Papazjanija sa zaključcima Vlade pokazuje da bi država rado pogazila i ono malo preostalih medijskih sloboda

Teško je proceniti šta je budalastiji i bezobzirniji potez Vlade: odluka o informisanju u vreme pandemije ili način na koji je ukinuta samo dan nakon što je obznanjena.

Za koju god opciju da se odlučimo, promašiti nećemo. Obe podjednako dobro pokazuju da ova vlast nema svest o funkciji i ulozi medija u ovom društvu, kao ni o obavezi državnih institucija da – čak i u najvanrednijim okolnostima – poštuju Ustavom i zakonima propisane nadležnosti.

Zaštitnica (besmisla)

Svega nekoliko sati nakon što je usred noći privedena i pritvorena novinarka portala nova.rs Ana Lalić, pošto su uzavrele društvene mreže, a reagovale i nadležne međunarodne institucije, premijerka Ana Brnabić pojavila se na RTS-u i po ko zna koji put pokazala svoje skandalozno, zdravom razumu nedokučivo nepoznavanje medija, novinara i osnovnih demokratskih principa.

Pre svega, objasnila je da je cilj zaključaka Vlade bio da se zaštite porodice, da nestanu neproverene informacije, lažne vesti, „informacije od lokalnih štabova, gradonačelnika, ko zna koga“.

PREVOD 1: Zaključci su, zapravo, značili da bi nestalo istraživačko novinarstvo, da bi potencijalnim izvorima bio uteran strah u kosti, a da bi se mediji pretvorili u državne biltene. Ne bi više bilo obaveštenja kako je ko preminuo, ko je kako izlečen, primljen u bolnicu. Ne bi se znalo kakva je situacija na beogradskom Sajmu ili u drugim improvizovanim bolnicama, a kakvo je stanje u drugim zdravstvenim ustanovama. Javnost bi dobijala samo i jedino dobro „prosejane“ informacije, dok bi mnoga pitanja ostajala bez odgovora.

Pod Vučićevom čizmom i uz premijerkino „sufliranje“, mediji u Srbiji su bukvalno sravnjeni sa zemljom. Nema međunarodne institucije koja se o tome nije oglasila i koja nije upozorila na dramatičnu situaciju na tom polju. Nema medija kritički orijentisanog prema vlasti, da nije proganjan

PREVOD 2: Apostrofiranje lokalnih štabova, gradonačelnika i „ko zna koga“ direktna je diskvalifikacija i diskreditacija ljudi iz gradova širom Srbije, a ukidanje njihovog prava da govore bila bi smrt lokalnih medija – istih onih koji su i do sada bili pod pritiscima i jedva držali glavu iznad vode. Na konferencijama za novinare se već danima i inače ne obraća posebna pažnja na situaciju u pojedinim gradovima, do informacija je i do sada bilo jako teško doći, a uredbom bi svaki potencijalni izvor na lokalu bio potpuno „zaključan“. Čak i zvanične informacije iz manjih gradova ubuduće bi morale najpre da „putuju“ u beogradsku centralu, da bi tek nakon odobrenja bile „vraćene“ tamo gde bi trebalo. Time bi se građanima uskratilo pravo na brzo i tačno informisanje, a oni bi i pored svojih lokalnih medija ostali u mraku pred onim što im se dešava bukvalno pred nosom. I za građane i za medije, ta je situacija mogla da bude fatalna: građani bi mogli da budu dovedeni u opasnost, dok bi mediji izgubili poverenje svoje publike ne samo u ovom trenutku već i za period koji sledi.

PREVOD 3: Najveći distributer lažnih vesti, nemira i konfuzije do sada nisu bili mediji, već upravo državni organi koje vode predsednik i premijerka. Prisetimo se samo priče o najsmešnijem virusu, preko teze da je smrtnost od uboda komarca veća nego smrtnost od korone, do sasvim neistinite storije o uslovima života u improvizovanim bolnicama. Što se uzbunjivanja javnosti tiče, dovoljno je slikovit primer SMS poruke u kojoj je bila otvorena pretnja „italijanskim i španskim scenariom“, a koja je poslata u večernjim satima, pre nego što su ljudi otišli na spavanje.

PREVOD 4: Ni stručnjaci iz Kriznog štaba nisu se baš proslavili: od antologijske konferencije na kojoj se pričalo o šopingu u Milanu, tvrdom sapunu i čašici rakije, preko objašnjenja koja niko razumeo nije, do skandalozne konferencije za medije koja je trajala nekoliko minuta, a na kojoj novinari nisu imali priliku da postave nijedno pitanje, iako su prešli pola grada i ugrozili svoje zdravlje da bi izveštavali.

Iako Krizni štab čine uglavnom lekari, neki od njih i svetski priznati stručnjaci, činjenica je da su do sada napravili niz ozbiljnih grešaka u komunikaciji s javnošću. Veština javnog obraćanja, uostalom, nije deo njihovog posla, pa nisu ni obavezni da je imaju – zbog toga ih zaista ne bi trebalo kritikovati. Ipak, osim njih, u Srbiji postoji niz drugih stručnjaka, takođe svetski priznatih, kojima bi povučena odluka Vlade uskratila pravo da govore o temi za koju su kvalifikovani.

