Osamnaest godina

Juče, 11. aprila, opet smo se okupili ispred ulaza u zgradu u ulici Lole Ribara br. 35. To radimo od 2000. godine i radićemo dok nas bude. Sve nas je manje, doduše:neki su pomrli; neki imaju pametnija posla; neki se ne bi družili sa nepodobnima; neki više nemaju službenu obavezu. O njima neću: mrtve ne možemo da vratimo, mada bismo voleli; ostalima je to na dušu, pa neka vide šta će. „Manje nas je od redakcije Dnevnog telegrafa nekad", rekao mi je jedan bivši novinar tog lista. Dobro; neki su ipak tu i neću ih imenovati, kao što nisam ni odsutne.

Dana 11. aprila 1999, na Uskrs – ako to nekome nešto znači – dva nepoznata počinioca izrešetali su iz „skorpiona“ (M-84) Slavka Ćuruviju i teško povredili Branku Prpu. Posle se neko hvalio da su nju poštedeli i da je to dobrom taktikom moguće. Ispaljeno je 17 metaka od 20 koliko magazin sadrži; veći deo je pogodio cilj. Bilo je ratno stanje i cemzura; Aleksandar Vučić bio je ministar informisanja ispred Srpske radikalne stranke i bio je – kažu mi – potresen tim umorstvom. Njegov neposredni pretpostavljeni, sadašnji (još koji dan) predsednik republike Toma Nikolić izjavio je mrtva hladan da mu nije žao Slavka Ćuruvije i nikada tu skandaloznu izjavu nije povukao, mada ume da se krsti po crkvama i izigrava hrišćanina, ali neka – radikali su to. To se inače kod anglosaksonskih naroda zove „dodati uvredu povredi“ (Add insult toinjury).

Ta se praksa nastavila i kasnije, to dodavanje uvrede povredi. Da je Voja Koštunica, predsednik SR Jugoslavije i stranke mrtvih puvala DSS, odlučio odmah da ne štiti Radomira Markovića, ubistvo Slavka Ćuruvija bilo bi rasvetljeno vrlo brzo, pogotovo pošto je neki ogorčeni radnik Državne bezbednosti pustio u javnost operativne dokumente o praćenju Slavka Ćuruvije i Branke prpe toga dana. Sve je bilo jasno, ali Radomir Marković ostao je na čelu Resora državne bezbednosti dovoljno dugo da stigne da uništi ili skloni najvažnije dokaze epohalne kompromitacije Službe.

Osamnaest godina trebalo je da se pred sudom pojave trojica optuženih za organizovanje tog ubistva, čiji je neposredni počinilac – po optužnici – u bekstvu u dalekoj Keniji gde se slika sa ubijenim velikim mačkama kao profesionalni lovac. Suđenje se vuče kilavo i mlitavo, svedoci su zaboravni, davno je bilo itd. Sve je to iz ornitoloških razloga: vrana vrani oči ne vadi, kao što je poznato. Obaveštajno-bezbednosno-politički polusvet koji stoji iza toga rešio je štetu ograniči na ionako izgubljenog Radomira Markovića (čovek služi svojih 40 godina ionako), na Milana Radonjića u koga se uzdaju da će se izvući, a sve i ako se ne izvuče, eto ga tamo; na Ratka Romića koji je potrošna roba. Miki Kurak, za koga kažu da je pucao, na sigurnom je.

Uz sve to, politika dodavanja uvrede povredi na snazi je i dalje. Branka Prpa doživela je da je napadnu zato što ima rezerve u pogledu značaja one nesrećne Komisije za istraživanje ubistava novinara, inače public relations joint venture podvale Aleksandra Vučića i Verana Matića, inače jevtine propagandne operacije Vladimira Bebe Popovića i njegovog trusta pilećih mozgova oko „Instituta za javnu politiku“, štogod to bilo osim pumpe za lovu. Kinezi lepo kažu da su komisije i odbori životinje sa četiri zadnje noge. Odatle je stigao taj odvratni napad pod naslovom „Treći metak Branke Prpe“ u Politici gđe Ljiljane Smajlović pre koju godinu. Branka Prpa bila je zaista fizički teško povređena tokom tog ubistva u ulazu u Lole Ribara 35, ali to nije smetalo Ištvanu Kaiću iz „Instituta za javnu politiku“ da ju dodatno još i izvređa.

Tomi Nikoliću i dalje nije žao što je Slavko Ćuruvija ubijen u podloj sačekuši. Tadašnji savezni ministar informacija Goran Matić izjavio je maja 2000. godine da su „neprijatelji oni koji pitaju ko je ubio Ćuruviju“; objavio sam krivičnu prijavu protiv njega zbog osnovane sumnje da pomaže počiniocima krivičnog dela posle izvršenja krivičnog dela; i nikom ništa.

I tako evo osamnaest punih godina posle počinjenog krivičnog dela teškog ubistva. Svaka od tih godina jeste uvreda naneta posle povrede.