Od početka smo znali ko su ubice, sada imamo i dokaze

Zbog čega do 2014. nisu uspeli da pribave dokaze? Šta su bile prekretnice u istrazi? Zašto veruje Miloradu Ulemeku? Koga još očekuje kao svedoka na suđenju? Šta je uspela da uradi Komisija za istraživanje ubistava novinara? U razgovoru za Cenzolovku otkriva Dragan Kecman, načelnik Uprave kriminalističke policije, koji već 16 godina radi na rasvetljavanju ubistva Slavka Ćuruvije

Dragan Kecman, načelnik Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije, bio je od dana ubistva Slavka Ćuruvije 11. aprila 1999. uključen u istragu. Tada je radio u Trećem odeljenju MUP-a i svedoči da je do 2001, kada je formirana Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala, „vladalo zatišje” ne samo u otkrivanju ovog već i drugih zločina.

Od 2003. godine na čelu je istrage ubistva Slavka Ćuruvije, koju je u pojedinim periodima vodio potpuno sam. Mnogi su, kaže, započinjali i odustajali od rada na tom slučaju. Kada je početkom 2013. osnovana Komisija za istraživanje ubistava novinara, član je radne grupe čiji je zadatak bio da istragu dovede do kraja.

Istraga je intenzivirana tek 2005, kada smo došli do jednog bitnog saznanja. Na kraju, čovek koji mi je omogućio jednu od bitnih stvari u istrazi ostao je bez posla

Na suđenju optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije – Radomiru Markoviću, Milanu Radonjiću, Miroslavu Kuraku i Ratku Romiću biće jedan od svedoka. To je razlog njegove suzdržanosti dok odgovara na neka pitanja, ali u razgovoru za Cenzolovku otvoreno govori o različitim intenzitetima rada na otkrivanju ubica, opstrukcijama koje su pratile istragu, saradnji sa kolegama iz drugih službi i razlozima zbog kojih veruje da će sudski proces koji je otpočeo potvrditi optužnicu.

Cenzolovka: Kada analizirate period od 14 godina, koliko je trajala istraga ubistva Slavka Ćuruvije, šta je ključna stvar koja je dovela do optužnice?

Kecman: Ima ih više, a najvažnija je odlučna podrška premijera i formiranje Komisije. Do tada je bilo više institucija koje su imale određena saznanja – i MUP i BIA i Tužilaštvo, sve je to bilo tu negde, a nije bilo nigde. Prvi zadatak Komisije bio je da prikupi sva saznanja koja se tiču ubistva Slavka Ćuruvije i da se sistematski uradi analiza dotadašnjih istraga.

Cenzolovka: Zašto to nije urađeno ranije?

Kecman: I sami znate kakvo je bilo vreme 2001. kada smo otpočeli istragu, koji su se sve ljudi prožimali iz prethodnog vremena i bukvalno se prelili iz jednog sistema u drugi. To je taj stari kadar koji se međusobno poznavao i određeni broj ljudi iz resora DB-a koji su uspeli da zadrže veze i uticaj. Niko nije hteo nikome da se zameri, jer je to tada bilo opasno. Istraga je intenzivirana tek 2005, kada smo došli do jednog bitnog saznanja o kojem ne mogu da pričam jer se tiče dokaznog postupka, ali tek tada smo istragu pokrenuli sa mrtve tačke.

Cenzolovka: Na kakve opstrukcije ste nailazili?

Kecman: To je bila tiha opstrukcija. Da se nešto radi a da se ne radi ništa. Recimo, dođem sa nekim zahtevom kod vas, a vi ste načelnik neke institucije, tu ste još iz prethodnog sistema. Od vas zavisi da li ćete vi to odobriti danas, za mesec dana ili ćete gledati da, recimo potpisivanje nekog akta, prolongirate što duže. Tako da istraga nije imala kontinuitet jer nije postojala želja da se okonča.

Cenzolovka: Da li ste nailazili na stranputice tokom istrage?