Zvezda

Tokom nastupa na RTS-u, premijerka je još kazala da je Vladina uredba trebalo da spreči da „neko trči da kaže prvo medijima, da bi bio lokalna zvezda na pet minuta“.

Ovo je konstatacija kojom se – uz uredbu ili bez nje – degradiraju svi svedoci, oboleli ili njima bliski. Novinari i novinarke su ovih dana bukvalno preplavljeni strašnim pričama iz bolnica, iz karantina, iz sopstvenih domova, odakle traže pomoć.

Da se ne zavaravamo: ne bi sporni zaključci ni bili doneti, da ih Vučić nije smislio. Baš kao što ne bi bili povučeni, da to on nije „izričito molio“

Nekima se može, nekima baš i ne može u potpunosti verovati, ali sve te priče svakako zaslužuju pažnju i (koliko god je moguće) dodatno istraživanje – kako bi se skrenula pažnja na probleme i tako pomoglo drugim ljudima. Konstatacija da ljudi koje je direktno ili indirektno pogodila korona hoće da postanu „lokalne zvezde“ mogla je da potekne samo i isključivo od osobe koja se u svom mandatu i inače proslavila grozomornim izjavama o slobodi medija i po napadima što na konkretne novinare i novinarke, što na novinarsku profesiju u celini.

Vrhunac je, međutim, tek sledio. Obrazlažući odluku o povlačenju uredbe o informisanju, Brnabić je konstatovala da to čini na „izričitu molbu predsednika“.

Nije ovo prvi put da se stvari dešavaju po nalogu čoveka kojem takvi nalozi nisu u opisu posla – isto to se događalo i u „mirnodopsko vreme“, kada je on rukovodio radom na Medijskoj strategiji, kada je indirektno učestvovao u dijalogu s predstavnicima novinarskih udruženja i medijskih asocijacija, pa i u više navrata tokom vanrednog stanja, kada je javno govorio da će nešto naložiti Vladi ili da će to „Vlada prihvatiti“.

Prethodna iskustva ipak ne umanjuju težinu premijerkine konstatacije ili priznanja, kako vam drago. Dakle, Vlada donosi odluku, a s Andrićevog venca stiže nalog da se ta odluka poništi. Ima li većeg dokaza nečijeg samovlašća? Ima li ilustrativnijeg primera smrti institucija u Srbiji?

Konstatacija Ane Brnabić da ljudi koje je direktno ili indirektno pogodila korona hoće da postanu „lokalne zvezde“ mogla je da potekne samo i isključivo od osobe koja se u svom mandatu i inače proslavila grozomornim izjavama o slobodi medija i po napadima što na konkretne novinare i novinarke, što na novinarsku profesiju u celini

Zašto bi onda bilo šta radili Vlada ili bilo koja druga institucija, kada se sve odluke i odluke o povlačenju odluka donose u jednoj kancelariji? Jer, da se ne zavaravamo: ne bi sporni zaključci ni bili doneti, da ih Vučić nije smislio. Baš kao što ne bi bili povučeni, da on to nije „izričito molio“.

Brnabić je ipak istakla da će povlačenje uredbe za nju značiti više borbe s lažnim vestima, ali i da će „pre spavati četiri sata manje nego da se baci senka na sve što je urađeno, pre svega kada je reč o slobodi medija“.

Ovakvu tezu zaista je teško komentarisati ne izlazeći iz domena elementarne kulture i etike javne reči. Pod Vučićevom čizmom i uz premijerkino „sufliranje“, mediji u Srbiji su bukvalno sravnjeni sa zemljom. Nema međunarodne institucije koja se o tome nije oglasila i koja nije upozorila na dramatičnu situaciju na tom polju. Nema medija kritički orijentisanog prema vlasti, da nije proganjan, targetiran, diskreditovan, doveden na rub ili preko ruba opstanka. Vidi se to i na konferencijama za novinare koje se sada direktno prenose: pitanja koja se tamo postavljaju, ton koji se koristi, odgovori koje dobijaju, sve to pokazuje sumrak novinarstva, slobodne reči, pa i demokratije kao takve. Upravo zato, premijerka bi trebalo ne da dozvoli, već da pospeši stvaranje senke, mraka, tmine koji bi prekrili sve što je urađeno „kada je reč o slobodi medija“.

Papazjanija s usvojenim, pa naprasno povučenim zaključcima, jasno je pokazala da bi država rado pogazila i ono malo jadne slobode koja je medijima preostala, ali da ne zna baš tačno kako, ili da nije u poziciji da prkosi međunarodnim faktorima koji bi to mogli da joj zamere. Država pritom već dugo zaboravlja da ovako ne može zauvek i da svaka represija neumitno rađa reakciju.

Nekadašnji Miloševićev ministar informisanja to bi trebalo da zna mnogo bolje od ostalih.