Pohod na Pink

Naznačena je kuća uvek opstajala kao čudo mimikrije i vlasnik posebne vrste estetike. Da nastavim ovde u stilu Ratka Božovića, animir dama je uvek tačno znala sa kim opšti, trudeći se da za to bude dobro plaćena, kako bi bila na pravoj strani.

A to bi značilo da tvrdnja o uzaludnom pokušaju vraćanja izdašne gospođe za poslovnu i svaku drugu pratnju u virgo status, nije sasvim pouzdana. Iz svake traume ta je kuća izlazila čedna i čista, obanjana, namirisana i spremna za novog posednika. Pritom je tvrdila da je taj prvi i jedini, dakle poslednji i da je poštenje i doslednost njena jedina vrlina.

Nema onoga ko tamo nije bio, svi ovi koji su danas unutra, i oni koji vode okupaciju te građevine ili jesu, ili su bili ili će biti miljenici, manje ili više razumevajući njenu suštinu i pravila sigurnog opstanka.

No, izgleda da ipak nikada nije bilo ovako. Pink je odsudna linija odbrane ovog režima, tajno oružje sa javnim delovanjem. Za vrhovnika, ta je zgrada, zajedno sa svojim proizvodima, višestruko važnija od svega drugog, to je njegovo Kosovo, Republika Srpska. Karlovac, Karlobag i Virovitica. I Ogulin, naravno.

Sve je unutra, kaleidoskop sa šarenim slikama, fabrika koja proizvodi idilični, neubedljivi i neukusni kult vođe i brani ga slabim umovima jednih te istih gostiju. Udarna pesnica nove srpske totalitarne kulture, tvorac vrednosti na kojima režim zasniva svoj san o večnosti.

Zašto je Pink uopšte postao toliko važan? Nema estetskih niti etičkih parametara koji bi ga držali u fokusu javnosti sa pouzdanim merilima. Ovo se posebno odnosi na rascepljenu i podeljenu političku javnost, čiji se jedan deo grčevito drži Pinka stvarajući od njega neosvojivi bunker.

U stvari, taj se bunker ne osvaja, on se sam predaje i pada u naručje novog gazde, kad padne i sve drugo. Za subotu je ipak najavljena mlaka bitka za to utvrđenje, koje je postalo osnovo komandno mesto vrhovnog vođe.

Tu se i nalazi odgovor o značaju Pinka za poimanje javnih sloboda. Njegovo pretvaranje u Mažino liniju režima upravo je nastalo na platformi negacije istine. Vlast ne brani Pink da bi očuvala bilo čiju slobodu izražavanja nego da verifikuje njeno odsustvo, ili bitno narušavanje, u najboljem slučaju.

Pohod demonstranata na Pink uslovno je logičan, ako ne bude izveden iz stanja bilo čijeg afekta, ili situacione agresivnosti. Njegov cilj, niti rezultat ne mogu biti „oslobađanje“ te kuće, jer za to naprosto nema mehanizama, niti je ta stvar u ovom času otvorena prema bilo čemu što bi omogućilo ugrožavanje njene razorne suštine.

Ali, sama ideja da bi nekoliko hiljada ljudi moglo da krene ka Banjici i ugrozi stvaralački mir Pinka doveo je do težeg oblika javne neuroze kod čoveka koji je već godinama u fazi neprekidnog obraćanja javnosti.

Taj udar na sumnjivu nervnu stabilnost vrhovnog već je neki učinak, nepoznato u čiju korist. Dovoljno je da se pojavi Boško Obradović da bi vođa pao u stanje izuzetne senzibilnosti, praćene urlajućim senzacijama. Ma kako izgledalo apsurdno, Obradović mu tako daje snagu i elan da preživi.

Pohod na Pink, dakle, ne može se smatrati posebno lucidnom idejom opozicije. Zbog toga što nema dobrog plana šta učiniti posle. Tvrđava će biti dodatno ojačana odredima policije i nezavisno od toga pokušaj upada bio bi tragično besmislen.

Šta onda ostaje? Mitingaške propovedi o ulozi Pinka u čišćenju prljave Vučićeve biografije i retuširanju najtamnijih mrlja iz nje. Posle takvih falsifikata može se pravdati i slaviti ono najgore: Vučić danas i ovde, njegovo životno nedelo kao stožer raskola, mržnje i raspadanja.

Sve to je poznato i pored ažurnog režimskog agitpropa. Nije poznato šta će opozicija da uradi posle subotnjeg hepeninga. Da ostavi Sarapu i krene na Marića?

Čuli smo da će protesti prerasti u nešto novo. Šta bi to bilo, ako u tome nema dovoljno građanske snage, koja bi pre Pinka srušila sistem vrednosti na kome je on nastao?

Uz teške međusobne uvrede na mrežama, Boško Obradović i Željko Mitrović su zakazali neku vrstu ličnog duela u subotu.

Na taj zakazani obračun Obradović stiže sa hipotekom borca koga je naprednjački ženski odred pod komandom kaplara Vesića najurio iz gradske brbljaonice.

Obradović je ponovo dopustio da ga vodi testosteron umesto političke logike. Sve njegove invazije bile su uglavnom besciljne, nedovoljno dosledne i okončavale se same u sebi. Pokušava da bude sam svoj heroj i simbolički i bez razloga pogine na svakom bunkeru.

Tako je od sebe stvorio soma kapitalca, koji pomaže režimu da se povrati od strašljive defanzive i svaki opor proglasi nasiljem.

Boško je postao savršena javna meta, prilika da i Vučić takav kakav je – crnji od crnjeg – nekoga proglasi fašistom.