Kecman: Bilo je mnogo spinova, dostavljanja informacija koje smo morali da proveravamo, iako smo u tom momentu znali šta je spinovano a šta nije. Stizale su informacije da je neko iz tih i tih razloga ili krugova izvršio ubistvo, sve sa ciljem da se dobije na vremenu i da se slučaj ne reši.

Bilo je mnogo spinova, dostavljanja informacija koje smo morali da proveravamo iako smo u tom momentu znali šta je spinovano a šta nije. Sve sa ciljem da se dobije na vremenu i da se slučaj ne reši

Cenzolovka: Da li u to spadaju sumnje da su Luka Pejović, zatim i Zoran Ristović Prika ubice? Bivši šef DB-a Goran Petrović otvoreno je govorio o sumnji da je Pejović ubio Ćuruviju.

Kecman: Bilo je mnogo dezinformacija koje su imale zadatak da istragu skrenu u pogrešnom pravcu, da se ne dođe do rezultata, ali zasad o njima ne mogu da govorim.

Cenzolovka: Da li to znači da Pejovića i Ristovića isključujete kao osobe na bilo koji način umešane u ubistvo?

Kecman: Da, isključujem ih.

Cenzolovka: Kažete da ste 2005. došli do nekih bitnih podataka. Šta se potom desilo?

Kecman: To je bila poražavajuća situacija, jer je na kraju čovek koji mi je omogućio jednu od bitnih stvari u istrazi ostao bez posla. Pokazao mi je gde se nalazi nešto što me je interesovalo, iako sam imao napismeno da te stvari ne postoje, da su nedostupne i uništene. Za razliku od tog čoveka, svi ostali su nemo ćutali, pognuli glavu, tu i tamo su napredovali, nisu ugrozili egzistenciju.

Cenzolovka: Zašto je onda i pored tih podataka istraga zastala?

Kecman: Nije ona zastala samo na jednom podatku i na jednoj činjenici. Tu je i Tužilaštvo – i sami znate ko je nosilac svih tih istražnih radnji. Tužilačka istraga je osnov naših postupanja. Sve što smo prikupili, dostavljali smo tužiocu. U tom momentu ipak nije bilo toliko materijalnih dokaza koji su mogli dovesti do procesuiranja. Mada, da se tad krenulo u nešto što smo predlagali, možda bi se istraga pre okončala.

Cenzolovka: Vi ste započeli istragu 2001, ubistvo se dogodilo tokom bombardovanja. Kakve ste podatke zatekli u dokumentaciji ­– kako je, recimo, rađen uviđaj na licu mesta?

Kecman: Dokumentovanje tragova nađenih na licu mesta urađeno je vrlo profesionalno i kvalitetno; zahvalni smo kolegama koji su u tim okolnostima radili.

Cenzolovka: Kako to da je do danas sporno da li je pucano iz oružja sa prigušivačem ili bez prigušivača, u dopunjenoj optužnici je nestao taj podatak?

Kecman: Da biste znali da li je bilo prigušivača ili ne, prvo morate imati oružje iz kog je pucano. Bitno je vizuelno zapažanje svedoka na licu mesta, opisivanje zvuka koji se stvara prilikom pucanja, jačina je različita.

Cenzolovka: Dakle, 14 godina se nije ustanovilo da li je bilo prigušivača ili ne, kakva je bila jačina zvuka?

Kecman: Ustanovilo se, svedoci su rekli da je to bilo kao prašina, bez zvukova, kao da je vetar malo jače duvao. Stručnjaci će se sada izjasniti o tim okolnostima, da li je to karakteristično za prigušivač ili ne.

Cenzolovka: Kako biste kao profesionalac opisali ubistvo izvršeno usred dana, u centralnoj gradskoj ulici?

Kecman: Bahato. To uraditi na takav način, na tom mestu, sa toliko ljudi jeste bahato. Smatrali su, verovatno, da nikad neće doći do ovoga do čega je sada došlo.

Cenzolovka: Tokom istrage ste sigurno proučavali okolnosti koje su prethodile ubistvu. Zna li se danas tačno koliko dugo je Ćuruvija praćen i ko je naložio praćenje?

