Novinar Simo Kljajić iz Gospića – likvidiran, zapaljen, identifikovan, ali i dalje s oznakom nestao

Kao takav se i dan danas vodi, iako je utvrđeno i presuđeno gde ga je i kako šest dana kasnije ubila hrvatska vojska.

Najpre, ko je Simo Petra Kljajić. Rođen je 13. juna 1933. (u nekim dokumentima stoji i 20. jun) u Ploči. Po zanimanju je bio kovinotokar, tj. metalostrugar, kako pokazuju dokumenta čije je kopije Udruženju novinara Srbije (UNS) poslalo Hrvatsko novinarsko društvo (HND). U novinarstvo ušao 1956, a dve godine kasnije obreo se u „Ličkim novinama“ iz Gospića. Prošao je put od novinara-saradnika do glavnog urednika. Iz istih novina, koje su od 1976. bile „Lički vjesnik“, otišao je u penziju, a poslednji tekst za njih napisao je 1989. Novine su ugašene marta 1991. Nekako u isto vreme kad se i zvanično raspadalo „bratstvo i jedinstvo“.

Godinu ranije, na prvim višestranačkim izborima, pobedio je HDZ Franja Tuđmana. Scena za sve što sledi bila je postavljena.

Već u aprilu ’91. počinje odvođenje gospićkih Srba na informativne razgovore u miliciju, odakle se uglavnom ne vraćaju. Bombe usred noći na srpske kuće, kafiće postaju normalna stvar. U leto te godine ćirilica je zabranjena, a glavni trg nije više nosio ime Nikole Tesle, rođenog četiri kilometra dalje. Ustaške pesme odjekivale su iz kola emigranata, kriminalaca i svakakve bagre koja je uterivala strah u kosti.

A onda se oktobra ’91. istorija, posle 50 godina, ponovila. Nestajali su i masovno ubijani Srbi.

– Za Gospić je bila naredba: „Etnički očisti!“. Ubili smo direktora pošte, bolnice, vlasnike restorana i kojekakve druge Srbe. Ubistva su izvođena metkom u čelo, jer nismo imali vremena. Ponavljam, iz vrhovništva je bila naredba da se smanji postotak Srba u Gospiću. „Svojim rukama“ sam ubio sedamdeset dvoje, među kojima i devet žena – izjavio je Miro Bajramović, jedan od pripadnika zloglasne Merčepove grupe „Jesenje kiše“ u intervjuu za Feral tribjun u septembru 1997, a preneo Savo Štrbac, predsednik Dokumentaciono-informacionog centra Veritas.

S odrednicama Srbin i novinar Simo Kljajić nije imao šanse da preživi.

– Tog 12. oktobra bilo je dejstvo vatre, pa kad se smirilo izašao je do prodavnice „Brodokomerca“ u Uglovnici i kupio novine. Hleb je za pola sata trebalo da stigne iz Rijeke. Posle pola sata otišao je po hleb i nikad se nije vratio. A prodavnica je na 100 metara od zgrade, ako baš poštujemo sva saobraćajna pravila i prelazimo na pešačkom. I u tih 100 metara, u podne, u po bela dana je nestao – priča nam kćerka Željka Travica.

Kod sebe je imao ličnu kartu, novinarsku legitimaciju, iskaznicu da je dijabetičar, ključeve od stana i ulaza u zgradu. U stanu ga je čekala supruga Marija.

– Majka je bila hrabra da ode u policijsku stanicu Gospić i prijavi nestanak. Ali na tome je i ostalo. Ona je Hrvatica pa su joj stalno na ulici dobacivali da je srpska kurva. A za tatu su po Gospiću pričali nebuloze da ima radio stanicu i da je dojavljivao Srbima šta da gađaju po Gospiću. Tako je krenulo, a znate kako je završilo – kaže Travica i dodaje da kad je počeo rat Simo Kljajić je bio u penziji, ali je radio kao dopisnik riječkog Novog lista, koji je i objavio vest o njegovom nestanku.

Prve, ujedno i tragične vesti, stigle su polovinom januara 1992.

– Ostali smo skamenjeni kada smo u Dnevniku među imenima žrtava u Gospiću čuli i tatino. Ujutru sam zvala mamu, koja nije htela da ode iz Gospića dok ne sazna šta je s tatom, i rekla sam joj da je ubijen – navodi Travica, koja je malo pre nestanka oca, s porodicom iz Zagreba gde je živela i sa bratom, izbegla u selo nadomak Beograda.

Nedugo posle masakra javno su progovorila i trojica pripadnika hrvatske vojne službe bezbednosti iz Gospića – automehaničar Milan Levar, koji je simbol tog suočavanja sa zločinima, Zdenko Bando i Zdenko Ropac. Sva trojica bili su svedoci Haškog tribunala.

