Političari koji novinare tretiraju kao pretnju bezbednosti i kao neprijatelje ohrabruju napade na njih

Dženifer Adams, autorka dokumentarnog filma Tamno mesto (A Dark Place), koji istražuje rodno motivisano nasilje nad novinarkama u virtuelnom svetu, međunarodna je ekspertkinja koja je u okviru Kancelarije predstavnika za slobodu medija Evropske organizacije za bezbednost i saradnju donedavno predvodila inicijativu za zaštitu novinarki od napada na internetu.

Njena profesionalna interesovanja kreću se od ljudskih prava do zaštite marginalizovanih grupa. Za Cenzolovku smo razgovarale o porastu populizma i promenjenom odnosu prema medijima, o sličnostima i razlikama napada na medijske radnike u Srbiji i u inostranstvu, i o tome da li se novinarke u Srbiji osećaju bolje ukoliko njihov pol nije u prvom planu.

Cenzolovka: Iz vašeg iskustva, da li možemo govoriti o univerzalnim načinima napada na novinare ili postoje regionalne i druge specifičnosti?

Kad su u pitanju Srbija i Balkan, imam utisak da se žene novinari osećaju stigmatizovano ukoliko se, u kontekstu napada, ističe njihov pol. Kada su mi govorile o napadima, to nisu činile koristeći polne odrednice. Izgledalo je kao da, govoreći o sebi kao o novinarima a ne novinarkama, na neki način ostaju više zaštićene

Dženifer Adams: Kada imamo u vidu povećan broj napada na novinare širom sveta, verujem da je globalna priča o njihovoj bezbednosti neophodna. Ipak, regionalne, a time i kulturne i ekonomske razlike ključ su za razumevanje ovog fenomena.

Iskustvo je pokazalo da fizički napadi na novinare mogu da se dogode bilo gde. Istovremeno, regionalne razlike, u koje spadaju ekonomske prepreke kao što su male plate, nadmetanje za oglašivače, nezavisnost medija, polna zastupljenost i politička klima na lokalu, imaju ogromnu ulogu u percepciji medija i razloga zbog kojih novinari mogu biti napadnuti u fizičkom ili virtuelnom svetu. Stoga sve specifičnosti moraju biti istražene da bi se našla održiva rešenja.

Kao primer možemo uzeti Rusiju i Tursku, zemlje u kojima su zaposleni u medijima neprestano na udaru. U obe zemlje novinarstvo predstavlja rizičnu profesiju, ali je načini na koji su novinari targetirani različit. U Rusiji, uobičajen način utišavanja medija podrazumeva fizičke napade ili sankcije od strane vlasti, kao i ekonomski pritisak. U Turskoj se prednost daje zatvaranju novinara i medija, ili prodaji medija onima koji su bliski vlastima.

Cenzolovka: Da li ste primetili razlike u napadima na novinare i novinarke?

Adams: Apsolutno. Novinarke se suočavaju sa „dvostrukim opterećenjem“. Napadaju ih zato što rade u medijima, ali i na polnoj osnovi, i to tako što im i na mreži i u fizičkom svetu prete silovanjem, brutalnim nasiljem, osvetničkim porno-materijalima, da će otkriti intimne detalje o njihovim porodicama, posebno o deci.

Svemu tome možemo dodati velike prepreke sa kojima se novinarke susreću – koje nisu same po sebi nasilne, ali koje takođe doprinose nestabilnosti i ranjivosti – kao što su niže plate, nedostatak zastupljenosti u javnosti, diskriminacija pri zapošljavanju i u radu.

Cenzolovka: Da li su, dakle, napadi na novinare u porastu?

Adams: Znamo da su u porastu napadi na novinarke, i to posebno na pripadnice manjinskih grupa, kao i na novinare pripadnike LGBTQIA+ zajednice i novinare koji izveštavaju za verska glasila.

Znamo, takođe, da u poslednjih 10 godina sloboda medija opada na globalnom nivou. Poverenje u medije  palo je na najniže grane u istoriji, posebno u evropskim zemljama u kojima je na vlasti populističko rukovodstvo.

Cenzolovka: Da li onda možemo govoriti o vezi između populističke retorike i napada na medije?