Kecman: Zna se, ali o tome sada ne mogu da govorim.

Cenzolovka: Da li su ljudi koji su pratili Ćuruviju mogli da pretpostave ishod, naročito kada im je javljeno da prekinu akciju?

Kecman: To je već viđeno, mogli su da pretpostave. Meni je jako žao tih ljudi koji su krajnje profesionalno i korektno radili taj deo posla koji im je naređen i koji su morali da rade u tom periodu. Njihov posao bio je da prate, gledaju i izveštavaju nekoga. Oni koji su radili taj deo posla nisu znali šta će da se desi, mali broj ljudi je znao šta će da se desi tog dana. Posle toga im je svakako bilo jasno i koja je bila njihova uloga. Žao mi ih je i lično i profesionalno, jer svako od nas koji radi ovaj posao može doći u sličnu situaciju.

Cenzolovka: Imate li saznanja ko je konkretno naredio prekid praćenja?

Kecman: Zna se ko je uradio prekid i zašto, ali opet ulazimo u segmente o kojima ne mogu da pričam.

Cenzolovka: Da li je razjašnjena i „uloga“ belog „golfa”?

Znali smo da se Kurak dovodi u vezu sa samim događajem, ali da biste za nekog rekli da je egzekutor, morate imati dokaze za tako nešto

Kecman: Uspeli smo dobar deo oko belog „golfa” da razjasnimo i dokumentujemo. Teškom mukom, ali smo uspeli. Ali opet zadiremo u dokaze i, ako budem bio svedok, detaljno ću objasniti tu činjenicu.

Cenzolovka: Zbog čega je porodica bila prisluškivana i posle ubistva? To je iskaz Olivere Antonić, koja je bila operaterka u Sedmom odeljenju i pravila izveštaje o prisluškivanim razgovorima.

Kecman: Ne bih mogao o tome da pričam. Verovatno je postojao strah nekog ko je nešto uradio, i to je na neki način otežalo rasvetljavanje ubistva.

Cenzolovka: Šta je sa dosijeom „Ćuran”? Da li ste ga našli u celosti, samo su dve strane „iscurile“ u javnost? Šta znate o tome?

Kecman: Ne bih sada ulazio u detalje, govoriće se o tome tokom suđenja.

Cenzolovka: Da li ste ga videli u celini?

Kecman: Ko može da vam kaže posle bombardovanja i 5. oktobra, posle uništenja materijalnih tragova, da je taj ceo dosije koji je sačinjen tokom primene raznoraznih mera kompletan?

Cenzolovka: Kakva saznanja imate o dokumentaciji za koju se sumnja da je posle 5. oktobra, u vreme prelazne vlade, uništena?

Kecman: Mnogo savesnih ljudi je ostalo u resoru DB-a koji su odgovorno radili svoj posao i uspeli u dobroj meri da sačuvaju podatke koji su nam pomogli u rasvetljavanju ubistva. Teško smo mi dolazili do svih činjenica. Tek kada bismo konkretno našim operativnim radom došli do tačnih datuma, imena, događaja i kad bismo nakon toga zatražili neka dokumenta, onda bismo ih dobili. I to tek kada se videlo kakvim informacijama raspolažemo, stvarno su nam otvorili vrata. Govorim o periodu posle 2005. godine.

Gospođa Prpa nije mogla da garantuje da je to lice sa fotografije, koje smo joj pokazali, ubica. Da je ona to mogla da uradi, već bi bila napisana krivična prijava

Cenzolovka: Jeste li istraživali vojsku? Predsednik Komisije Veran Matić kaže, u intervjuu za Cenzolovku, da nije zadovoljan saradnjom sa VBA. Da li delite taj utisak?

