Novinarski provod na predsedničkoj inauguraciji

Novinarsku legitimaciju kačim oko vrata već u 10 sati ispred Skupštine Republike Srbije. Pošto je u to vreme najavljen prvi od nekoliko protestnih skupova povodom inauguracije Aleksandra Vučića – a koje po zadatku treba da pratim – činilo se kao dobra ideja u slučaju da dođe do incidenata. Tada nisam imao pojma koliko je atmosfera užarena.

Pristalice SNS-a i novoizabranog predsednika Aleksandra Vučića tek pristižu ispred parlamenta i traže sklonište od jakog sunca u obližnjem parku. Gardisti ispred Skupštine grada Beograda pripremaju se za svečanost. Sve protiče u najboljem redu i jasno mi je da protesta nema na ovom mestu.

Prateći udaljeni zvuk pištaljke, stižem do Terazijske česme gde se nalazi nekoliko desetina „čuvara vatre“ ispred protesta „Protiv diktature“. Saznajem da im policija nije dozvolila da se približe skupštini, te su formirali neku vrstu odbora za doček za pristalice novoizabranog predsednika. Kolone ljudi pristižu iz pravca Zelenog venca, a okupljeni demonstranti ih cinično pozdravljaju kao „građane prvog reda“. Nekoliko puta dolazi do koškanja, psovanja i uzvikavanja parola poput „izdajnici“, „plaćenici“, „gde su vam sendviči“, ali i mnogo, mnogo pogrdnijih stvari i provokacija sa obe strane.

– Došli smo da čestitamo građanima prvog reda što su to postali. Mi smo, nažalost, građani drugog reda i nismo uspeli da dobijemo propusnicu za krunisanje. Čekamo još ljudi, ne znamo gde su stranke, najavili su da će doći ali nema nikoga, ne znam da li im je svima dobro i uživaju u prolećnom danu – priča mi jedan od neumornih momaka koji ne prestaje da dobacuje prolaznicima.

Pojavljuju se i predstavnici Nove stranke na čelu sa liderom Zoranom Živkovićem. Nakon još nekoliko neprijatnih minuta dobacivanja i koškanja, grupa demonstranata, predvođena Živkovićem, kreće ka podzemnom prolazu Bezistan. Probijam se na čelo kolone pokušavajući da uhvatim fotografiju ili snimak. Međutim, na izlazu iz prolaza zaustavljaju me nepoznati ljudi. Drže se u „lancu“ i ne daju da se prođe.Tu dolazi do prvog većeg incidenta ovog dana.

Jedan od nepoznatih ljudi ubrzo grubo odguruje demonstrante na pokretnim stepenicama zbog čega dolazi do komešanja. Narodne poslanice Marinika Tepić i Sonja Pavlović stoje do mene i pokušavaju da se pozovu da poslanički status i prođu kroz kordon i dalje nepoznatih ljudi.

Jedan od njih joj na to grubo odgovara da ga „baš zabole ko je ona“. Kada je jedan od momaka do mene zatražio od nepoznatih ljudi da pokažu legitimacije, dobija odgovor da može „samo šamar da dobije.“

Zoran Živković pokušava da smiri strasti dok preko ruku ljudi koji su blokirali prolaz daje izjavu za medije. Tek tada mu jedan od njih nudi da prođe, govoreći da ga nije prepoznao, što on odbija. Atmosfera se konačno smiruje i grupa demonstranata odlučuje da će pokušati da prođe na drugi izlaz. Tek kada su se ovi momci sklonili sa puta, dolazi policija u uniformi i zauzima njihovo mesto.

Na drugom izlazu iz prolaza, scena se ponavlja. „Živi lanac“ krupnih momaka sprečava demonstrante da prođu kuda žele i usmerava ih ka Trgu Republike. Policija u uniformi stoji sa strane i posmatra ceo događaj. Ovde je atmosfera na ivici tuče, kada neki od momaka verbalno prete demonstrantima, na šta ni oni ne ostaju dužni. Jedna starija gospođa burno reaguje, nazivajući ih „stranim plaćenicima“, „Soroševcima“ i psujući ih.

U pratnji policije, kolona nastavlja ka Trgu Republike. Ne mogu da se otmem utisku koliko je sve ovo nezdravo, u svakom mogućem smislu.

Članovi protesta „Protiv diktature“ na Trgu republike razvijaju transparent i nakon kraćeg dogovora, odlučuju da se raziđu i okupe se na skupu Pokreta slobodnih građana zakazanog za 18 sati. Sledeći protestni skup, ovaj put grupe „Sedam zahteva“, zakazan je za 12 sati ispred Doma omladine. Do tada ima još vremena, pa odlučujem da vidim kakva je atmosfera ispred skupštine.

