Pobeda straha: Okrećemo glavu od žrtava progona, otupeli smo i na fizičko nasilje oko nas

Verica Marinčić i dalje nema nikakvih novosti o rezultatima istrage, a progon se nastavlja (Foto: Marko Risović / Slavko Ćuruvija fondacija)

Sve je počelo 18. juna, kada je na Fejsbuk profilu portala Inđija kafe objavljena najobičnija foto-vest o bahato parkiranom automobilu ispred jedne lokalne pekare.

Već sledećeg dana vlasnik automobila počeo je da zastrašuje Vericu Marinčić, novinarku iz Inđije. Prati je na ulici, pojavljuje se ispred njene kuće i na radnom mestu. Zabeležena je i serija hakerskih napada na sajt.

I dok pravosudni organi mere da li i u kom od ovih incidenata postoji biće određenog krivičnog dela – odnosno da li postoji pravni osnov da se ovakvo zastrašivanja kazni – progon novinarke se nastavlja.

Psihijatar dr Nebojša Baračkov za Cenzolovku ističe da fizičko nasilje nije nužno i jedini oblik nasilja.

„Po definiciji Svetske zdravstvene organizacije, postoje četiri oblika nasilja: fizičko, psihičko, seksualno i zanemarivanje. Ne mora neko nekoga mlatiti ili šamarati da bi to bilo nasilje. Ono, dakle, može biti psihičko i, između ostalog, ostvaruje se pogledima, pretnjama, gestikulacijom, neverbalnom komunikacijom. Svi mi razumemo da, na primer, podignut kažiprst znači pretnju.“

Kažnjava li se zastrašivanje i proganjanje?

Muškarac, dobro poznat i Verici Marinčić i policiji i tužilaštvu, pokušao je da je polije vodom ispred kafića u kojem je sedeo, zaletao se prema njoj motociklom, da bi u poslednjem trenutku skrenuo, čekao ju je u svom automobilu ispred kuće u kojoj ona živi.

On i dalje prolazi ispred prodavnice u kojoj je novinarka takođe zaposlena i besomučno trubi, ponekad se samo parkira ispred prodavnice,  prođe nekoliko puta i značajno je posmatra, ili se jednostavno pojavi u prodavnici, kupi čokoladicu i ironično joj poruči kako je „divna novinarka“.

Baračkov objašnjava da ljudi u ovakvim situacijama emotivno različito reaguju i da od same osobe zavisi kako će kompenzovati nemile događaje.

Mi te žrtve nasilja dodatno maltretiramo. Solidarnost nije na minimumu, nego je nemamo, potpuno je uništena. Ne da neće doživeti ruku pomoći, nego će je, da tako kažem, pljunuti na ulici. Verujem da, recimo, u policiji nema empatije, verovatno reaguju u smislu: „Što si baš kod mene došla u smenu“  (psihijatar Nebojša Baračkov o zastrašivanju novinarki)

„Reakcija svakako ne može da bude neemotivna, ljudska smo bića. Uobičajeno je da se javlja strah kao prva zaštitna reakcija. Mi štitimo organizam, želimo da se sakrijemo i umanjimo opasnost. S druge strane, prateća, dodatna emocija jeste ljutnja; to su zapravo osećanja nepravde i nezadovoljstva, recimo, odgovorom pravosudnog sistema. Na kraju krajeva, javlja se čak i gađenje, jer osoba doživljava sebe kao ranjivu i nesposobnu da se odbrani.“

Cenzolovka je pokušala da od Osnovnog javnog tužilaštva u Staroj Pazovi dobije odgovor u kojoj fazi se postupak nalazi, ali je naš zahtev odmah odbijen.

Sa osam nedelja zakašnjenja, slična odbijenica stigla je i iz Policijske uprave u Sremskoj Mitrovici. U odluci koju potpisuje portparolka Željka Avrić navodi se da bi se, u slučaju uslišenja naše molbe, tražena informacija „morala dostaviti bilo kom potencijalnom tražiocu što bi omelo i onemogućilo dalje vođenje postupka“.

Verica Marinčić je proganjanje prijavila policiji i tužilaštvu odmah posle napada 19. juna, izjavu je dala 5. jula i od tada je niko nije obavestio o bilo kakvom pomaku u istrazi. U međuvremenu se zastrašivanja nastavljaju, a novinarka iz Inđije kaže da su i njene koleginice počele da se plaše.

Sagovornik Cenzolovke pojašnjava da ovakvo produženo dejstvo zastrašivanja svakako ostavlja traga i dodaje da u psihijatriji sve što se dešava duže od tri meseca dovodi do promena.

