Opstrukcija ili pravda

Postupak za ubistvo Slavka Ćuruvije pokrenut je januara 2014. kada su se pojavili novi dokazi. Međutim, sudeće veće Specijalnog suda dva puta je pokušalo da ukloni iz predmeta ključne materijalne dokaze, a novi svedoci su izjavili da je prećeno njihovim porodicama.

Isto veće, koje je i prethodno donosilo sporne odluke u korist optuženih, treba da izrekne prvostepenu presudu početkom 2019. Novi dokaz su diskovi sa podacima sa baznih stanica mobilne telefonije koji su otkrili da su optuženi za ubistvo bili na licu mesta, i da su se čuli sa optuženim za organizovanje zločina.

Naime, bazne stanice su u to vreme imale tri kraka okrenuta ka tri pravca, što je određivalo položaj samo onoga ko poziva. Taj dokaz je i opovrgao tvrdnje dvojice optuženih gde su bili u vreme ubistva.Milorad Ulemek Legija, komandant JSO, kao svedok, imenovao je optužene kao izvršioce, a to su potvrdili i osuđeni pripadnici zemunskog klana braća Aleksandar i Miloš Simović.

Ulemek je na suđenju rekao da mu je prećeno zbog svedočenja, a braća Simović da se plaše za porodice.Ova svedočenja, analiza poziva, Dnevnik dežurstava DB-a, svedočenja pripadnika DB, i dosije Ćuruvija bili su osnov da Tužilaštvo za organizovani kriminal pokrene postupak.Bazne stanice su otkrile da su na dan ubistva 11. aprila 1999. i dan pre, optuženi kao izvršilac Miroslav Kurak, instruktor JSO, i optuženi kao saizvršilac Ratko Romić, glavni inspektor 2. kontraobaveštajne uprave DB, bili na mestu ubistva.

Njihovi pozivi su sačuvani na baznoj stanici na Radio Beogradu, i to kraku okrenutom ka Svetogorskoj ulici gde je u prolazu zgrade broj 35 ubijen Ćuruvija. Više puta su razgovarali i čuli se sa optuženim za organizovanje ubistva Milanom Radonjićem, tadašnjim šefom Centra DB Beograda i pomoćnikom šefa DB. Za ubistvo je optužen kao naredbodavac Radomir Marković, šef DB.

Utvrđeno je da Radonjić, što ni on nije demantovao, čim je imenovan za načelnika Centra DB Beograda 5. aprila naredio usmeno da se Ćuruvija prati 24 sata. Agent Predrag Gikić koji je bio zadužen za Ćuruviju, svedočio je da nije obavešten da se nastavilo sa pratnjom Ćuruvije, te da nije uvažena njegova ranija preporuka da nema operativnih razloga da se novinar dalje prati.

Ćuruvija se stalno prisluškuje i čak svih 27 pripadnika 9. odeljenja za tajnu pratnju Centra DB Beograda nadzire svaki korak novinara.Za 10. april, kada je kako se sumnja pokušano ubistvo, bazna stanica otkriva da je Kurak bio kod Radio Beograda u Svetogorskoj.

Sa tog mesta zvao je Romića u 14 sati 10 minuta i 39 sekundi. Zatim se registruju Romićevi pozivi sa istog mesta. Zove Radonjića u 14.19,53, pa Kuraka 15.27,13.U Dnevniku dežurstava za 10. april je navedeno da su načelnik 9. odeljenja za pratnju Zoran Pavić i šef smene Dragan Pavić pozvani na raport kod Radonjića jer nisu ispoštovali njegovu naredbu da odmah javljaju i najmanju promenu kretanja Ćuruvije.

Prema svedočenjima pripadnika DB, Radonjić je na njih vikao jer nisu na vreme javili da je Ćuruvija 10. aprila krenuo prema stanu. Svedočili su da je bilo krajnje neobično da načelnik Centra bude direktno uključen u pratnju i izdaje naredbe, jer se to pre nikada nije desilo.Za dan ubistva u Dnevnik dežurstava je upisano da je Ćuruvija sa Brankom Prpom izašao iz Svetogorske 35 u 13.55, a minut kasnije da su kod zgrade Politike, te da su zatim seli u kafanu „Ruski car“.

