Za njega su neki čuli prvi put kada je bacao živu kokošku na potpredsednicu Stranke slobode i pravde Mariniku Tepić, a onda se proslavio skandaloznim dokumentarcima “Meta porodica” i “Situacija” u kojima targetra protivnike Aleksandra Vučića, kao neprijatelje Srbije.
Ne baš tako davno bio je i sam protiv politike svog današnjeg idola, aktuelnog predsednika Srbije. U jednoj emisiji privatne novosadske televizije pojavio se, naime, u majici sa natpisom „Vučiću, pederu“.
Nakon negodovanja voditeljke da je takav nastup nedopustiv, Lovreković se složio sa svojim sagovornikom da je na majici jedina nepristojna reč „Vučiću“, te se izvinio LGBT populaciji na poređenju sa njim.
Ipak, to nije najgore, jer je Lovreković svojevremeno zapretio Vučiću da će da završi kao Benito Musolini, vođa fašističke Italije.
– Gospodo, nemojte zaboraviti jednu stvar. Na vlast ste dolazili kao srpska, pre svega, pa tek onda napredna, pa tek onda stranka. Svojim potezima dokazali ste da niste ni srpska, to pogotovo niste, pa niste ni napredna, a još ste manje stranka. Vi ste kult vođe jednog pomahnitalog, bolesnog, poremećenog čoveka. Jednog kvislinga, jednog izdajnika, jednog gospodina koji je dozvolio da klečimo i da smo srećni što klečimo. Tako ste došli na vlast, razmišljajte kako takvi odlaze… Negde kucajte „kraj Musolinija“ na YouTube-u, pogledajte samo kako je završio. Nećete ni vi mnogo bolje od toga – poručio je Lovreković.
Kada i zbog čega je nastupio zaokret u Lovrekovićevoj glavi, teško je pretpostaviti. Tek od protivnika, postao je saveznik i pravi naprednjački jurošnik.
No, ako se baci pogled na Lovrekovićevu biografiju, može se videti da sve uloge, uverenja i poslove u kojima je bio, nisu ga dugo držali. Tako u belešci o autoru na „Peščaniku“, o Lovrekoviću koji je nekada pisao za taj sajt građanske orijentacije, stoji:
„Rođen je 12.12. 1988. godine. Nekada je bio dopisnik Blica, dok nije shvatio da su lični interesi ispred javnih, a politički dilovi imaju prioritet u odnosu na profesionalne izazove. Nekada bio član LDP-a, dok ono istorijsko “oko suštine nema kompromisa” nije doživelo transformaciju u “u kompromisu nema suštine”. Nekada se bavio sportskim novinarstvom, dok nije shvatio da će u ovom društvu “šeme” (ove domaće) uvek biti bitnije nego “mušeme” (evropske, šampionske). Nekada se ponosio što živi u srpskoj Atini, sve dok se ona nije potrudila da izgubi ono “atinsko”, a isforsira ono sirovo “srpsko”. Građanin Srbije. Kako stvari stoje, verovatno će uskoro moći da se kaže: “Nekada bio građanin Srbije”.
Pošto je Lovreković, kako sam kaže (u biografiji na Peščaniku), iz “srpske Atine”, nije čudo da je većina njegove društvene delatnosti akumulirana u Miletićevom gradu.
Pošto toliko voli Novi Sad, angažovao se na svakakvim društveno odgovornim aktivnostima, između ostalog i na tome da se Bulevar Evrope preimenuje u Bulevar heroja Košara, pa i na tome da zaštiti lepotu i arhitektonsku estetiku grada– tako što će indirektno podržati rušenje Spensa, tj. okomiti se na ekipu koja je prikupljala potpise protiv najavljenog rušenja jednog od simbola Novog Sada.
Mislio je on i šire od Novog Sada. Da bi skrenuo pažnju na ugroženost Srba na Kosovu, Lovreković je posegnuo i za onim što najbolje ume da radi, a to je skretanje pažnje na sebe, te je 2017. godine otišao peške od Novog Sada do Prizrena. Usput mu je u Mitrovici, prema njegovim rečima, “divan domaćin bio i Oliver Ivanović “ koji nam je rešio pitanje prenoćišta i bio pri ruci za sve”.