Bando i Ropac sklonjeni su u Nemačku, a Levar je odbio status svedoka saradnika i ostao u Gospiću. Više puta mu je podmetana bomba pod auto. Konačno su uspeli da ga ubiju – kažu da se zna i ko – ali slučaj nikada nije rešen. Izvedeno je to 28. avgusta 2000. eksplozivom stavljenim ispod auta.

I tek posle likvidacije glavnog svedoka riječke pravosudne vlasti otvaraju istragu – 13. septembra 2000, iako im je Haški tribunal, koji je istragu završio još 1996, ranije ustupio predmet „Gospićka grupa“.

Županijsko državno tužilaštvo u Rijeci 5. marta 2001. podiže optužnicu za krivično delo ratni zločin prema civilnom stanovništvu, a Županijski sud u Rijeci 24. marta 2003. osuđuje trojicu zločinaca (od svega pet koliko ih je bilo na optužnici) – oficira Hrvatske vojske Tihomira Oreškovića (inače bivšeg emigranta i kriminalca za završenom gimnazijom) na 15 godina zatvora, dobrovoljca Domovinskog rata s činom generala Mirka Norca Keva (po zanimanju konobara s višom školom na Fakultetu fizičke kulture) na 12 godina i majora Hrvatske vojske Stjepana Grandića zvanog Štef (brusioc po zanimanju) na 10 godina robije. Svi su bili nosioci visokih odlikovanja države Hrvatske za zasluge u ratu. Istu presudu potvrdio je Vrhovni sud Hrvatske 2. juna 2004. U presudi je navedeno 51 ime žrtava (četvoro ipak posle hapšenja pušteno) i „još neka NN lica“.

Lever je govorio, kako je Glas Srpske citirao tekst iz Njujork tajmsa, da je bio svedok ubistva 50 ljudi, Ropac da je 1991. do njegovog odlaska iz Gospića ubijeno 127 Srba, dok je Bando izjavio da su naredbe za ubistva dolazile od hrvatskog Ministarstva obrane. Prema podacima Veritasa ubijena su najmanje 124 civila, od toga 48 žena.

Simo Kljajić je, kako piše u presudi Županijskog suda u Rijeci – koje nigde javno nema, pa su nam je skenirali ljudi iz Veritasa – ubijen 18. oktobra 1991. sa grupom Srba uhapšenih bez razloga, na lokalitetu Lipova Glavica kod Perušića. U ranim jutarnjim satima prevezeni su iz kasarne u Perušiću do Lipove Glavice gde su ih pripadnici Hrvatske vojske, od kojih su neki bili maskirani, ubili iz vatrenog oružja.

– Kad su ubijeni izbačeni su na tzv. ničiju teritoriju, s jedne strane su kontrolisali Srbi, a s druge Hrvata, a onda su leševi zapaljeni – navodi Željka Travica, koja je bila i svedok u procesu i dodaje da presuda porodicama žrtava nije ni data.

Leševi su, prema ranijim navodima srpskog Tužilaštva za ratne zločine, a što su prenele Novosti, nađeni 25. decembra 1991. na liniji razdvajanja u rejonu Debelo brdo – Široka kula kod Perušića. JNA, odnosno pripadnici 6. ličke brigade, kako piše Srpsko nacionalo vijeće, pronašli su 24 zapaljena tela na području sela Duge Njive, istočno od Perušića. Tada je 18 tela zakopano na Debelom Brdu, a njih šest odneto u pojedinačne grobnice. Prethodno je patolog dr Zoran Stanković s Vojnomedicinske akademije (VMA) u Beogradu pregledao leševe i identifikovao njih 19.

Ovde treba podsetiti da je gorepomenuta istraga počela 2000, a po nalogu istražnog sudije Županijskog suda u Rijeci 14. decembra te godine je bila ekshumacija na seoskom groblju u Debelom Brdu i tada je „pronađeno“ 18 leševa. Tako je hrvatska javnost o groblju punom spaljenih leševa zvanično obaveštena tek 2000. godine. Do tada nisu postojali.

Inače, DNK analizom potom je identifikovano njih 15, a troje je neidentifikovano. Među identifikovanim nije bio Simo Kljajić.