Zabeležen je i Radonjićev nalog: „Javite mu odmah ako krenu kući, možda primenimo i neke druge mere.“

Kako su objašnjavali svedoci iz DB jedina preostala zakonska mera bilo je hapšenje Ćuruvije, ali on je ubijen.Kada su Ćuruvija i Prpa krenuli ka stanu zabeleženo je u Dnevniku da je Radonjić u 16.25 naredio da se odmah obustavi pratnja. Pripadnici DB iz pratnje svedočili su da im je preneto ovo Radonjićevo neobično naređenje. Radonjić zatim u 16.28,13 zove Kuraka. Romića registruje bazna stanica ka Svetogorskoj, gde su prošli Ćuruvija i Prpa. Poziva u 16.38,13 Kuraka, a u 16.39,08 i Radonjića. Zatim Radonjić u 16.45,31 zove Kuraka. Ćuruvija je ubijen u prolazu gde je stanovao u Svetogorskoj 35 između 16.39 i 16.45.

Prema navodima tužilaštva, Romić je pratio Ćuruviju i Prpu od zgrade Radio Beograda i javio je Kuraku, koji ih je čekao ispred prolaza, da dolaze, a zatim Radonjiću da kreću u akciju. U prolazu, kako se navodi u optužnici, Kurak puca na Ćuruviju, a Romić udara oružjem Prpu u glavu.Utvrđena vremena poziva suprotna su tvrdnjama Radonjića i Romića gde su bili na dan ubistva.

Romić je na saslušanju u Tužilaštvu 14. januara 2014, nakon što je uhapšen sa Radonjićem, rekao da je na dan ubistva Ćuruvije bio u sedištu 2. uprave DB u Dragice Marković u Učiteljskom naselju, u smeni od osam sati, te da se ne seća da li je bio na porodičnom ručku ili večeri u Borči. Međutim, bazne stanice otkrivaju da je 11. aprila bio na mestu zločina neposredno pre ubistva, te su posle njegove pozive registrovale bazne stanice u Zvečanskoj 7, Takovskoj 2 i Francuskoj 81.

Radonjić je tada rekao da je na dan ubistva takođe bio u 2. upravi DB u Ulici Dragice Marković. Ispričao je da je nakratko otišao na porodični uskršnji ručak kod roditelja supruge, „koji se nalaze u neposrednoj blizini, možda tri minuta kolima“ gde mu je javljeno za ubistvo. Međutim, pre ubistva registrovani su njegovi pozivi na baznim stanicama iz centra grada.Veće Specijalnog suda kome predsedava Snežana Jovanović, a članovi su Vladimir Mesarović i Dragan Milošević dva puta je iz dokaza izdvajalo analizu poziva po zahtevu odbrane.

Apelacioni sud u Beogradu prvo poništava to rešenje obrazlažući da „navedeni dokazi nisu pribavljeni na nezakonit način, kako pogrešno utvrđuje prvostepeni sud“.

Međutim, to ne sprečava Veće Specijalnog suda da ponovo izdvoji taj dokaz. Konačno, Apelacija je tu odluku preinačila i uvrstila u dokaze. Takođe, Veće je iz dokaza izdvojilo zapisnike sa saslušanja dvojice važnih svedoka koji su u međuvremenu preminuli – Cvjetina Milinkovića, koji je bio dežurni načelnik na dan ubistva Ćuruvije i vodio Dnevnik dežurstava, i Zorana Pavića, načelnika 9. odeljenja za tajnu pratnju. I ovaj dokaz je u predmet vratio Apelacioni sud na žalbu tužilaštva.

