Mila Buljevića – ocenila da je “UNMIK kao teritorijalna uprava na Kosovu od 1999. do 2008. godine imao primarnu odgovornost da efikasno istraži i krivično goni lica odgovorna za ove nestanke”, a da “propust” da to učini predstavlja “nastavljeno ozbiljno kršenje ljudskih prava žrtve i njegovog srodnika, pogotovo prava na utvrđivanje činjenica”.

Jednu od istraga koju je vodio EULEX bila je ona u vezi sa slučajem Ranka Perenića i Đure Slavuja.

Informaciju da je istraga vođena, posle 19 godina od njihovog nestanka, dobila je supruga Ranka Perenića, Snežana Perenić i to 2017. godine. Međutim, uz ovu informaciju, dobila je obaveštenje da je istraga zatvorena i to još 2013. Ona je to potvrdila za Udruženje novinara Srbije ispred kojeg novinarka Jelena Petković već tri godine sprovodi istraživanje u vezi sa slučajevima 15 nestalih, kidnapovanih i ubijenih medijskih radnika na Kosovu.

Kosovsko pravosuđe i istina koja će izaći na svetlost dana(?)

“Uveren sam da će istina izaći na videlo i da će počinioci zločina dobiti zasluženu osudu, pre ili kasnije” – bila je optimistična poruka iz 2016. kosovskog predsednika Hašima Tačija emisiji “Spomenik istini” produkcije Insajder koja se bavila pitanjem nestalih i ubijenih novinara na Kosovu.

Na pitanje zašto do danas nisu poznate sudbine nekih od nestalih, Tači je ocenio da su “pre svega međunarodni organi sa izvršnim mandatom na Kosovu, i UNMIK i EULEX, donekle zanemarili to pitanje”, a da kosovske institucije “imaju obavezu da otkriju istinu i da počinioce izvedu pred organe pravosuđa”.

Na komentar novinarke Insajdera da porodice ubijenih novinara albanske nacionalnosti tvrde da se radi o političkim ubistvima i da su ubijeni novinari bili njegovi politički protivnici, Tači kaže da “podržava angažovanje na otrkivanju istine” i da će “ta istina izaći na svetlost dana”.

“Ako neki čovek želi da se rasvetli ta istina, to sam ja, potegao sam to pitanje i u kosovskom parlamentu, i u sistemu tužilaštva, kada sam slao pisma, i u pravosudnom sistemu, kao i u međunarodnim institucijama, jer ni u kom slučaju ja od toga ne profitiram politički,” kazao je on.

Međutim, do danas, u okviru kosovskog pravosuđa – nije bilo epiloga u vezi sa slučajevima ubijenih i nestalih novinara i medijskih radnika na Kosovu.

Tako se u  javnosti stiče utisak da su upravo novinari i novinarska udruženja ti koji su uložili vidljiv dodatni napor da dođu do istine o svojim kolegama.

UNS je u čitavom nizu objavljenih tekstovaobjavio informacije do kojih je došla novinarka Jelena Petković. Tokom sada već trogodišnjeg rada za UNS, pretraživala je dokumenta međunarodnih organizacija, kontaktirala ih, razgovarala sa članovima porodice nestalih i ubijenih novinara, njihovim kolegama i uporedo objavljivala tekstove o novim saznanjima. Ona je o slučajevima novinara i medijskih radnika, te zločina na Kosovu prethodno pisala i kao novinarka Vesti.

Petković: Zvanične adrese bez informacija, podaci kontradiktorni

U razgovoru za CBS kaže da joj je najveća prepreka u radu bio nedostatak informacija na zvaničnim adresama:

“Nije postojala potpuna lista ubijenih i kidnapovanih novinara, dok se istovremeno podaci UNMIK-a i EULEX-a nisu poklapali”.

Prenoseći iskustva iz prve ruke, navela je i konkretne primere:

“Tražeći podatake od UNMIK-a, jer su oni prvi bili zaduženi za istrage, nakon više mejlova, razgovora uživo, odgovor na pitanje o dokumentima je bio da ne znaju gde da ih pronađu. Nije pomoglo ni to što sam im odnela delovodne brojeve za četiri istage – brojeve pod kojima su informacije o nestanku kolega novinara zavedene u arhivi UNMIK-a. Konačno, odgovor je bio da je smanjivanje zaposlenih u toj misiji dovelo do toga da oni koji danas rade ne znaju šta se radilo pre nekoliko godina, a ne znaju ni gde da nađu dokumenta, da citiram – “iz nekog razloga, oni koji su u to vreme bili odgovorni, nisu uradili dobar posao”. U odgovoru je stajala napomena i da su dokumenta UNMIK-a zvanično predata EULEX-u 2008. Ali, kako se dalje ispostavilo, u toj primopredaji je deo dokumenata ‘nestao’.”

Upućuje i na kontradiktorne informacije koje je dobijala tokom istraživanja:

“Na primer, EULEX je devet godina uporno tvrdio da nema podataka o otmicama novinara prištinskog Jedinstva i dopisnika Politike Ljubomira Kneževića i radnika RTV Priština, Mila Buljevića. Nakon razgovora sa šeficom EULEX-a Aleksandrom Papadopulu, ona se obavezala da će se ‘još jednom proveriti’. Nemalo posle tog sastanka, usledio je drugačiji odgovor, ali i objašnjenje da u trenutku kada je EULEX saznao za kidnapovanja Kneževića i Buljevića, više nije imao mandat da ih istražuje, pa ih je prosledio Specijalnom tužilaštvu Kosova. Takođe, u KFOR-u kažu da oni nisu istražni organ, i da ako su i dobili informacije ili primili zahteve ili žalbe porodica žrtava, one su bile prosleđene nadležnim vlastima. Međutim, onda ne može da se objasni šta se dogodilo sa podacima o ubistvu novinara Krista Gegaja. Njegov nestanak je porodica odmah prijavila na najbližem kontrolnom punktu KFOR-a, a sutradan su vojnici pronašli Gegajevo telo. Ako KFOR kaže da su sve podatke predali EULEX-u, kako onda misija EU nije imala nikakvih informacija o ubistvu Krista Gegaja?”

