Pančić: Ko pita, ne skita (nego ugrožava predsednika)

Prva je činjenica da je u uzaludnom pokušaju njenog zataškavanja primenjen niz drastičnih pravnih i vanpravnih sredstava, a da je postignuti efekat minoran i štaviše kontraproduktivan. Drugi je da je predsednik Vučić proveo vikend u bolnici – ili nam je barem naloženo da verujemo da je bio tamo, a ne negde drugde – dok je nacija strepela za njegovo zdravlje, istovremeno čelično i krhko, kako je to već u ljudi toliko posvećenih opštoj dobrobiti.

E sad, kakve veze imaju eventualni predsednikovi zdravstveni problemi sa aferom oko „Krušika“ i neobičnih puteva prodaje oružja generalno? Nedugo nakon što je javljeno da je Vučić zadržan na Vojno-medicinskoj akademiji, usledila je kanonada melodramskih nastupa visokih funkcionera vlasti i njihovih najpouzdanijih medijskih štitonoša koja je Vučićeve zdravstvene smetnje, na do sada uistinu neviđen način, dovela u vezu s jednim – novinarom. I njegovim mobilnim telefonom. To jest, otvoreno je sugerisana veza između pitanja koja je Vučiću postavio novinar televizije N1 Miodrag Sovilj, načina na koji ih je postavio („unosio je predsedniku mobilni telefon u lice“) i teme kojom se bavio a to je, pogađate, opet ona ista afera koja je vlasti tako žestoko neprijatna, iz nekih razloga koje ona svakako mnogo bolje zna nego što njeni kritičari mogu i da naslute.

Šta je poruka koja je mnogim srpskim domaćinstvima, informacijama snabdevanim isključivo sa televizija s nacionalnom frekvencijom, poslata ovim koordinisanim teatralnim napadom brige za Vučićevo zdravlje? Ispada da targetirani mediji i novinari, kao retki preostali kvaritelji skoro savršene harmonije uspostavljene u društvu i javnom prostoru bez disonantnih tonova na ključne teme, ne samo da su u kontinuiranoj kampanji protiv nacionalnih interesa – a zna se ko je jedini ovlašćen da tumači i sprovodi nacionalne interese – nego su, evo, udarili i na samu personifikaciju našeg sveopšteg boljitka. Koja je onda, eto, od neprijatnih pitanja neprijatnog novinara morala da se oporavlja u kontrolisanim bolničkim uslovima.

Ako vam sve ovo deluje kao prilično nevešta i bizarna koreografija, teško vas je kriviti zbog toga. Zaista je teško prisetiti se nekog srodnog primera, na globalnom nivou. Novinari i drugi predstavnici slobodne javnosti jesu dežurni krivci u svakom autoritarnom poretku u kojem prirodno cvetaju korupcija i unutrašnja okupacija javnog prostora, ali optužba da postavljanjem pitanja koja im nisu po volji ugrožavate zdravlje državnih čelnika – e, to je zaista inovacija.

Nagledali smo se i naslušali koječega u ovih sedam godina po mnogo čemu osebujne naprednjačke vladavine, ali iskonstruisani „slučaj Sovilj“ po svakom je važnom kriterijumu pokazatelj nove faze u progresirajućoj paranoji vlasti; a kada je vlast paranoična, i ciljane i kolateralne žrtve tog njenog stanja mogu biti brojne i teške. Razume se, reč „paranoja“ ovde koristimo kolokvijalno, ne samo zato što nismo ovlašćeni za takve dijagnoze, nego i zbog jednog suštinskijeg razloga: oni koji su smislili i odigrali otužni igrokaz o novinaru koji sekira i ugrožava zdravlje predsednika države najbolje znaju koliko je sve to šuplje i besmisleno, koliko je cela njihova konstrukcija neutemeljena. Ono zbog čega im je ipak tako potrebna jeste manevar skretanja pažnje sa stvarne teme, one koja vlast tako žulja.

Utoliko se i ova priča, ma koliko po sebi iščašena, savršeno uklapa u uznapredovali trend infantilizacije i pseudoemocionalizacije javnosti, koja bi umesto vlastitog interesa i vlastitih građanskih prava trebalo da provodi vreme strahujući za zdravlje upravo onoga ko ju je u ovako nedostojan položaj i doveo. I drži je pod tom narkozom i dalje, za sada uspešno, a do kada će tako biti niko ne zna; zna se samo da svaka hipnoza jednom prestane da deluje.