Ni nakon 10 godina ne zna se ko je pokušao bombom da ubije novinara Dejana Anastasijevića

Bomba na simsu prozora Anastasijevićeve spavaće sobe eksplodirala je oko 2.50, dok su on i njegova supruga spavali. Pored te bombe bila je postavljena još jedna, koja, srećom, nije eksplodirala.

U eksploziji su probijeni dupli prozori i metalni venecijaneri, a fragmenti bombe zabili su se na nekoliko mesta u spavaćoj sobi – jedan na svega dvadesetak centimetara od njihovih glava. Opet srećom, Anastasijevićeva ćerka se te noći vratila s rođendanske proslave koji minut nakon eksplozije.

Kako je tada pisao ovaj nedeljnik, ubrzo je u redakciju došao tadašnji predsednik Boris Tadić, Anastasijeviću i Vremenu su se javili tadašnji ministar policije Dragan Jočić, direktor BIA Rade Bulatović, kao i premijer Vojislav Koštunica, i svi oni su ih uveravali da će slučaj biti rasvetljen u najkraćem roku.

Od tada je prošla čitava decenija. Ni nakon što je policija na samom početku obavila uviđaj, ispitala svedoke i prekontrolisala automobile, a Republičko javno tužilaštvo okvalifikovalo ovaj događaj kao terorizam, nije poznato šta se dalje dešavalo, niti je, kako kažu u Vremenu, saopšten neki opipljiv rezultat istrage.

Pola godine nakon događaja, Anastasijević je, prema sopstvenim rečima, u nedostatku tih rezultata bio prinuđen „da se sam igra privatnog detektiva na sopstvenom slučaju“.

U autorskom tekstu „Ko mi je stavio bombu na prozor?“ koji je napisao za ovaj nedeljnik izneo je neke dotad nepoznate informacije: da je pre pokušaja ubistva iz Haškog suda bio upozoren da je lider SRS-a Vojislav Šešelj po svojoj supruzi Jadranki u Beograd poslao spisak potencijalnih svedoka koje bi trebalo zastrašiti ili eliminisati, među kojima je i Anastasijević.

Na spisku se, kako je napisao, našao zbog svog svedočenja protiv Slobodana Miloševića 2002. godine, „iz kojeg je deo svedočenja koji se odnosi na Šešelja tužilaštvo uvrstilo u dokaze protiv vojvode“.

Jadranka Šešelj je potom, uz uvrede, zapretila Anastasijeviću tužbom, nakon čega su radikali, predvođeni tadašnjim generalnim sekretarom Aleksandrom Vučićem, pojačali kampanju protiv ovog novinara, koristeći za to informacije i pisane materijale „koji su trebali da nas razobliče kao moralne ništarije i strane plaćenike, a koji su mu, sudeći po formatu, stilu i žargonu, bili dostavljeni iz BIA, što, s obzirom na duboke i razgranate veze radikala i tajne policije, ne bi smelo nikog da iznenadi“.

Anastasijević je tada napisao da se ne usuđuje da na osnovu ovih činjenica optužuje bilo koga za pokušaj ubistva, već optužuje organe gonjenja koji: „Nisu smogli volje i hrabrosti da otklone opasnost za mene i moju porodicu“.

Sa svim ovim informacijama, ali i brojnim drugim koje se mogu pročitati u navedenom tekstu iz 2007. godine, Anastasijević je upoznao policiju, ali su ga samo „saosećajno gledali“, a ministar Jočić je rekao da će njegov slučaj teško biti rešen „jer nije lako otkriti nešto za šta nema povoda“, čime je priču sveo „na nivo više sile, takoreći elementarne nepogode“.

[povezaneprice]

Cenzolovka: Ni policija ni Republičko javno tužilaštvo nisu odgovorili na pitanje Cenzolovke dokle se stiglo sa rešavanjem ovog slučaja deset godina kasnije. Kakva su Vaša saznanja?

Anastasijević: Postupak je zastao u predistražnoj fazi posle, ja mislim, nekoliko nedelja, nakon čega je policija sav prikupljeni materijal poslala u tužilaštvo, i tamo i dan-danas verovatno stoji na dnu neke fioke. Prema mojim najboljim saznanjima, ta fascikla nije ni pipnuta.

Cenzolovka: Da li imate informacija zašto je stalo?