„Naš mozak se lako menja, plastičan je. Dovoljno je tri meseca ne spavati i već smo promenjeni. Stanje nije razrešeno i onda dolazi do sećanja na stresove: na pogled osobe koja preti, njegove reči…“

Na pretnje Verici Marinčić reagovala su profesionalna novinarska udruženja, ali i međunarodne organizacije (OEBS, Reporteri bez granica), međutim, utisak je da slični slučajevi često ostaju ispod radara i bez odgovarajućih reakcija nadležnih organa i javnosti.

Sindrom kuvane žabe

Pokušaji relativizacije i diskreditacije došli su iz samog tužilaštva opaskom da „ona i nije novinarka“, kao i od narodnog poslanika Marijana Rističevića. Baračkov smatra da je to pokazatelj da smo kolektivno, kao društvo, „suptilno desenzibilisani na nasilje“.

„Kao kada se kuva žaba, mi malo-pomalo podižemo temperaturu. Žaba to i ne primeti, ali na kraju biva skuvana. Tako smo i mi, da kažem, skuvani na nasilje. Senzibilitet se adaptirao na sve veći stepen, do mere da smo potpuno otupeli na manifestacije nasilja. To je ono kada čujemo da je supruga sama tražila da dobije šamar.“

Novinarka Verica Marinčić praćena i zastrašivana ispred njene kuće i na poslu

Prema njegovim rečima, ljudi najčešće biraju da se jednostavno sklone u stranu, jer znaju da nemaju legalnog mehanizma da okončaju nasilje.

„Kao društvo smo neosetljivi, pa tako manjka i solidarnosti. Znate ono: ‘Ćuti, dobro je da nisam ja i da nije neko moj’ ili ‘Šta je ta novinarka imala da postavlja pitanja? Da je ćutala, ništa se ne bi dogodilo.’ Ovo je već patologija društva, što je sociološki fenomen“, smatra Baračkov.

Paralelno sa zastrašivanjem Verice Marinčić u Inđiji, Darija Ranković, novinarka iz Valjeva i urednica portala kolubarske.rs, izložena je medijskom linču u kojem učestvuje čitava mreža lokalnih glasila. Opskurni portali – finansirani iz lokalnog budžeta – u julu su objavili čitav niz ličnih uvreda i različitih gnusnih sadržaja o njoj, uključujući pornografske foto-montaže.

Baračkov: Mi žrtve nasilja dodatno maltretiramo

Novinarka Vremena Jovana Gligorijević tada je izjavila da je psihološki mnogo teže upravo ženama u manjim sredinama. Dobro se zna gde one izlaze, gde žive, gde se kreću. One su, kako kaže, „izložene na gradskom trgu da, figurativno rečeno, budu kamenovane“.

Baračkov se slaže s tim da je stigmatizacija u malim sredinama još veća i da na probleme „ne odgovaramo kao ljudska bića, ne pritičemo u pomoć, nego okrećemo glavu“.

Stigmatizacija u malim sredinama još je veća i na probleme ne odgovaramo kao ljudska bića, ne pritičemo u pomoć, nego okrećemo glavu (psihijatar Nebojša Baračkov)

„Mi te žrtve nasilja dodatno maltretiramo. Solidarnost nije na minimumu, nego je nemamo, potpuno je uništena. Ne da neće doživeti ruku pomoći, nego će je, da tako kažem, pljunuti na ulici. Verujem da, recimo, u policiji nema empatije, verovatno reaguju u smislu: ‘Što si baš kod mene došla u smenu’“, ocenjuje Baračkov.

Još manje optimizma uliva podatak da više od dve trećine evropskih novinara smatra da su na radnom mestu bili izloženi psihološkom nasilju. To je pokazalo istraživanje koje je 2017. godine sproveo Savet Evrope i u kojem je učestovalo 940 novinara iz 48 država (Journalists under pressure – Unwarranted interference, fear and self-censorship in Europe).

Gotovo 40 odsto ispitanika izjavilo je da je zabrinuto za bezbednost bliskih osoba, dok je istovremeno gotovo trećina novinara prijavila da „ublažava“ (tone down) priče koje smatra kritičkim i osetljivim.

Na ovom mestu postavlja se pitanje da li to znači da zastrašivači (barem prividno) uspevaju. Drugim rečima, da strah naposletku dovodi do autocenzure.

„Nažalost, izgleda da im uspeva. Na psihološkom nivou to je vrlo objašnjivo, jer smo kao osobe iscrpljivi. Kao što imamo kapacitet mišića, to jest možemo da podnesemo određeni teret, ali u jednom trenutku je kraj. Kada se pretnje nagomilavaju i traju, potroše se neurotransmiteri i u mozgu se automatski pali centar za strah. Psihološki efekti zastrašivanja, između ostalih, jesu sumnja u sebe i stalno preispitivanje“, zaključuje Baračkov.