Obradović: Ovo je moj drugi zatvor

O tome kaže: „Četiri zida. To postaje vaša nova realnost. Svesni ste svih ograničenja i na njih se na početku uz manju ili veću muku prilagođavate. Za mene je promenjena svakodnevnica značila i izmenu liste prioriteta. Ova situacija dala je mogućnost da se razbistre neki odnosi i okončaju neki procesi“.

Aleksandar je tada proveo ukupno 73 dana u svom stanu, uz meru zabrane njegovog napuštanja, uz primenu elektronskog nadzora, bez mogućnosti korišćenja interneta.

O tome svedoči: „Gotovo preko noći život se promenio. U samo nekoliko dana iz ušuškane nesavršene svakodnevice i života u kome sam imao neke planove, sve se preobratilo u neizvesnu i stresnu svakodnevnicu u kojoj više ništa ne mogu planirati…

Pokušavate da u novim okolnostima organizujete neke aktivnosti, sebi ugodite i prekratite vreme, ali uglavnom svi ti pokušaji su bez nekog uspeha. Nedostaje koncetracija, pažnja luta, um skače svuda unaokolo… Pokušavate da čitate knjigu, ali pitanje je ko koga tu čita. Pustite seriju ili film, pitanje je ko koga tu prati i gleda. Nemir i konfuzija u glavi u akutnom obliku. …

Tumarate stanom i napamet znate broj koraka, stopa i jardi od jedne prostorije do druge. Šetate po terasi, lovite dašak svežeg vazduha, jer onaj u stanu je tako težak. Bar dva dana u nedelji imate osećaj da sat traje kao tri“.

Aleksandar Obradović govori o ljudima iz fabrike Krušik koji su ga izbegavali, o osećanju kad ti telefon ne zvoni, ali i o medijima koji su mu pomagali da lakše podnese izolaciju.

I svedoči šta je o ljudskoj sebičnosti i strahu u toj samoći saznao.Ipak, o tome kako je izdržao kaže za NIN :

„Savest mi je bila mirna, znam da apsolutno ništa nisam slagao, nisam unovčio niti ikakvu korist sebi ili nekom drugom omogućio. Ako je ovo cena za istinu u našem društvu, spreman sam i za ovo i sve ono što me očekuje u budućnosti da je platim“.