Iščekujući novoizabranog predsednika republike, njegove pristalice i dalje pokušavaju da se zaštite od jakog sunca hvatajući svaki komad hladovinice oko platoa. Među okupljenim građanima, prepoznajem predsednika opštine Obrenovac Miroslava Čučkovića i gradonačelnika Leskovca Gorana Cvetanovića. Veća grupa ljudi pokušava da napravi zajednički selfi i čujem da su iz Vranja. Za neku od lokalnih televizija, njihov predvodnik govori da je ponosan što je najbolji rezultat na izborima bio upravo iz njihovog kraja.

Ispraćen aplauzom, pristiže i predsednik Vučić. Nakon kraćeg obraćanja okupljenima, pristupa zakletvi, a ja odlazim ispred Doma omladine da vidim ima li najvljenog protesta. Nailazim na oko desetak ljudi i isto toliko transparenata. Razvijaju ih i kreću ka Skupštini. U blizini Doma omladine, policija formira kordon i ne propušta demonstrante.

Posle nekoliko minuta grupa odlučuje da proba iz Kosovske ulice da priđe parlamentu. Fotografu i meni priključuje se i koleginica iz Insajdera koja je, kao i ja, redovno na zadatku. Pratimo grupu „Sedam zahteva“ kroz Kosovsku ulicu. Policija ponovo formira kordon, ali primećujem da je deo demonstranata uspeo da umakne policajcima i nastavi ka Skupštini. Idemo za njima.

Na izlasku iz parka, pokušavaju da razviju transparent na kome piše „Narod gladuje, elita se raduje“. Policajci u civilu brzo reaguju pokušavajući da sklone transparent. U tom trenutku, iz parka istrčava grupa krupnih, istetoviranih momaka, nasilno otima i cepa transparent i vraća se u park.

Pristiže i policija i čekam njihovu reakciju. Traže nam lične karte, a nasilne momke iz parka ni ne gledaju. Koleginica i ja pokušavamo da kažemo da smo novinari, pokazujući na jasno istaknute legitimacije. Govorimo da smo službeno tu. To nije bilo bitno. Policija nas zajedno sa grupom demonstranata drži u uskom krugu i ne pušta sve dok svima ne provere identitet. Nakon desetak minuta nam vraćaju dokumenta i kažu da možemo da idemo, ali ne ispred skupštine, već nas navode pored Doma omladine.

Nastavljamo putem kojim nam je naređeno, u pratnji policije, kada koleginica primećuje da nas prati grupa nepoznatih momaka iz parka i gleda u nas. Demonstranti su produžili, ostali smo fotograf, ona i ja. Ukazujemo policajcima u civilu na to i oni nam govore da se ništa ne brinemo, da idu i oni sa nama. Momci nam ipak nešto dobacuju s druge strane ulice. Konsultujemo se da li da ih slikamo.

Tada padaju prve pretnje. Nešto oko „nabijanja aparata u dupe ako ih slikamo“. Prelaze ulicu. Govore nam da izbrišemo fotografije koje nismo ni napravili. Objašnjavamo im da smo novinari i da radimo svoj posao, da su na javnom skupu, pa samim tim i „podložni“ fotografisanju. Odgovaraju da su dobro videli odakle i s kim smo došli. Kažu da će nam „jebati mater, ako nešto izađe u javnost“. Ubeđuju nas da nemamo pravo da ih slikamo i da ćemo se loše provesti ako to uradimo. Samo mnogo sočnije.

Policajci u uniformi koji su nas do tada pratili zastali su na dvadesetak metara preko puta i nemo posmatrali scenu. Pokušavam da im mahnem i privučem pažnju, bez rezultata. Tada nam momci kažu da nam ni policija ne može pomoći. Ne predstavljaju se. Koleginica pokušava da im objasni da ne mogu tako da razgovaraju sa nama. Ja sam odustao. Kažem im da je sve jasno – mogu da nas prebiju, ubiju, niko neće ni trepnuti i pitam ih da li sada možemo da idemo. Razumeli smo se, kažu, i odlaze ka policiji.

Krećemo u istom pravcu. Prilazim policajcima koji su nas nekoliko minuta pre toga legitimisali i pitam ih šta sada da radim. Gledaju me nemo, a potom gledaju u daljinu i ne progovaraju. Tek kada pokušam da prođem pored njih, kažu mi da ne mogu, već da moram da idem okolo, kroz ulicu Kneza Miloša. Zahvaljujem im se i odlazimo.

Odlučio sam da ispričam ovu priču svestan svega što može da usledi. Srećom, niko nije povređen, ali mi današnje iskustvo deluje kao uvod u neka mračnija vremena. Imam samo jedan utisak posle današnjeg dana: i pored apsolutne pobede jednog kandidata na izborima, srpsko društvo 2017. godine je jako i duboko podeljeno. Netrepeljivost je opipljiva. Novinari se zastrašuju.

Nisam očekivao da ću postati vest, samo sam radio svoj posao. Eto, po tome ću ja pamtiti prvi dan mandata novog predsednika Srbije.

Originalnu verziju teksta, sa fotografijama, pročitajte na VICE.com