Kecman: Imali smo saradnju sa vojskom, tražili smo određene provere i bilo je i iz tih krugova informacija da se neki njihovi bivši pripadnici dovode u vezu sa ubistvom. Iskreno mislim da uvek postoji prostor i mogućnosti da se ta saradnja poboljša u razmeni informacija, oko uvida u neke spise. Kada policajcu date neki papir, on hoće da vidi izvorni dokument, ko ga je sačinio, da obavi razgovor sa potpisnikom, da ga pogleda u oči, da oseti tog čoveka, jer ponašanje te osobe takođe može mnogo toga da kaže. Mislim da bi ta saradnja mogla i morala da bude mnogo bolja, jer svi smo mi na istom zadatku, zarad bezbednosti građana i ove zemlje.

Cenzolovka: Kako to da je ključni svedok Milorad Ulemek?

Kecman: U svakom mozaiku mora da postoje sve kocke da bi on imao formu. Tako je i u ovoj našoj istrazi nedostajao jedan mali a, kako sada vidimo, veliki segment koji je sklopio taj mozaik.

Cenzolovka: Koji je bio njegov motiv da progovori, i to, kako je rečeno, bezuslovno?

Kecman: Da li možete da se stavite u njegovu situaciju i osećaj posle 10 godina zatvora? Za neke stvari za koje si mislio da su u nekom momentu bile ispravne, vreme pokaže da nisu, i čovek na neki način mora sebi da olakša da s mirom može da legne i zaspi.

Cenzolovka: Vi iskreno verujete da on ima tu savest s obzirom na sva dela koja je počinio?

Kecman: Iskreno, verujem. To je moje lično mišljenje.

Cenzolovka: Zaista verujete Legiji?

Očekujem da se na suđenju pojave i svedoci, ljudi koji su neposredno pratili Ćuruviju tog dana, koji nisu čuli naređenje dato radio-vezom da se posao obustavlja i nastavili su dalje da ga prate, a koji bi mogli da kažu nešto što do sada nisu

Kecman: Da. Zaista verujem Legiji. Oko ovog konkretnog slučaja bio je od početka do kraja krajnje korektan.

Cenzolovka: Ono što smo takođe čuli jeste da je Ulemek navodno odbio zahtev Radeta Markovića da ubije Ćuruviju. Da li je moguće da neko odbije zahtev načelnika DB-a? I da ne snosi posledice?

Kecman: Pa moguće je, što da ne? I ja sam, igrom slučaja, u dosta situacija tražio dodatna pojašnjenja od šefova, u takvim situacijama treba da budeš zrela osoba, da imaš malo više iskustva. Trebalo je imati hrabrosti da nekome kažeš „ne”. Zna se u našem poslu da ne možeš jednostavno da kažeš neću, ne mogu, pogotovu ako smatraš da iza toga stoje neke crne radnje.

Cenzolovka: Da li očekujete da će sudski proces koji je upravo počeo dovesti do nekih drugih saznanja i proširiti broj optuženih?

Kecman: Mislim da može da dovede i do novih okrivljenih, a možda i do rasvetljavanja drugih slučajeva.

Cenzolovka: Šta znači kad predsednik Komisije Veran Matić kaže da očekuje da se pojave novi svedoci tokom procesa i apeluje da ukoliko neko ima neka saznanja, da ih kaže?

Kecman: Konkretno, reč je o onim ljudima koji su neposredno pratili Ćuruviju tog dana, koji nisu čuli naređenje dato radio-vezom da se posao obustavlja i nastavili su dalje da ga prate, i koji bi mogli da kažu nešto što do sada nisu.

Cenzolovka: Kako su izgledali razgovori sa Radetom Markovićem? Šta ste od njega saznali?

Kecman: Mi smo u tom razgovoru potvrdili neka naša operativna saznanja. U takvoj situaciji, polazim od sebe, ako neko nema dodirnih tačaka sa nečim, onda nema razloga ni da beži od nekih stvari. U suprotnom, gledaš da to amortizuješ, da sebe skloniš.

Cenzolovka: Da li je tačno da je tražio pogodbu?

Kecman: Sa nama se on nije pogađao, niti policija radi pogodbu, već Tužilaštvo. Mi smo krajnje profesionalno pristupili zadatku, tražeći podatke i činjenice koje bi pojasnile celu situaciju.

Cenzolovka: Kakva je njegova uloga u samom zločinu?

