Opasan konsenzus oko toga da novinare treba tući?

Za vreme nedavnih nasilnih demonstracija, kamermani koji su došli sa B92, odradili su sjajan posao uz novinare.

Međutim, veliki broj novinara je dobilo batine, ovog puta i od policije i od demonstranata.

Kao da je stvoren neki prećutni dogovor, konsenzus… da i jedni i drugi biju …

U svim ostalim slučajevima je bilo da jedna grupa bije drugu, ovde obe – tuku one koji su odatle izveštavali, i koji nikoga nisu fizički napadali, niti pretili.

Napadač na Boška Brankovića, devetnaestogodišnji Savatović, osuđen je na deset meseci kazne koju je izdržavao kod svoje kuće.

Ovde možete videti o kakvom napadu je reč. Boško i danas oseća posledice tog napada.

Ovih dana je ponovo napadaču na novinara Milovančevića sa Nova.rs portala, za razbijanje glave presuđen kućni pritvor.

Ne vidim kako će ovakva kazna da ispuni svoju svrhu. Ovo mi više liči na još jedno štikliranje slučaja kao rešenog, a da to rešenje ničim neće doprineti da se izmeni praksa, da se pokaže kako su napadi na novinare neisplativi.

Nekažnjivost, kao što vidimo iz proteklih decenija, samo iznova generiše nasilje nad novinarima.

Ne sećam se da je skoro jedan dopis potpisalo više inostranih organizacija.

http://www.uns.org.rs/desk/UNS-news/101686/evropske-organizacije-od-stefanovca-traze-zastitu-novinara.html

Devedestih je to bila uobičajena pojava, ali dvadeset godina kasnije, deluje kao svojevrsni zabrinjavajući „deja vu“.

Pritisak nacionalnih medijskih organizacija i medija, stvorio je prostor da se neki od slučajeva reše.

Ovim se pokazuje da, ukoliko postoji politička volja, može se sve razrešiti, mogu se odmah uhvatiti i brzo procesuirati napadači.

U slučaju razotkrivanja policajaca koji su tukli novinare, drastično prekoračujući ovlaščenja, očigledno je da će biti potrebno više od političkog poverenja. Jer su ovi slučajevi mogli lakše da se reše.

Koliko god je brza reakcija u nekim slučajevima za pohvalu, ona rađa i sumnju zašto se na selektivan način pristupa različitim slučajevima ugrožavanja bezbednosti novinara.

Povratak poverenja direktno je u korelaciji sa ovakvim pozitivnim primerima.

Do tada, imaćemo inicijative, poput ove UNS-ove, koja će dočekati novog ministra/ministarku kulture i informisanja, Ministarstvo pravde, novu vladu.

Blaga kaznena politika doprinosi osećaju kao da ne postoji pravda, odnosno i gore od toga, simuliranje pravde.

U ozbiljnom smo problemu ako je to prva stvar kojim on/ona treba da se bavi, dve decenije nakon demokratskih promena i deset godina nakon slične izmene Krivčnog zakona.

Ako je prvi uvodnik nove generalne sekretarke NUNS-a posvećen bezbednosti novinara, onda nam to govori da nismo daleko odmakli u rešavanju bazičnih problema naše profesije:

Da li ćemo ikada dočekati da se bavimo nadogradnjom, ili će to biti samo splet nekakvih nenadanih okolnosti iz kojih ćemo se vrlo brzo vratiti u oporu realnost?

Profesionalne karijere i životi nam prolaze dok nam prete, tuku nas, razbijaju nam i otimaju opremu, pale nam imovinu…

Pri tom, mi samo hoćemo da radimo svoj posao.

Dok se to ne razume i dok se to ne podrži, pričaćemo različitim jezicima.

Iako svi govorimo srpski.