Radno veče tokom protesta u Beogradu jula 2020. godine za fotoreportera Miloša Miškova se završilo pre nego što je i počelo. U nameri da sliku koju očima vidi i zabeleži bio je sprečen.
„Kamenice, gađanje policije i kad je policija počela da se priprema za intervenciju, ja sam ostao po strani da napravim fotografiju kako policija silazi niz stepenice kod skupštine i tad sam osetio da sam pogođen, nekom ciglom ili kamenom“, prisetća se Miškov, fotoreporter agencije Beta.
Kamenica na Miškova je stigla iz nepoznatog pravca, pa pretpostavlja da ju je bacio neko od demonstranata.
Međutim, tih dana na ulicama Beograda nije izostala ni policijska brutalnost. „Članak 19“ to izdvaja kao ključni slučaj koji izaziva zabrinutost. Dešavanja tokom julskih protesta prošle godine samo su deo izveštaja o položaju novinara i medijskih radnika u Srbiji.
Miškov smatra da su ugroženiji oni koji se bave osetljivim temama nego on kao fotoreporter.
„Prvenstveno novinari i urednici koji se bave otkrivanjem raznih afera, zavera i tim nekim osetljivim temama, oni su najpre ugroženi“, dodaje.
Jedna od takvih je Bojana Pavlović novinarka KRIK. Godinama istražuje kriminal i korupciju. Juna prošle godine joj je nepoznati muškarac oduzeo telefon, nakon što je fotografisala sina predsednika Srbije Danila Vučića u društvu Aleksandra Vidojevića, koji se povezuje sa kavačkim klanom. U izveštaju organizacije „Članak 19“ ukazuju da policija te večeri nije zaštitila novinarku KRIK.
Pavlović kaže da su se obraćali svim relevantnim institucijama. Epilog slučaja je odbacivanje krivične prijave.
„Oni su najpre proverili lice mesta, ustanovili da tamo nema sigurnosnih kamera i najzad da ja nisam bila ugrožena, već da je bio u pitanju moj subjektivni osećaj ugroženosti. Mi smo kasnije otišli na teren još jednom i proverili da tamo postoji veliki broj sigurnosnih, nadzornih kamera. Uputili smo žalbu, međutim, tužilaštvo je tu žalbu odbilo“, objašnjava Bojana Pavlović.
Jedini pozitivan odgovoru su, kaže, dobili od vojne policije, koja je potvrdila da je njihov službenik te večeri postupao, ali da se uredno legitimisao i da u tome ne vide nezakonitosti. Poslednja adresa na koju su se obratili je Zaštitnik građana, od kojeg čekaju odgovor.
„U tom trenutku ja verujem da mene presreće policija, mene policija zaustavlja i ostavlja negde na milost i nemilost kriminalcima o kojima pišem u poslednje tri, četiri godine. I onda se očekuje da ja odem i toj istoj policiji prijavim taj događaj. Onda sam još jednom žrtva tog celog slučaja gde mene policija pita – a što vi to niste na vreme prijavili?“, istakla je.
To nije usamljen slučaj naveden u izveštaju „Medijske slobode i bezbednost novinara u Srbiji“.
Ukazuju i na privođenje novinarke portala Nova.rs Ane Lalić, kao i paljenje kuće novinara Žig info Milana Jovanovića. Još su ugroženiji lokalni novinari, pa se u ključnim nalazima ističe da država treba da obrati pažnju na njihov položaj.
Ukazuje se i na nerešene slučajeve ubistava novinara – Slavka Ćuruvije, Milana Pantića i Dade Vujasinović, kao i na sudbinu 15 srpskih i albanskih novinara i dva nemačka reportera na Kosovu u periodu između 1999. i 2001. godine.
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara
Saragusti: Niko sada nije bezbedan. Zločini su jezivi. Novinari su ubijeni dok obavljaju svoj posao
Kako ojačati lokalne medije i obnoviti informisanje o radu opštinskih vlasti: Britansko rešenje daje rezultate
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.