Političko sajber podzemlje

Tradicionalna društva se rastaču u poplavi informacija o svemu (ne)postojećem, manipulacija pažnjom postaje goruća tema obrazovnih i medijskih politika, dok su priče o prikrivenom uticaju na izbore i odluke danas već standardni refren političkih analiza zbivanja u svetu.

Društveni mediji, popularne „mreže“, i slične platforme za razmenu sadržaja na internetu, označavaju se kao glavni uzročnici fenomena „post-istine“, stvaranjem okruženja u kom već i samo prisustvo podrazumeva mogućnost učešća u javnom informisanju, s podjednakim šansama za uticaj na javno mnjenje kao i urednički oblikovan medij, koji izmiruje svoje materijalne i moralne obaveze prema društvu. Vesti o robovskim kolonijama dece na Marsu ili demonskom poreklu protivničkog kandidata na izborima, ne računajući na stotine besmislenih naslova proizvedenih u sekundi – na koje morate kliknuti da biste saznali zašto (!!!) – formalno uživaju jednak status sa tekstovima koji se tiču stvarnog života i dobrobiti građana. Nezvanično, zapravo su u nedostižnoj prednosti, jer se besomučno umnožavaju, generišu saobraćaj i uvećavaju prihode i proizvođačima i platformama preko kojih se dele.

Internet ekosistem odgajio je u međuvremenu i neke nove entitete koji se po potrebi uključuju u javni život. Izveštaji o ruskim „fabrikama trolova“, moćnim kineskim mrežama botova ili čitavom „naselju“ sajtova za proizvodnju i distribuciju lažnih vesti u Makedoniji, ukazuju da je političko sajber podzemlje ozbiljan poduhvat. Od Bregzita i izbora u Sjedinjenim Državama, moderne demokratije su u vreme donošenja najvažnijih unutrašnjih odluka počele opsesivno da se bave uticajem kompjuterskih algoritama, botova i polubotova na stavove i izbore običnih smrtnika.

Ispostavilo se da strategije prikrivenog političkog uticaja na javnost zadiru u znatno dublje slojeve komunikacije od uobičajenih predstava o uzrujanim anonimusima koji se amaterski mešaju u posao javnog glasila. Reč je o biznisu u očiglednom usponu, nastalom na tzv. Velikim podacima i industriji koja živi od nepreglednih gomila metapodataka koje korisnici interneta svakodnevno ustupaju na dalju obradu, u zamenu za „besplatan“ pristup društvenim mrežama i različitim onlajn uslugama.

Saznanja o navikama, interesovanjima i ranjivostima potrošača oduvek su bila zlata vredna; danas se prikupljaju na osnovu savršeno „čistih“ podataka čiji kvalitet ne zavisi od varljivih ljudskih utisaka, sujete ili svesnog laganja. Mreža tačno zna šta vam se sviđa a šta ne, ponekad čak i bolje od vas. Ciljane reklame, podešene prema opštim karakteristikama korisnika, odavno čine uobičajeni ambijent internet iskustva koji se danas lako ignoriše.

Ekonomsko-propagandni algoritmi poslednjih godina našli su svoju primenu i u političkom marketingu. U odnosu na godišnje prihode Fejsbuka, na primer, jednom od najkrupnijih igrača u industriji podataka (27,6 milijardi dolara u 2016.) novac koji se u ovom sektoru obrće čini znatno manji udeo, ali su ambicije daleko važnije – profit se, naime, meri u moći i uticaju.

Najnoviji proizvod industrije predstavlja profilisanje ličnosti i mikro-ciljanje svakog korisnika ponaosob za idealan dizajn „mračnih reklama“ (dark ads), personalizovanih poruka namenjenih krajnje segmentiranim demografskim grupama, uz prikriveno oglašavanje i selekciju vesti i objava na korisničkom profilu. S druge strane, reklamiranje na platformama globalnih korporacija kao što je Fejsbuk, jedna je od oblasti koja dobrim delom izmiče dometu nacionalnih jurisdikcija i, kao takva, podleže uglavnom samo internoj korporativnoj regulativi, zaštićenoj poslovnom tajnom.

Distopijski prizvuk novog marketing modela pojačavaju izveštaji o sumama koje se u svetu izdvajaju za političke kampanje na Fejsbuku. Za razliku od oglašavanja u tradicionalnim medijima, međutim, o sadržaju i ciljanoj publici takvih reklama se malo toga zna. Uvereni da je ovaj oblik manipulisanja pažnjom i informacijama imao presudan uticaj na odluku o istupanju Britanije iz EU i pobedu Trampa u Americi, stručnjaci i aktivisti pokušavali su da rekonstruišu političke oglase na Fejsbuku u vreme vanrednih parlamentarnih izbora u Britaniji početkom leta, uz pomoć anketa među korisnicima i digitalnih alata za praćenje sadržaja, uz relativno mršav učinak. Ali, dovoljno za potvrdu da se sadržaj „mračne reklame“ razlikuje u zavisnosti da li je namenjena siromašnom, neobrazovanom imigrantu u Severnoj Irskoj, penzionerki iz Velsa ili privilegovanoj omladini Londona. Poruka, međutim, nije ni univerzalna ni integrativna, prilagođena demografskim nijansama, već ravnodušna prema kontradiktornim obećanjima i pretnjama koje upućuje potencijalnim glasačima, u skladu sa politikom post-istine i globalnom trkom u vršenju uticaja na korisnike građanskih prava.