“Zatim, došli smo do informacija da je obaveštajna služba KFOR-a odbila da preda dokumenta o ubistvu novinara Envera Maljokua Centralnoj obaveštajnoj jedinici i istražnoj jedinici UNMIK-a, uz objašnjenje da su svi važni podaci o ovom ubistvu već predati vojnom arhivu NATO-a. Međutim, odatle je stigao sledeći odgovor: ‘Svesni smo da je bilo tvrdnji da su pojedinci navodno kidnapovani ili ubijeni na Kosovu u tom periodu. Mi nemamo nezavisne informacije da potvrdimo ove incidente. KFOR je prvi put raspoređen na Kosovo u junu 1999. godine…’,” dodaje.

I tu nije kraj. Kako navodi, podaci do kojih je došla ukazuju i na krivično delo ometanja pravde, jer, dodaje, policija nije postupala po zahtevima tužilaca, u slučajevima istrage ubistava poznatih albanskih novinara bliskih Ibrahimu Rugovi.

“Recimo podaci o istazi ubistva novinara ‘Rilinđe’, Šefki Popove, pokazuju da je tužilac Njazi Redža dva puta od policije tražio hitnu asistenciju i pomoć: prvi put 5. oktobra 2000, a drugi put 23. marta 2004, ali se policija oglušila na ovaj zahtev. I ova istraga je ‘iščezla’ i nije stigla od UNMIK-a do EULEX-a. Kosovska policija se slično ponašala i u istrazi ubistva Bardulja Ajetija, novinara i kolumniste ‘Bota sot’. Ovo su samo neki od detalja,” kaže.

“Tragedija, niko se nije potrudio da sprovede efikasnu istragu”

Odgovarajući na pitanje CBS-a šta je njen generalni utisak u vezi sa slučajevima koje je istraživala, kaže:

“To je strašna tragedija. Tragedija iz čijeg epiloga vidimo da se niko nije potrudio da sprovede efikasnu istragu, da sazna ko su ubice i kidnaperi novinara i medijskih radnika. Većina porodica je jedini put imala kontakte sa predstavncima misija vladavine prava kada se zločin dogodio i nikada više posle toga. Naše kolege su duple žrtve, i zločinaca i nesavesnih istraga.”

“Šta može da se kaže pred činjenicom da je njih 15 ubijeno u tako kratkom roku, još dvoje kidnapovano, mnogo njih napadnuto samo zato što su bili novinari, a da niko nije uhapšen i izveden pred sud?” – zapitala se Petković.

Rezolucija, platforma, kontinuirani pozivi u javnosti

Od avgusta prošle godine na Platformi Saveta Evrope za zaštitu novinarstva i bezbednost novinara nalaze se i nerešeni slučajevi ubistava, kidnapovanja i nestanaka srpskih i albanskih novinara i medijskih radnika na Kosovu. Slučajeve je Platformi Saveta Evrope prijavila Evropska federacija novinara (EFJ), nakon što je Skupština ove federacije jednoglasno usvojila Rezoluciju o istragama ubistava novinara na Kosovu koju su podneli Udruženje novinara Srbije, Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Sindikat novinara Srbije (SINOS) i Asocijacija novinara na Kosovu (AGK).

Osim istraživanja, rezolucije, UNS je kontinuirano u javnosti podsećao na slučajeve ubistava i nestanka svojih kolega i insistirao na pronalasku počinilaca. U više navrata zahtevali su i da se ovi slučajevi nađu pred Specijalizovanim većem i Specijalizovanim tužilaštvom Kosova.

Ničić: Bez iskrene želje da se rasvetle slučajevi; Specijalni sud – poslednja šansa da se otkriju sudbine nestalih novinara

Prvi čovek Udruženja novinara Srbije na Kosovu, Budimir Ničić, u razgovoru za CBS, kaže da očekuje da će sud da se bavi ovim slučajevima, s obzirom na to da su se otmice i ubistva u 12 slučajeva dogodili u vreme za koje je nadležan ovaj sud.

“Mislim da je ovo poslednja šansa da se otkriju sudbine nestalih novinara, kao i da se pronađu i kazne njihovi otmičari i svi oni koji su odgovorni i za ubistva naših kolega. Na žalost, čini mi se da EULEX, UNMIK, pa i domaće institucije nisu pokazale iskrenu želju da rasvetle sve te slučajeve, na šta je naše udruženje godinama ukazivalo,” ocenio je  Ničić.

O najnovijem slučaju uklanjanja spomen ploče kolegama Pereniću i Slavuju kaže da pozdravlja otkrivanje počinioca, ali i dodaje:

“Očekujem da u najkraćem roku bude kažnjen za to što je učinio i nadam se da će policija i tužilaštvo sa posebnom pažnjom uzeti u obzir ovaj slučaj i ispitati koji je motiv i da li taj čovek ima ikakve veze sa otetim novinarima. Takođe, očekujemo da se otkrije i ko je prethodnih šest puta rušio i skrnavio tu ploču.”

Spomen ploču će UNS da postavi u narednih mesec dana ponovo – po osmi put. “Od toga ne odustajemo,” kaže Ničić.

Hoće li ovako uporni da budu kosovski pravosudni organi u istragama za nerešene slučajeve nestalih i ubijenih novinara na Kosovu – pokazaće vreme.