Nismo se pomerili iz srednjeg veka: Novinarke koje kritikuju vlast vređaju i kao žene

Biti novinar koji trpi niske udarce javnih funkcionera, vladajućih stranaka i prorežimskih tabloida nije nimalo prijatno. Biti novinarka u sličnoj situaciji – daleko je teže.

U poslednjem pokušaju diskreditacije reporterke Žakline Tatalović, tabloid Alo tako konstatuje da „iako televizija N1 pokušava da u javnosti izgradi imidž ozbiljne, objektivne i savesne medijske kuće, brojni ispadi njihovih novinara uglavnom pokažu da je stvarnost sasvim drugačija“.

Njoj se spočitavaju izmišljeni gresi, prosto neverovatni i za niske standarde sličnih glasila. Prema njihovom viđenju, ona „često pokušava da istakne svoje grudi u situacijama kada one ne bi trebalo da su u prvom planu, na primer – dok jede lubenicu ili dok je u krevetu pod naletom ‘temperature’“.

Tekst prati neutemeljena tvrdnja da „uz ovako neukusne fotografije obično stoji perverzan opis slike, kao i seksualno orijentisani komentari“.

Napadi su krenuli nekoliko nedelja ranije na portalu Prismotra, jednom od mnogih novonastalih fantomskih „medija“ koji služe isključivo za vređanje nezavisnih novinara i onih na koje su nalepljene etikete protivnika vlasti i države.

Stereotipi i stigma

Mehanizam uvreda i pretnji prilično je jednostavan. Počinje se naslovnom stranom prorežimskog tabloida, uvrede umnožava armija (mahom anonimnih) korisnika na društvenim mrežama, da bi se naposletku stiglo do konkretnih pretnji.

Pitanje je zbog čega se novinarke poimaju kao „laka meta“. Percepcija da su slabije, postojeći stereotipi i stigma, nepisana pravila koja važe samo za njih?

Mi se kao novinari zastrašujemo, dok njih ovakav sistem ohrabruje. Ne postoji mehanizam koji nas štiti u sličnim situacijama. Takođe, za ovakve slučajeve nadležan je sud u Beogradu – sedam puta sam išla tamo – i to predstavlja ozbiljnu poteškoću za novinare iz ostatka Srbije (Darija Ranković, Kolubarske)

„Od nabrojanog, rekla bih da je u pitanju ovo drugo – stereotipi i stigma“, smatra Vanja Đurić, novinarka televizije N1.

„To je, dakle, već oproban šablon, koji ne zahteva mnogo kreativnosti. Zamislite da tabloidi moraju da smisle validne kontraargumente pri diskreditaciji nečijeg rada (u ovom slučaju novinarskog)?! To im je, sigurna sam, preveliki napor za koji nemaju kapacitet. Poražavajuće je to što se civilizacijski nismo pomerili od srednjeg veka, pa ‘šejmujemo’ ženu, jer, pazite sad, nosi kupaći (!!!) ili bira da nema decu ili nije ni važno koji razlog je u pitanju što ih nema.“

Ona napominje da ovde nisu problem samo tabloidi. Na tom testu, kako kaže, nedavno je pao čak i „onaj deo društva za koji biste pomislili da je malo iznad nivoa poimanja žene samo kroz njene polne odlike“.

„Gomila vrlo malicioznih i seksističkih komentara provlačila se Tviterom na račun moje koleginice Ksenije Pavkov, samo zato što se nekim ljudima nije dopao njen voditeljski stil. Prilično sam sigurna da muškim kolegama nikada ne bi uputili nijedan tako primitivan komentar, kakve su upućivali njoj.“

Muške kolege bi mogle da reaguju

Vanja Đurić je i sama trpela uvrede posle teksta objavljenog na portalu Istraga.rs, još jedne opskurne adrese bez impresuma, o čijoj je sumnjivoj vlasničkoj strukturi i načinu funkcionisanja pisao Vojvođanski istraživačko-analitički centar. Kao i druge dve autorke filma „Albanke su naše sestre“, Sanja Kljajić i Milena Popović, označena je kao „novinarka koja je osramotila Srbiju“.

Ona nema dilemu da je poenta takvih tekstova zaplašivanje, kako se više ne bi drznule da se bave temama koje nekome ne odgovaraju.