Anastasijević: Zato što istražne radnje nisu dovele ni do čega.

Cenzolovka: Istražni organi nisu dobro odradili svoj posao?

Anastasijević: Da, upravo to. Ni policija ni tužilaštvo nisu uradili svoj posao, jer je tužilaštvo moglo da traži dodatne informacije iz policije, što mene navodi na zaključak da nije postojala dobra volja da se taj slučaj reši.

Sumnjam da su radikali tu bili samo izvođači radova, a da je logistika stizala iz Službe državne bezbednosti.

Cenzolovka: Mislite li da je u pitanju nedostatak dobre volje ili eventualni pritisak na istražne organe?

Anastasijević: Pa političke volje, ako hoćete tačnije. U tekstu koji sam napisao šest meseci nakon toga izneo sam detaljne podatke o tome šta ja mislim da se zapravo desilo i ko bi mogao biti odgovoran. Još pre nego što sam tekst napisao, sve sam to dao policiji, na šta mi je rečeno: Lepo je to, možda si i u pravu, ali mi nemamo dokaza. Tako da je prosto ostalo na tome. Sve me to navodi na sumnju da, uprkos obećanjima tadašnjeg predsednika Borisa Tadića, jednostavno nije postojala volja da se taj slučaj razreši, niti postoji danas.

Cenzolovka:  Kad su istražni organi poslednji put kontaktirali s Vama?

Anastasijević: Ne sećam se, to je bilo pre više godina. Rekao bih da je to bilo kad sam poslednji put razgovarao sa inspektorom uoči objavljivanja tog teksta, dakle negde u drugoj polovini 2007. godine.

Cenzolovka: Svojevremeno ste sumnjali na Šešelja. Šta sad mislite o tome?

Anastasijević: I dalje mislim isto ono što sam tada mislio, ali ne samo na Šešelja. Šešelj je tada bio u Hagu, a SRS je bio u dubokoj opoziciji. To je bilo pre nego što je stvorena Srpska napredna stranka i svi su bili zajedno, ali su bili u opoziciji i bili su prilično marginalizovani u to vreme. Da su samo oni u pitanju, ja sam siguran da bi se to rešilo. Međutim, kao što sam i naveo u tekstu, sumnjam da su radikali tu bili samo izvođači radova, a da je logistika stizala iz Službe državne bezbednosti.

Samo da primetim, na kraju, da nijedno ubistvo ili pokušaj ubistva u koje je ta služba bila umešana, od Ćuruvije do Draškovića, nije dosad pravosnažno završeno.

Cenzolovka: Da li se danas osećate bezbedno, s obzirom na to da taj ko Vam je postavio bombu možda danas slobodno šeta ulicama?

Anastasijević: Pokušavam da ne mislim o tome. Osećao bih se u svakom slučaju mnogo bolje kada bi neko odgovarao. I u toj priči čak nisam ja važan, nego se radi o još jednom slučaju napada na novinare koji nije rasvetljen. To je nešto što predstavlja konstantu kod nas – da napadi na novinare, posebno kada ima indicija da su u njih umešani državni organi, nikada ne budu rešeni.

Kada naši političari traže da se izruči Ramuš Haradinaj da bi mu se sudilo u Srbiji, pomislim na slučaj Ćuruvija, na atentat na Ibarskoj magistrali i na neke druge slučajeve koji ili nisu razrešeni ili suđenja traju u beskraj

Cenzolovka: Kako gledate na efikasnost istražnih organa i pravosuđa, s obzirom na nerešene slučajeve ubistva Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović, Milana Pantića, i brojne slučajeve pretnji, zastrašivanja, napada na novinare?

Anastasijević: Svi ti slučajevi imaju nešto zajedničko, a to je da postoje jake indicije da su u te slučajeve umešani državni organi. Bilo kao institucije, bilo kao državna bezbednost, bilo kao pojedinci na vlasti, kao u slučaju Pantića. Takvi se slučajevi po pravilu nikada ne razrešavaju, i to predstavlja problem ne samo za mene, ne samo za novinare, nego i za sve građane Srbije. Ili bi bar trebalo da predstavlja problem. Za vlast to očigledno nije problem.

Cenzolovka: To što se Vama desilo bilo je pre tačno deset godina. U poređenju sa periodom od pre deset ili više godina, s obzirom na različite režime, da li smo, prema Vašem mišljenju, napredovali ili nazadovali kada je reč o bezbednosti novinara?

