Poljubiti po viđenju

Do popodne se na društvenim mrežama razbuktala žustra polemika između onih koji su u ovoj rečenici prepoznali seksizam, pa čak i seksualnu agresiju, i onih koji su u svemu videli samo šalu. A onda su loptu preuzeli tabloidi i dali se u hajku na Jankovića. Isti oni koji su mesecima pokušavali da od njega u očima javnosti naprave ubicu, sada su uočili šansu da ga predstave kao seksualnog manijaka. Odmah se postavilo i pitanje zašto Nezavisno udruženje novinara i slične organizacije na Jankovićeve reči nisu reagovali sa istom žestinom kao u slučaju bivšeg ministra odbrane Bratislava Gašića kad je onomad rekao ono o novinarkama koje kleče, pa je nakon serije protesta morao da podnese ostavku.

Dva dana posle emisije, N1 je osetio potrebu da u saopštenju „najoštrije osudi“ Jankovića, nazvavši njegove reči „neprimerene i potpuno neprihvatljive“. Na kraju se oglasio i sam Janković, napisavši na svom tviter nalogu da je napravio nespretnu šalu i da se zbog toga kaje, ali time na ceo slučaj nije stavljena tačka.

Jezik je klizava stvar i jako zavisi od konteksta: u nekim okolnostima i najljubaznije reči mogu da predstavljaju smrtnu uvredu, dok u nekim drugim najvulgarnija psovka postaje izliv ljubavi i prijateljstva. Kakav je, dakle, kontekst Jankovićevih reči? Rečenica koju je izgovorio je lako prepoznatljiva parafraza odgovora koju je još 1991. dao Kapetan Dragan kad ga je novinarka (opet u televizijskoj emisiji) pitala koje mu je pravo ime, samo on je tada rekao: „Ako vam kažem, moraću da vas ubijem“. To je odmah ušlo u svakodnevni govor kao pošalica i tako se koristi i dan danas. U engleskom jeziku, ova floskula je mnogo starija i takođe je vrlo raširena. Prvi put je zabeležena u romanu „Baskervilski pas“ Konana Dojla, kada je jedan od likova upućuje Šerloku Holmsu, a legendarni detektiv odvraća rečima: „Dragi moj gospodine, to je prilično ambiciozno od vas“.

Nakon što je Kapetan Dragan ono izjavio, nije prošlo mnogo vremena dok se nije saznalo njegovo pravo ime – Dragan Vasiljković, alijas Denijel Sniden, naturalizovani Australijanac i avanturista koga je Državna bezbednost Srbije angažovala da u Kninu organizuje paravojnu jedinicu „Knindže“. Mada je i njegov odgovor novinarki bio shvaćen kao šala, u međuvremenu je mnogo ljudi stvarno ubijeno kao rezultat zajedničkog zločinačkog poduhvata u kome je Dragan svojevoljno učestvovao. Već samo zbog toga, Jankoviću nije bilo pametno da ga javno parafrazira, bez obzira što je reč „ubijem“ izmenio u „poljubim“. Verovatno mu je prošlo kroz glavu da bi, s obzirom na klevetničku kampanju u kojoj je označen kao ubica svog druga, ne bi smeo nikom da preti ubistvom ni u šali.

I tako se još gore zapetljao u kučine. Odgovor na pitanje da li je ovako sročena rečenica seksistička može se lako ustanoviti ako se postavi sledeće pitanje: da li bi Janković izgovorio iste reči da je u studiju umesto Minje Miletić naspram njega sedeo muškarac? Gotovo sigurno ne bi, kao što ni Gašiću ne bi palo na pamet ono o klečanju da je mikrofon držao neki kršni momak. U oba slučaja se radi o nečemu što liči na flert, samo je Gašić nastupio na sebi svojstven bahat način, a Janković nešto sofisticiranije.

Ali dok je flertovanje u privatnom okruženju stvar dozvoljena, mada ne uvek simpatična, na televiziji ne bi smelo da se upražnjava van dramskog i zabavnog programa. Biti novinar danas, pogotovo u Srbiji, je težak i nezahvalan posao. Biti novinarka je još teže i nezahvalnije jer su žene, kao u svakom poslu, potcenjene, slabije plaćene i teže napreduju od muškaraca. Ovakva vrsta javnog iskazivanja pažnje je nešto što im definitivno ne treba.

A nije trebalo ni Jankoviću, od koga se kao od predstavnika neke prosvećene, pristojne Srbije, očekivalo više.