Novinarstvo u doba kolere: U Vučićevom rijalitiju na Kosovu novinari glumili glinene golubove

Jalov je posao biti dnevnopolitički novinar. Bace ti kosku, a ne kažu ništa. Onda ti nešto kao razmatraš, nešto kao pitaš, nešto kao pišeš. A svi nešto kao smatraju, nešto kao nagađaju, nešto kao predviđaju. Onda onaj što je kosku bacio, samo tu kosku zameni. Pa mi sve iz početka – razmatramo i smatramo, pitamo i nagađamo, pišemo i predviđamo.

Tako su nam leta 2018. dali „razgraničenje“, valjda da se zabavimo nečim u spore avgustovske dane. A ne bi ni to dosta, pa nam dadoše i istorijsku posetu i istorijski govor, valjda da počnemo novu sezonu kako valja.

„Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić boraviće na Kosovu i Metohiji 8. i 9. septembra 2018. godine“, pisalo je u najavi za medije, a onda napomena boldovanim crnim slovima:

„Molimo redakcije da, ukoliko su u mogućnosti, akredituju po dve ekipe radi lakšeg organizovanja medijskog praćenja posete“, jer jedna sitna novinarska ekipa fakat ne može da isprati predsednikov tempo.

Kako su mediji protokol pretvorili u rijaliti

On je za manje od 24 sata obišao Centar za ekologiju i razvoj sporta i Centar Crvenog krsta, branu Gazivode, porodicu u selu Ibarsko Postenje, poljoprivrednu školu u Lešku, Klinički centar u Mitrovici, naselje „Sunčana dolina“ u Zvečanu, mesto gde je ubijen Oliver Ivanović, održao govor na zatvaranju Biznis foruma u Leposaviću, sastao se sa političkim predstavnicima Kosova u Zvečanu, a onda održao i „istorijski govor“ na mitingu u severnoj Mitrovici.

A novinari? Ma hajte, ko još brine za glinene golubove? I šta je nekoliko novinarčića spram razrešenja velikog kosovskog čvora? I šta je za naše lidere još koje saopštenje kojim se najoštrije osuđuje spram satisfakcije od toga što će bedna piskarala malo dobiti po nosu. Tu su kolateralnu štetu reditelji unapred sa zadovoljstvom uračunali

I zbilja, poslušaše medijske kuće PR službu predsednika i poslaše dovoljno novinara da im nijedan predsednikov korak ne promakne. „Predsednik Srbije Aleksandar Vučić upravo je prošao kroz kapiju“; „Predsednik Vučić je ušao u zgradu“; „Predsednik Vučić sada izlazi iz zgrade“, govorili su novinari u mikrofone dok su jurili za predsednikom kao muve bez glave, gotovo se sudarajući jedni sa drugima, a kamere su ga pratile u stopu.

Tako je običan protokol, dosadan i isprazan kao i obično, pretvoren u rijaliti program.

Koleginica Elona Elezi iz Albanije i ja odlučile smo da na to više ne trošimo vreme. Za Dojče vele smo već sedmi dan tragale za pričama običnih ljudi iz Preševske doline i sa Kosova, pa nam se predsednikovo rukovanje, izrežirani osmesi i suze nisu činili vrednim pažnje.

Umesto političke propagande, narednog jutra zašle smo u okolna sela u potrazi za pričama.

„Dosta nam je medija, uvek nas prikažu jadnijima i siromašnijima nego što jesmo“, kaže nam meštanin jednog sela na severu, u kom žive Albanci. Druga žena kaže da nije tako dobro, nemaju vodu, nemaju osnovne uslove za život, ali opet neće da govori, jer „neće to ništa promeniti“. Treći neće da se mešaju u politiku, četvrti strahuju da bi zbog razgovora s novinarima mogli da trpe posledice.