U dosadašnjoj karijeri najviše se isticao verbalnim napadima i pozivima na ubistvo Marinike Tepić, zbog čega mu je u decembru 2017. godine bio određen pritvor od 30 dana.
Napadao je i člana Narodne stranke Borislava Novakovića, novinara Dinka Gruhonjića, ali je od njih odustao. Mariniku je pratio u stopu, pominjao u svakom nastupu, bacio je na nju živu kokošku, da bi je naposlertku sa jeftinim buketom cveća potražio u prostorijama Stranke slobode i pravde, odakle ga je izbacilo obezbeđenje. Potpredsednica SSP zbog svega podnela je protiv Lovrekovića prijavu, zahtevajući meru zabrane prilaska.
Ovaj bivši učesnik Otpora i bivši građanski aktivista “proslavio se i dokumentarnim filmom “Meta porodica”, u nezavisnoj produkcji, u kome je navodno otkrio ko sve pokušava da sruši Vučiča i ko stoji za napada na njegovu decu i brata .
– Ko su zaverenici? Lakše je odgovoriti na pitanje: A ko nisu? Neki ministri, oni koji se preko dana kunu u Vučića, a preko noći mu rade o glavi, pojedine strane diplomate, otuđeni delovi MUP-a, tajkuni kojima država više nije igračka u rukama, kriminalni klanovi sa ogromnim ambicijama, susedne države i kvazidržave. Sve to, međutim, ne bi moglo bez medija, navodno nezavisnih i navodno istraživačkih – objasnio je Lovreković i konstatovao da su protivnici Vučića i Srbije, svesni činjenice da ne mogu politički da ga poraze i da su našli njegovu “slabu tačku”, a to je, kao i svakom normalnom i pristojnom čoveku u Srbiji – porodica.
Komentarišući stanje u srpskim medijima novinar Tomislav Lovreković je istakao da u našoj državi nema medijske cenzure s obzirom na to da su na najvećem kablovskom operateru u zemlji, prva dva kanala rezervisana za televizije koje je ocenio kao neprijatelje države.
Veliku pažnju javnosti Tomislav Lovreković je izazvao kad je u novembru 2018. godine u beogradskom Medija centru predstavio istraživanje na osnovu kojeg je zaključeno da cenzure u Srbiji uopšte nema. Tada je, na osnovu analize sadržaja lista “Danas”, nedeljnika “Vreme” i “NIN”, kao i televizije N1, rekao da je ustanovljeno da postoji veliki prostor za kritiku, pa čak i da postoji diskriminatorski odnos. On je tada istakao da je priča o cenzuri samo farsa kojom pokušava da se stvori nestabilna klima u Srbiji.
Jednom prilikom je gostujući na KTV rekao da ima jedan direktor CINS-a koji se preziva Čečen.
“Prezime ko prezime. Problem je što se svi oni ponašaju kao Čečeni pre Kadirova. Ja sam na sebe, možda arogantno, preuzeo tu ulogu da budem Kadirov za njih, da ih „dovedem u red i stavim u svrhu višeg cilja“.
Naveo je da je i sam bio Čečen, ali se opametio i prešao kod Putina. U istoj emisiji ocenio je da su opozicionari plaćenici i „vrlo loši ljudi“, a više puta podržao je ubistvo Slavka Ćuruvije kao stranog špijuna. Tvrdio je i da je „najveće delo Aleksandra Vučića Zakon o informisanju iz tog vremena“ .
Lovreković tvrdi i da su “leševi nekad neophodni”, mada možda ne baš na Uskrs. Priznaje da izdajnika ima i u vlasti, ali navodi samo Nebojšu Stefanovića i Zoranu Mihajlović.
O tome, međutim, ne zna ništa više od onog sa naslovnih strana tabloida. Ne sviđa mu se ni (Vladimir Đukanović) Đuka, ali se zdušno moli bogu da se Vulin više pita i da „sve pohapsi“. Nekada je u Čedi Jovanoviću video nadu, sad ponavlja da bi Đinđić u Vučiću prepoznao pravog lidera.
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.