Još se nije dogodilo da su demantovali činjenice iz teksta. Ne, oni se služe ličnim uvredama, o meni, o mom fizičkom izgledu. Na radiju se napadaju članovi moje porodice, na javnim mestima fotografišu se moji prijatelji. Hoće da pokažu kako sam ja loša osoba i da je stoga ono što radim takođe loše (Slavica Vujanac, Vamedia)

„Komentari sa tih opskurnih portala i uglavnom desničarskih Fejsbuk stranica su jezivi. Vrlo direktno vam govore na koji način bi se iživljavali nad vama, pišu vam da vas treba ‘postaviti na mesto’ ili ‘lupiti glavu o beton’. Svesni su oni da je to veoma neprijatno, da kod vas izaziva užasan stres, pa i stres vaših prijatelja, porodice… Računaju na to da više nikada nećete uraditi nešto zbog čega bi ponovo mogli da vas provlače kroz taj mulj.“

Prema njenim rečima, novinarke su svesne da su izabrale posao u kojem nema odustajanja od propitivanja, istraživanja i podsećanja na nečije političke poteze, te da im preostaje samo da pretnje prijavljuju nadležnom tužilaštvu i da u tome istraju.

„Vrlo je lako naći te ljude, čak i kada se kriju iza lažnih profila. Drugih institucionalnih mehanizama nemamo. Muške kolege bi mogle da odreaguju kada tako nešto vide na mrežama ili čuju na terenu, a ne da ćute ili, još gore, da učestvuju u potpirivanju seksističkih komentara. A toga i te kako ima.“

Naročito je teško ženama u malim sredinama

Napadi na novinarke nužno poprimaju seksistički obrazac. Ili, jednostavnije rečeno, one nisu samo „strani plaćenici“ već istovremeno i – „isfrustrirane nerotkinje“.

Ženama u medijima, dakle, ne sleduju samo „folklorne“ optužbe da su agentkinje odane centrima moći van zemlje; one su, naprotiv, „krive“ i zbog svog fizičkog izgleda, bračnog statusa, privatnih kontakata, objava na društvenim mrežama, pa, eto, i položaja grudi dok jedu lubenicu (?!).

Radi se pre svega o napadu na njihov integritet. Ugrožene su i kao žene i kao novinarke. Ovo je pokušaj da se onemoguće da rade svoj posao i žive bezbedno u svom okruženju. Sve to neminovno ostavlja posledice na njih – i kao građanke, a i profesionalno. Naročito je teško ženama u malim sredinama (Ivana Stevanović, SĆF)

Jasno je da traže najbolnija mesta za napade, smatra Ivana Stevanović, izvršna direktorka Slavko Ćuruvija fondacije. Dovoljno je strašna sama činjenica koliko su novinari uopšte zastrašivani i ugroženi, a još su, kako kaže, užasniji ovakvi izlivi mržnje i seksizma.

„Radi se pre svega o napadu na njihov integritet. Ugrožene su i kao žene i kao novinarke. Ovo je pokušaju da se onemoguće da rade svoj posao i žive bezbedno u svom okruženju. Sve to neminovno ostavlja posledice na njih – i kao građanke, a i profesionalno. Naročito je teško ženama u malim sredinama.“

U međuvremenu, baš u takvoj maloj sredini, Vericu Marinčić, novinarku lokalnog portala Inđija kafe, prati i zastrašuje Nenad M., pripadnik moto-kluba „Noćni vukovi“ i česta zvanica na proslavama opštinskih vlasti.

Ona je uverena da je njen napadač podučen i da zna šta bi trebalo da uradi da bi je zastrašio a da pritom krivično ne odgovara. Zna gde ona radi, gde živi, i nije sigurna kad i šta može da joj se dogodi.

Pokušaji diskreditacije novinarke iz Inđije stigli su i od narodnog poslanika Marijana Rističevića koji ju je nazivao „prodavačicom“ i „kasirkom“.

Aniti Đukić, urednici portala Infocentrala i dopisnici TV Prva i TV O2 iz Jagodine, na radnom zadatku oteta je kamera, a napadač Jovan Grujić novinarki i njenoj prijateljici poručio je da će „upaliti i njih i automobil“. Zbog ove pretnje, tamošnji Osnovni sud Grujiću je izrekao samo uslovnu kaznu.

„REM? To je tek posebna priča“

Ivana Stevanović ocenjuje da su sudovi u principu spori i da ne omogućavaju zadovoljenje pravde. Prema njenim rečima, ovde se ne radi samo o novinarkama već je reč i o ženama koje su žrtve nasilja uopšte. Izostaje ozbiljnija osuda – kako državnih organa, koji bi trebalo da deluju, tako i javnosti.