Po svemu sudeći, Srbija zasad bezbedno zaostaje u primeni novih tehnologija manipulacije. Dominantni propagandno-informativni medij još uvek je televizija, dok većina od oko 65 odsto građana sa pristupom internetu nema razvijene onlajn navike ali ni objektivne mogućnosti da svoje poslovanje, transakcije sa javnom upravom i slično, preseli u algoritamsko okruženje. Izloženost građana uticaju domaćih političkih aktera na internetu još uvek se pretežno odnosi na pritisak sirovom silom koje sprovodi lokalni ogranak sajber podzemlja. Marketing strategije svode se na jednosmerna saopštenja, odnos sa publikom počinje i završava se klikom na željeni link, dok se domašaj poruke meri brojem odreda ljudi ili mašina koji je prenose dalje sistemom odjeka.

Do nedavno je glavno oružje političkog uticaja na internetu bilo spoljašnje zagušenje servera žrtve (DDoS napad), uz ređe upade i brljanja po sajtu – što su zapravo nova sredstva stare cenzure, odnosno sprečavanja javne distribucije određenog sadržaja. Izvestan uticaj vrši i konstantno hlađenje zainteresovane javnosti od potencijalnog učešća u javnoj debati, do tačke zebnje (tzv. chilling effect), povremenim privođenjem i hapšenjem zbog raspojasanih psovačina na društvenim mrežama.

Najmasovnije vidljivo sredstvo političkog uticaja i dalje su internet entiteti koje ovdašnja javnost poznaje kao botove. U Srbiji su to vrlo retko roboti; do sada je zabeležen samo jedan takav učesnik u predizbornoj onlajn kampanji. Reč je o ljudima koji su novcem ili uslugom plaćeni da ostavljaju komentare na vesti, postuju na mrežama, ocenjuju tekstove i druge komentare. Međusobne i interakcije botova sa „neprijateljskim“ taborima, pojačane u vreme predizborne kampanje, otkrivaju „bot lordove“, centralna čvorišta u mreži za distribuciju saopštenja ili napada i preusmeravanje pažnje.

Fascinacija ovom pojavom čini se da je vremenom zamrla, a da je zajednica postala imuna na „astroturfing“, kako se naziva propaganda pod maskom autentičnog mišljenja slučajnog internet prolaznika. Godine agresivno ofanzivnog pristupa, odsustva makar i fingiranog političkog dijaloga među oponentima, uz karakteristične omaške pri ispunjavaju zadataka, iznele su ovaj sloj političkih statista na očajan glas u javnosti, bez obzira na to koja ih je stranka angažovala.

Tipično asocirane uz vladajuću stranku, botovske prakse ipak uporno opstojavaju. Vredno lajkovanje i ocenjivanje tekstova i komentara možda ne utiče na prosečnog korisnika interneta u Srbiji, ali generiše podatke za algoritme koji vrednosni skor koriste za rangiranje u rezultatima pretrage, plasiranje reklama ili selekciju prikazanog sadržaja. Konačno, beskrajnim multiplikovanjem istovrsne poruke pojačavaju pritisak na političke oponente da se, u stalnoj defanzivi, bave nametnutim temama. Ključne reči i tematske celine u okviru kojih su kandidati zastupljeni u izveštajima medija tokom predizborne kampanje, ukazuju na sužen prostor za manevar.

Gotovo u neprestanom izbornom ciklusu, Srbiju uskoro očekuju i izbori za prestoničku skupštinu koji bi u redovom procesu trebalo da se održe najkasnije 23. marta sledeće godine, ali su i vanredni još uvek otvorena mogućnost. Stranački trkači će na internetu moći da računaju na isto odsustvo pravila, usled nezainteresovanosti, ograničenja nadležnosti ili neprimenjivosti (kao što je izborna tišina). Mikro-targetiranje na Fejsbuku možda je još uvek izvan domašaja političara u Srbiji, ali zasad su dovoljni konvencionalni oblici oglašavanja na internetu koji nisu posebno regulisani ni sa stanovišta zaštite potrošača, ni u pogledu obezbeđivanja fer i jednakih uslova za sve kandidate.

Mašinsko prikupljanje sirovih podataka na osnovu kojih se, njihovom vizualizacijom, doslovce iscrtavaju pojave i trendovi u javnoj sferi, još uvek je pionirski poduhvat u Srbiji, posebno tokom vanrednog društvenog stanja kakvo donose izbori za političke predstavnike. Moguće interpretacije ovih trendova prepuštene su zainteresovanim stručnim krugovima, esnafima i regulatorima. Možda će rizike biti lakše prepoznati na grafikonu.

Ovaj tekst je proizveden u okviru granta koji finansira Evropska unija. Sadržaj teksta je isključiva odgovornost SHARE Fondacije i ni u kom slučaju ne odražava stavove Evropske unije

SHARE Fondacija

Organizacija za digitalna prava i internet slobode sa sedištem u Novom Sadu, SHARE Fondacija je sprovela seriju istraživanja o mrežama komunikacije u Srbiji – infrastrukturi interneta, elektronskom nadzoru i zadržanim podacima, dok je na međunarodnoj sceni predstavila svoja opsežna istraživanja Fejsbukovih algoritamskih fabrika. Poslednje dve predizborne kampanje u Srbiji, za parlamentarne i predsedničke izbore, eksperti Fondacije pratili su i analizirali kroz sadržaje predizbornih tekstova deset odabranih medija i reakcije čitalaca, kao i kroz interakcije političkih aktera i potencijalnih glasača sa zvaničnih profila na Fejsbuku i Tviteru. Sva istraživanja kao i sirovi podaci dostupni su na adresi SHARE laboratorije: labs.rs.