Anastasijević: Fizičkih napada na novinare sada ima manje jer nema potrebe za time. Te stvari se ne rade zbog revolta tekstom ili nekim medijskim sadržajem zbog kojeg je novinar napadnut, nego kao poruka i kao mera za sprečavanje čačkanja po nezgodnim temama. Sada za tim nema potrebe, zato što su mediji u ogromnoj većini na drugi način dovedeni u situaciju u kojoj se osetljive teme ne čačkaju. Ali ne treba zaboraviti da su moje kolege iz KRIK-a, BIRN-a itd. bile demonizovane relativno nedavno, a da na to država takođe nije reagovala.

Cenzolovka: Koliko su novinari bili tada i sada solidarni s Vama, i koliko su solidarni sa novinarima CINS-a, KRIK-a, BIRN-a i drugih koji su izloženi pretnjama i pritiscima?

Anastasijević: Da se ne lažemo – novinari nisu taksisti i nisu kao profesija jako solidarni ni u svetu ni kod nas. Neka vrsta osnovnog osećanja solidarnosti postoji. Bar kad je reč o mojim kolegama, ja se sećam da sam dobio gotovo jednodušnu podršku u to vreme i da me je to prijatno iznenadilo, jer sam po prirodi pesimista kad je reč o ljudskoj prirodi.

Ni policija ni tužilaštvo nisu uradili svoj posao, jer je tužilaštvo moglo da traži dodatne informacije iz policije, što mene navodi na zaključak da nije postojala dobra volja da se taj slučaj reši.

Cenzolovka: Spomenuli ste Ćuruviju. Pre tri dana, 11. aprila, bila je 18. godišnjica ubistva, suđenje je počelo 2015. godine. Kako Vam se čini pravac u kome suđenje ide i da li vidite epilog u neko skorije vreme?

Anastasijević: Naravno da pratim taj slučaj. Ne mogu da prognoziram kako će se on završiti, ali činjenica da taj slučaj nije zatvoren posle toliko godina govori nešto o našem pravosuđu. I onda kada naši političari traže da se izruči Ramuš Haradinaj da bi mu se sudilo u Srbiji, pomislim na slučaj Ćuruvija, na atentat na Ibarskoj magistrali i na neke druge slučajeve koji ili nisu razrešeni ili suđenja traju u beskraj. Pomislim kako ljudi, koji jedan relativno jednostavan slučaj ubistva ne mogu 18 godina pravno da obrade, misle da mogu da sude u vrlo komplikovanom slučaju Ramuša Haradinaja i optužbi za ratne zločine.

Cenzolovka: Neko vreme ste živeli u Briselu, u srcu Evropske unije. Ima li, prema Vašim saznanjima, u EU primera da se godinama ne zna ko je pretio, ubio novinara, stavio bombu na prozor?

Anastasijević: Kao kada je reč o ljudskim pravima uopšte i slobodi medija konkretno, EU formalno to osuđuje, međutim, ona u stvari nema instrumente da se time ozbiljno bavi. Za takve slučajeve nadležni su policija i pravosuđe individualnih zemalja, koji su dužni da rade svoj posao. Koliko će individualno pravosuđe i policija biti efikasni, zavisi od zemlje do zemlje. Zaista ne bih ulazio u statistiku – činjenica je da je novinarski posao opasan, ali je i činjenica da u nekim zemljama policija i pravosuđe funkcionišu bolje nego u nekim drugim.

Cenzolovka: Je li Vaš odlazak bio iniciran pokušajem ubistva?

Anastasijević: U Brisel sam otišao 2008. godine kao stipendista PEN-a, a drugi put nakon što sam se vratio 2011. kao dopisnik Tanjuga. To jeste bilo indirektno povezano sa pokušajem ubistva, ali zaista nije samo to. Novinarski posao nosi neke opasnosti, ali donosi još uvek i neke privilegije, pa tako možete na neko vreme kao dopisnik u inostranstvo.

Ja inače mislim da čovek, ako to bilo kako može sebi da dozvoli, treba na svakih deset godina jedno par godina da proba da živi negde drugde, da se ne bi zaparložio i provincijalizovao. To je neka stvar mentalne higijene.