[povezaneprice]

Ta nam je matrica poznata. Uz kafu otvoreni, od kamera preplašeni, čak ni oni koji se u Mitrovici bave javnim poslovima, o životu na Kosovu nisu želeli da govore. „Nije pametno“, „Opasno je“, strah za porodicu, strah za posao, strah za prijatelje, strah od odbacivanja, strah za bezbednost. Strahovima meštana Mitrovice ovih dana menjala se samo bliža odrednica, a intenzitet im je jednako rastao sa izjavama političara, konfuzijom i tenzijama koje su uoči sastanka u Briselu i posete predsednika Srbije stvarali ovdašnji lideri, a ćate im tercirale.

Policija statira pored puta

Rešene da pokušamo posle mitinga, kad se strasti malo spuste, uputimo se u južna sela. Na putu  tamo stiže vest da je „više stotina veterana OVK“ na putu ka selu Banje napravilo barikade.

Uputimo se tamo, osmislimo ceo scenario. Elona je dopisnica DW iz Albanije, ja sam koleginica iz Engleske, zovem se Meri, a kola su rentakar. Za svaki slučaj parkiramo se malo dalje, svesne da nam novosadske tablice mogu napraviti samo problem.

„Predsednik Srbije Aleksandar Vučić upravo je prošao kroz kapiju“; „Predsednik Vučić je ušao u zgradu“; „Predsednik Vučić sada izlazi iz zgrade”, govorili su novinari u mikrofone dok su jurili za predsednikom kao muve bez glave, gotovo se sudarajući jedni sa drugima, a kamere su ga pratile u stopu

„Čuvajte se, da vas ne pogode nečim“, kaže nam policajac na putu do barikada, više ljudski da nas posavetuje. Ljudski samo i može, saznajemo tamo, jer policija nema dozvolu da interveniše u slučaju incidenta.

Na barikadama nit stotine ljudi, nit veterana. To su pretežno mladi momci, besni, agresivni, spremni za kavgu. Viđali smo to toliko puta i u Srbiji. Svake godine kad je festival „Mirdita, dobar dan“, kad smo pokušavali da prikažemo film „Albanke su naše sestre“, kad god se dirne u srce nacionalističko. No, ovo je srce još ogriženije, jer iz rata nosi ličnu traumu.

„Srbi su mi ubili oca u logoru“, dobacuje jedan. „Vodi je u Prekaz“, dodaje drugi. Došli smo, kažu, da provociramo srpskim tablicama. Jedan pokušava da nasrne na mene, ali nekoliko meštana ga zaustavlja. Drugi me je zato spremno dočekao na ispitivanje. Kako se zovem, odakle sam, gde mi je lična karta, gde mi je papir da je automobil iznajmljen. Jasno im je da niti sam ja iz Engleske, niti je automobil iznajmljen. Ne treba mu ni novinarska akreditacija, ne znači mu ni DW mikrofon. Ja sam samo neprijatelj iz Srbije na kom bi trebalo iskaliti bes kad već Vučića nisu dočekali.

Nekoliko lokalaca nam pomaže da skinemo tablice i odemo. Usput nailazimo na jedinice Kfora. Dovoljno daleko da nam ne mogu pomoći. Dovoljno blizu da se može reći da su bili tu. Usput nailazimo na iste one policajce što statiraju pored puta. Može li ko prigovoriti scenografiji?

Šta je nekoliko novinarčića spram Kosova

Može li se štogod zameriti i režiji celoj: Gazivode za Banje, Banje za Gazivode, i obe javnosti mirne. Srpska, jer je lider u Srba otišao na Gazivode uprkos pretnjama. Albanska, jer su pokazali da noga njegova neće kročiti u Drenicu.

A novinari? Ma hajte, ko još brine za glinene golubove? I šta je nekoliko novinarčića spram razrešenja velikog kosovskog čvora? I šta je za naše lidere još koje saopštenje kojim se najoštrije osuđuje spram satisfakcije od toga što će bedna piskarala malo dobiti po nosu. Tu su kolateralnu štetu reditelji unapred sa zadovoljstvom uračunali.

A ako se i nađe koji naknadno mudar čitalac da pita „pa što ste uopšte išli u Drenicu kad znate da je tamo opasno“, nek zapamti za vjek i vijekova da novinar ide tamo gde je vest – i to nije pitanje. Pitanje je samo šta ste učinili da nam omogućite da za tu vest ne moramo da trampimo svoje živote.