Kecman: Nemoguće je da se tako nešto desi a da tako odgovorna ličnost, na tako visokom mestu nema bar saznanja o tim stvarima. A da ne pričam o drugima koji su to takođe mogli da znaju, i što će se, očekujem, istražiti do kraja.

Cenzolovka: Da li ste u istrazi stigli do saznanja o nalogodavcima?

Kecman: Došli smo do Radeta. Dalje nismo uspeli.

Cenzolovka: Vidite li vezu sa Mirom Marković i Slobodanom Miloševićem?

Kecman: Ne smemo da pretpostavljamo. Moramo da baratamo na osnovu materijalnih dokaza, na osnovu održivih sudskih stvari.

Cenzolovka: Prema operativnim podacima koje iznose mediji, Mira Marković je organizovala sastanak na kom je dogovarano ubistvo Ćuruvije, pominje se i neka službena beleška. Šta o tome znate?

Kecman: Pročitao sam to u novinama. Nisam video tu službenu belešku, voleo bih da je vidim. Čuo sam nešto na tu temu, ali nikad ništa konkretno da bismo mogli da kažemo: jeste, to se dogodilo.

Cenzolovka: Navodno postoje operativna saznanja…

Kecman: Operativna saznanja su nešto sasvim drugo, ali ako nisu stavljena na papir, ona kao da ne postoje.

Cenzolovka: Optuženi Milan Radonjić je tražio da se tokom sudskog procesa pokažu transkripti prisluškivanih razgovora Aleksandra Tijanića iz 1999. Imate li saznanja o čemu je reč?

Kecman: Ako postoje, sud će naložiti, ja nisam uspeo da dođem do tih saznanja, osim što znam da je bio blizak prijatelj sa Slavkom. Koliko sam ja obavešten, on je davao izjavu Specijalnom tužilaštvu, ali, nažalost, više nije živ. Verujem da bi on imao još dosta toga da kaže.

Cenzolovka: Tužilaštvo i Uprava su još 2003. govorili o tome da postoje saznanja ko su ubice. Koliko su se od vremena kada ste počeli istragu do danas vaša saznanja promenila? Da li su isti ljudi koje ste i tada locirali kao ubice sada optuženi?

Kecman: Isti su. Samo je moralo doći do spoznaje eliminacijom svih ostalih informacija ko bi mogao i zbog čega da izvrši to ubistvo.

Cenzolovka: Da li ste sumnjali u Miroslava Kuraka, koji je optužen kao direktan egzekutor, na početku istrage? Njega je još 2002. Vojislav Šešelj označio kao ubicu.

Kecman: Znali smo. Znali smo da se dovodi u vezu sa samim događajem, ali da biste za nekog rekli da je egzekutor, morate imati dokaze za tako nešto. On je bio ispitivan tokom akcije „Sablja”. Nismo mogli da ga procesuiramo tada do kraja.

Cenzolovka: Branka Prpa je odmah nakon što je rečeno ko su osumnjičeni, gledajući fotografiju Kuraka, rekla da to nije čovek koga je videla.

Kecman: Ja sam obavljao razgovor sa njom, zatim i specijalni tužilac Prijić 2001. i gospođa Prpa nije mogla da garantuje da je to lice sa fotografije, koje smo joj pokazali, ubica. Da je ona to mogla da uradi, već bi bila napisana krivična prijava. Što opet ukazuje na to da sećanja blede kako prolazi vreme.

Cenzolovka: Očekujete li opstrukcije tokom sudskog procesa?

Kecman: Ja se samo nadam da će proces biti krajnje profesionalan i nadam se pozitivnom ishodu. Znajući kroz šta smo sve prošli, uvek će postojati neka sumnja da će opstrukcije biti, ali ne mogu da ih predvidim. Ali zbog svega što smo do sada uradili, želim da se i ovom prilikom zahvalim svim kolegama, članovima vladine Komisije i radne grupe na svesrdnoj pomoći u rešavanju slučaja, jer bez timskog rada ne bi bilo uspeha.

 Foto: Andrija Lekić