Sad već pokojni patolog dr Zoran Stanković, neposredno posle ove ekshumacije, u decembru 2000. govorio je za hrvatski Nacional i istakao da je za dva dana krajem decembra 1991. u Debelom Brdu, nedaleko od vojnog aerodroma Udbina, pregledao leševe, kao i da su prepoznavanjem delova tela ili pronađenih ličnih stvari, identifikovali njih 19. Stanković je tada izjavio da je već u januaru 1992. na razgovorima u Budimpešti obavestio potpredsednika hrvatske vlade i predstavnika Hrvatske u UN, a potom UN i Hag, kao i da je o Gospiću pisao i Njujork tajms, da je Helsinki Watch o svemu obavestio Tuđmana… A i da su svu dokumentaciju o leševima s Debelog Brda dostavili hrvatskim vlastima.

– Ta tela pošto su usmrćena polivena su benzinom i zapaljena. Pao je sneg, pokrio tela i ona nisu bila u stanju truleži. Kod 18 leševa veći ili manji deo tela je nedostajao kao posledica vatre. Posle obrade leševi nisu pokopani u masovnu grobnicu nego pojedinačno – naveo je Stanković i dodao da su leševi označeni slovima U (od Udbina) S (od sudski) i brojkama od 2 do 25.

Porodice nekih žrtava u januaru 1992. mogle su na VMA da pogledaju fotografije leševa i nađene lične stvari.

– Bili smo kod dr Stankovića na VMA, ali ništa nismo našli. Sve ključeve smo upoređivali i ništa. Mnogo je bilo delova leševa na slikama, a rekla bih da su jedna šaka i glava mog tate, po nekim konturama. Tata je imao izražen ručni zglob jer se bavio kuglanjem i jedna ruka mi je ličila na njegovu. Ali neophodno je da to potvrdi i DNK analiza, pa sam dala krv, kao i moj stric, a slao ju je i brat. I dalje ništa, ne znamo gde je tata, ne možemo da ga sahranimo – priča Travica i dodaje da je njena majka u februaru ili martu 1992. išla i u Debelo Brdo, ali ni to nije pomoglo.

Nekako u to vreme, 6. februara 1992. Večernji list objavljuje tekst pod naslovom „Ne klonite duhom“ sa spiskom nestalih čija rodbina se ovim novinama obratila za pomoć. Na spisku je i Simo Kljajić, tražila ga je supruga Marija.

Travica pretpostavlja da su ostaci njenog oca u Zavodu za sudsku medicinu i kriminalistiku Medicinskog fakulteta u Zagrebu, gde bi trebalo da su neidentifikovane žrtve iz Gospića.

„U odnosu na S. K. (Simo Kljajić, prim. nov), prvostupanjski sud je prihvatio iskaz njegove kćerke, svjedoka Ž. T.(Željka Travica, prim. nov.), koja dozvoljava mogućnost da bi leš pod oznakom US3 mogao biti leš njezina oca za kojeg je svjedok D. G. naveo da je pokopan odmah na Udbini što međutim, nije sa sigurnošću utvrđeno“, navedeno je u presudi Vrhovnog suda Hrvatske.

Maja Vasović, rukovodilac Grupe za nestala lica na teritoriji bivše SFRJ pri Komisiji za nestala lica Republike Srbije kaže za UNS da se Simo Kljajić vodi kao nestao iako su obavešteni da je identifikovan.

– Međunarodni komitet Crvenog krsta nam je u oktobru 2004. dostavio da je Simo Kljajić identifikovan u junu 1997. u Hrvatskoj, kao i da je izvor te informacije kabinet hrvatskog premijera. Pretpostavljamo da je identifikovan tradicionalnom metodom, a pošto je porodica dala krv kako bi se potvrdio identitet pomoću DNK, što verovatno još nije urađeno, on se i dalje vodi kao nestao – objašnjava Vasovićeva.

Ministarstvo hrvatskih branitelja, nadležno i za nestale u Domovinskom ratu, nije UNS-u ništa odgovorilo o Simi Kljajiću. Pozvali su se na to da „u skladu s najvišim međunarodnim standardima ugrađenim u nacionalno zakonodavstvo, (Ministarstvo) štiti podatke o nestalim i smrtno stradalim osobama tokom Domovinskoga rata za koje nije poznato mjesto ukopa, kao i o toku njihovoga traženja, te identifikaciji posmrtnih ostataka“, pa da zato nisu javno dostupni. Kao da smo tražili informacije za nekoga ko je, recimo, sedeo u svojoj kući i umro od infarkta. A ne za čoveka koji je ubijen u masovnom zločinu hrvatske vojske, a što je potvrđeno i presudom.

Tako Sime Kljajića danas nigde nema. Pa ni na jednom spisku ubijenih i nestalih novinara u Hrvatskoj ili svetu, osim u dosijeu UNS-a.

Fotografije i priloge istraživanja pregledajte na sajtu UNS-a