„Teško je edukovati građane kada zastrašivanja stižu s najvišeg mesta. Pogledajte samo pretnje i uvrede koje je narodni poslanik Vojislav Šešelj uputio novinarki lista Danas Snežani Čongradin. To je prošlo potpuno nekažnjeno i poslata je poruka da on može da radi šta mu se prohte. Još je veći problem to što svi zajedno nismo senzibilisani na seksističke napade. Trebalo bi da reaguje zajednica u kojoj novinarke žive, njihove komšije i prijatelji. Takođe, kolege i koleginice morali bi da pokažu veći stepen solidarnosti.“

Samo nekoliko dana pre nego što se napis o Žaklini Tatalović pojavio u listu Alo, Udruženje novinara Srbije (UNS) reagovalo je zbog vređanja urednice valjevskog portala Vamedia Slavice Vujanac na portalu Kolubarski info. Oni su pozvali urednika Zorana Majdaka da prestane s diskreditacijom novinara koji ukazuju na zloupotrebe vlasti.

Muške kolege bi mogle da odreaguju kada tako nešto vide na mrežama ili čuju na terenu, a ne da ćute ili, još gore, da učestvuju u potpirivanju seksističkih komentara. A toga i te kako ima (Vanja Đurić, N1)

Kolubarski info ima veoma sličan vizuelni identitet kao kolubarske.rs (a koji zapravo služi informisanju građana tog dela zemlje), koristi sličnu specifičnu zelenu boju – što mnogi vide kao želju da zbune čitaoce.

Na tom mestu piše se da je novinarka iz Valjeva u „nervnom rastrojstvu“, kao i da ima „praseće prste“. Tekst prati gnusna foto-montaža u kojoj je njeno lice prikačeno na telo svinje.

„Više i ne brojim koji je ovo napad u pitanju. Govorim o desetinama tekstova, čuvam sve to negde u jednom folderu“, kaže Slavica Vujanac za Cenzolovku.

„Svaki put kada gradskim vlastima zasmeta tema koju odaberemo ili podaci koje iznesemo, odmah kreću napadi. Još se nije dogodilo da su demantovali činjenice iz teksta, da su rekli da nešto što smo napisali nije tačno. Ne, oni se služe ličnim uvredama, o meni, o mom fizičkom izgledu. Na radiju se napadaju članovi moje porodice, na javnim mestima fotografišu se moji prijatelji. Hoće da pokažu kako sam ja loša osoba i da je stoga ono što radim takođe loše.“

O urednici Vamedije objavljuju se pornografske foto-montaže, izmišljaju se vanbračne afere. Ona smatra da poseban problem predstavlja to što glasila koja služe za obračunavanje s novinarima dobrim delom finansiraju sami građani Valjeva.

„Ja nemam novca da se tužim, ali ovde se, uostalom, i ne radi samo o mom ličnom ugledu. Pitanje je ko nas, sve zajedno kao građane, štiti u situacijama kada se očigledno krši Zakon o javnom informisanju. REM? To je tek posebna priča.“

Godine medijskog linča Darije Ranković

Na istoj veb-adresi na kojoj se vređa Slavica Vujanac, na naslovnoj strani, urednica portala Kolubarske.rs Darija Ranković okarakterisana je kao „valjevski lažov godine“. Više od tri godine ona je izložena medijskom linču i seksističkim napadima u kojima učestvuje čitava mreža lokalnih glasila.

Novinarka ne sumnja da su pritisci posledica njenog pisanja o, kako kaže, nameštenim konkursima i nenamenskom trošenju novca gradonačelnika Valjeva Slobodana Gvozdenovića.

„Ja podnesem prijavu, ali mi u tužilaštvu uglavnom odgovore da nema elemenata krivičnog dela. Jedino što mi preostaje jeste da podnesem privatnu tužbu za povredu ugleda i časti. Evo, ja upravo čekam presudu za Majdakove uvrede iz 2017. godine.“

Darija Ranković sumnja da će biti u mogućnosti da naplati eventualnu presudu, ali, kako kaže, novac u ovom kontekstu ipak nije najbitniji.

„Radi se o tome da se mi kao novinari zastrašujemo, dok njih ovakav sistem ohrabruje. Ne postoji mehanizam koji nas štiti u sličnim situacijama. Takođe, za ovakve slučajeve nadležan je sud u Beogradu – sedam puta sam išla tamo – i to predstavlja ozbiljnu poteškoću za novinare iz ostatka Srbije. Mediji, pogotovo na lokalu, siromašni su, nemaju svoje pravnike i advokate, nemaju dovoljno sredstava da se upuštaju u duge sudske procese“, zaključuje sagovornica Cenzolovke.