Adams: Možemo, ali se, nažalost, stvari ne zaustavljaju na retorici. Finansijski pritisci, promene u političkoj orijentaciji, promene rukovodstva, namerno marginalizovanje određenih novinara i medija, dok se „prijateljskim“ medijima daje podrška. Promene zakona i otežavanje novinarima da dođu do informacija samo su neke od taktika koje koriste populistički lideri da bi manipulisali i potisnuli rad kritičkih medija.

Populistički lideri naglašavaju izolaciju i unutrašnju bezbednost, dajući im prednost nad slobodom medija i izražavanja. Ovakva postavka stvari suprotstavlja našu bezbednost našim slobodama, iako, u suštini, ne možemo imati jedno bez drugog.

Ne možete tretirati novinare i medijske radnike kao pretnju bezbednosti. U kombinaciji sa retorikom tipa „neprijatelji naroda“, ovakve taktike podrivaju javno poverenje u medije i ohrabruju određene slojeve društva da se suprotstave, da napadnu i da prete onim novinarima koji ispituju ili čak samo ne pružaju bespogovornu podršku političkim liderima.

Cenzolovka: Recite nam nešto više o vašem dokumentarnom filmu Tamno mesto?

Adams: Tamno mesto se bavi iskustvima novinarki iz Amerike, Finske, Rusije, Velike Britanije, Srbije, Turske, Španije i Azerbejdžana koje su sve bile žrtve napada na internetu. Ovo je prvi film koji osvetljava posledice rodnog nasilja na internetu nad novinarkama, ispitujući ne samo posledice koje je to nasilje ostavilo na pojedinačne novinarke nego i na društvo u celini.

Budući da sam rukovodila produkcijom, bilo mi je veoma važno da napravimo feministički film koji u što većoj meri pokazuje skalu maltretiranja na internetu i njenu vezu sa populističkim politikama.

Nastojali smo da pokažemo da teret koji je posledica takvih napada još dublje marginalizuje one pripadnike medija i društva koji su već odvojeni od postojećih sistema moći.

Ne možete tretirati novinare i medijske radnike kao pretnju bezbednosti. U kombinaciji sa retorikom tipa „neprijatelji naroda“, ovakve taktike podrivaju javno poverenje u medije i ohrabruju određene slojeve društva da se suprotstave, da napadnu i da prete onim novinarima koji ispituju ili čak samo ne pružaju bespogovornu podršku političkim liderima

Režiseru filma, veoma talentovanom Havijaru Likeu (Javier Luque) iz Međunarodnog instituta za štampu (International Press Institute) i meni ipak je bilo najvažnije da pokažemo izdržljivost i snagu svih tih novinarki u svetlu ogromnih pritisaka i napada sa kojima su se susretale.

Cenzolovka: Zašto ste izabrali novinarke baš iz tih delova sveta? I šta biste nam mogli reći o Srbiji?

Adams: Želeli smo da pokažemo da je uznemiravanje na internetu globalni trend. Da se ne dešava samo u zemljama u kojima je napad na slobodu govora najočigledniji, u zemljama kao što su Rusija, Srbija ili Turska, već je sveprisutno i povezano sa političkim promenama i sa porastom nacionalizma.

To vidimo u govoru trenutne američke administracija, koji je antimedijski, u Bregzitu u Britaniji, ili u izazovima sa imigrantima u Finskoj. Vidimo i u Španiji, u kojoj pitanje nacionalnog identiteta dovodi do podela, ali u kojoj jaki građanski pokreti rade na koheziji i jednakosti u društvu.

U Srbiji je u poslednjih 15 godina zabeležen veliki broj napada na novinare. Istovremeno, postoje nastojanja i vlasti i civilnog sektora da se uspostavi struktura za zaštitu i da pravda bude zadovoljena. Nažalost, kao i na mnogim drugim mestima, u Srbiji izgleda da nema dovoljno političke volje da se problemi adekvatno reše niti da se stane na put rasprostranjenoj nekažnjivosti zločina.

Kad su u pitanju Srbija i Balkan, imam utisak da se žene novinari osećaju stigmatizovano ukoliko se, u kontekstu napada, ističe njihov pol. Kada su mi govorile o napadima, to nisu činile koristeći polne odrednice. Izgledalo je kao da, govoreći o sebi kao o novinarima a ne novinarkama, na neki način ostaju više zaštićene.

Istovremeno je interesantno da ni medijska udruženja nisu registrovala napade kao napade na žene. Iskustva Dragane Pećo i Marije Vučić, sa kojima sam sarađivala radeći na ovom projektu, samo su dva takva primera.