Veće Specijalnog suda je odbijalo i da sasluša policijskog inspektora Dragana Kecmana koji je vodio istragu. Prvo je saslušan samo o načinu na koji je došao do diskova sa podacima sa baznih stanica. Tada je član sudskog veća Dragan Milošević, koji retko ispituje svedoke, počeo na veoma oštar način da postavlja pitanja i čak ulazi u prepirku sa inspektorom. Kecman je zatim saslušan ponovo na zahtev tužilaštva, ali ga je sudija Jovanović prekidala ne dozvoljavajući mu da detaljno govori.

O tome kakav su odnos optuženi imali prema Kecmanu otkriva prisluškivani razgovor iz februara 2006. u beogradskom klubu „Varadero“ na Makišu, kada je optuženi Kurak koji je i dalje u bekstvu, rekao: „Kecmana treba o`laditi.“ Osim Kuraka na sastanku je bio i Branko Crni, sada funkcioner SNS, a u vreme ubistva prvi zamenik šefa DB, i Slaviša Arsić, koji je neposredno pre toga davao iskaz u vezi ubistva Ćuruvije inspektoru Kecmanu. Na suđenju je Kecman rekao da mu je svedok Arsić, koji je tada bio obezbeđenje Crnog, pretio.

Inače, isto ovo Veće Specijalnog suda, koje je pokušalo da izbaci ključne dokaze za ubistvo Ćuruvije, donosilo je i u drugim postupcima sporne odluke. Tako je nedavno Vrhovni kasacioni sud utvrdio da je ovo Veće kršilo zakon u korist Luke Bojovića. Sporna je i presuda kojom je oslobođen Stanko Subotić Cane, za koga su Vojislav Šešelj i disidenti naprednjaka rekli da je finansijer SNS-a.

Vrhovni sud je i u ovom slučaju utvrdio da je kršen zakon u korist Subotića. Zanimljivo je da ovo Veće vanrednim saopštenjima brani Viši sud u Beogradu. Saopštenje od 3. decembra liči na objave prekih sudova nakon Drugog svetskog rata, kada su pripadnici Ozne, preteče DB, ubili najmanje 60.000 neistomišljenika komunističkog režima u Srbiji.

Viši sud negoduje zbog izjava Jelene Ćuruvije Đurice, ćerke ubijenog novinara, i Verana Matića, predsednika Komisije za istraživanje ubistva novinara, u emisiji 360 stepeni na N1. Upozorava se i javnost da navodno „nije dopušteno da se kritikuju niti komentarišu odluke suda u krivičnim postupcima koji nisu pravosnažno okončani“.

Ignoriše se činjenica da su sudije javni službenici i da su oni i njihov rad podložni kritici javnosti. Veran Matić kaže za NIN da počinje da ga hvata jeza od tvrdoglave upornosti sa kojom Viši sud zabranjuje komentarisanje sudskih postupaka i da strahuje da je to političko, a ne pravno pitanje.

„Odluke Evropskog suda u Strazburu u suprotnosti su sa stavovima Višeg suda u Beogradu. Zašto građanima Srbije uskraćuje ono na šta svi evropski građani polažu pravo? Zasmejala me je formulacija Višeg suda da su u emisiji N1 doneti `pogrešni zaključci`.

Koliko mi je poznato, nije ovo diktatura pa da preki sudovi presuđuju ko šta sme da kaže javno“, kaže Matić.Zanimljivo je da je na kraju suđenja, koje su pratile sporne odluke Veća da izdvoji ključne dokaze i pretnje svedocima, pokrenuta propagandna mašina kao i pred ubistvo Ćuruvije. U Ilustrovanoj politici, čiji je vlasnik država- vlast, vodi se kampanja protiv slobodnih medija i novinara.

Izvođač radova je propagandista Đorđe Martić, koji je bio urednik Ilustrovane politike, kada je po narudžbini Mirjane Marković samo nekoliko dana pred ubistvo objavljen sraman tekst „Ćuruvija dočekao bombe“. Imamo sve kao 1945. i 1999. – preke sudove odgovorne samo vlastima i njihove propagandiste koji prozivaju „izdajnike“. Još samo da počnu da ubijaju.