Povodom saopštenja društva sudija o “Slučaju KRIK”

Društvo sudija tako, sasvim pogrešno, konstatuje, da parafraziram, da je „nedozvoljeno vršiti pritisak na sud objavljivanjem imena sudije“, to jest naglašavanjem imena sudije, te da „nije tačno“ da odluke donose sudije, već ih donosi sud u celini. Poenta ovog saopštenja je da se navođenjem imena sudija iza problematičnih odluka koje su te sudije donele „vrši pritisak na drugostepeni sud“, navodno da se ta odluka ukine ili preinači.

Iz navedenog saopštenja vidi se da Društvo sudija uopšte ne zna šta je pritisak na sud, ni šta je dozvoljen pritisak, a šta je nedozvoljen pritisak.

Pritisak na sud koji nije dozvoljen je onaj pritisak kojim se nastoji da sudija u postupanju donese ili ne donese neku odluku. Tipično, pojam pritiska na sud je proistekao iz iskustava u zemljama kao što je Italija prošlog veka, kada se sudijama pretilo u mafijaškim suđenjima, kada su neki od njih bili žrtve atentata, kada su ucenjivani, itd. Stoga koncept pritiska na sud, o kome postoji mnogo literature u jurisprudenciji, uključuje konkretne pritiske na konkretnog sudiju u konkretnom postupku, sa namerom da donese ili ne donese konkretnu odluku.

Da bi se pojam pritiska na sud bolje razumeo, važno je pomenuti i šta nije nedozvoljen pritisak na sud, iako jeste neka vrsta pritiska. Na primer, nadzor javnosti nad radom suda i transparentnost njegovog rada su takođe forma pritiska. Ceo život je pritisak. Svi profesionalci u svom poslu suočavaju se sa pritiskom: da rade pošteno, da ne budu korumpirani, da znaju svoj posao, da budu pristojne osobe, itd. Medijsko izveštavanje o radu suda i sudija, poimence, koje nije vezano za donošenje neke odluke u konkretnom predmetu, i to na način da se sugeriše donošenje jedne ili druge odluke, nije nedozvoljen pritisak na sud.

Ideja koju pokušavaju, stiče se utisak namerno, da rašire neke sudije, je da je svako komentarisanje sudskih odluka i rada sudija „nedozvoljen pritisak na sud“. Osim što ovakav stav govori o tome da njegovi eskponenti prosto nisu čitali relevantnu materiju i ne poznaju značenje pojma „pritisak na sud“, ono je opasno, jer predstavlja jednu fantaziju o nekažnjivosti i neodgovornosti pred javnošću, o mogućnosti da se neko sakrije u kloaku faktičke anonimnosti i da, odgovarajući samo sebi bliskima i sličnima, prima  veliku platu iz javnog budžeta i bude izuzet iz uobičajenog sistema javne odgovornosti. To ne postoji u demokratskom sistemu institucija, i takav nadzor nije nikakav „pritisak na sud“.

Drugi problem sa saopštenjem Društva sudija je da iz njega jasno proističe da Društvo sudija uopšte ne zna šta je to pravosudna funkcija kao javna funkcija.

Pravosudna funkcija je jedna od javnih funkcija. Priroda javne funkcije je da ona nosi individualnu javnu odgovornost. Dakle, sudija je funkcioner koji poimenice odgovara društvu za svoje postupanje. On ne mora, kako to odgovarajući propisi definišu, da objašnjava svoje odluke bilo kome, pa ni predsedniku suda, ali je dužan da izdrži uvid i komentar javnosti u vezi sa tim odlukama. Dakle, precizno, njegovo ime i prezime bi logično uvek trebalo da se navede u vezi sa odlukama koje je doneo jer on snosi individualnu, ličnu odgovornost za javnu funkciju koju  obavlja.

Jedna od očiglednijih razloga zbog kojih je posebno pravosudna funkcija javna u smislu individualne odgovornosti je u načinu na koji se sudije biraju. Naime, oni se biraju individualno, na osnovu svojih ličnih i profesionalnih kvaliteta, kao dostsojni pojedinci koji nose pravosudnu funkciju. Samim tim, oni imaju individualnu odgovornost, i ne mogu se skrivati i plašiti da se navede njihovo ime i prezime u javnosti u vezi sa odlukama koje donose.

Konačno, Društvo sudija, koliko sam uspeo da pročitam, nije se uopšte zabrinulo zbog slučaja Milovana Brkića, koji je bolestan u zatvoru zbog verbalnog delikta, dok dileri droge i ubice sede kod kuće sa nanogicama. Nije se uopšte bavilo radom Disciplinskog tužioca i Visokog saveta sudstva u smislu odgovornosti sudija, što bi bilo logično da bude predmet njegovog interesovanja u kontinuitetu.

Društvo sudija je, u duhu ovog nastojanja za formiranjem nekakve zavese anonimnosti koja bi, kako oni to zamišljaju, trebalo da štiti sudije od odgovornosti za vršenje javne funkcije, podržalo izmene Ustava u domenu pravosuđa koje je „gurala“ izvršna vlast, nakon koijh su pojedine sudije odmah unapređene, a nakon kojih smo, predvidivo, dobili dodano pogoršanje već katastrofalnog stanja pravosuđa, uključujući slučaj „Laure“, slučaj „Brkić“, i bezbrojne druge slučajeve.

Kada novinar objavi neku neistinitu vest, on ima pravo da štiti svoj izvor, ali snosi odgovornost individualno. Kada nosilac bilo koje javne funkcije učini zloupotrebu, on odgovara individualno. Isto tako, kada sudija brlja u predmetu i donosi očigledno nepravedne i nemoralne, a samim tim, obično (ne uvek) i nezakonite odluke, on za to treba da odgovara pred javnošću imenom i prezimenom, kao i svaki drugi nosilac javne funkcije. Celokupna logika demokratskog društva počiva na principu individualne odgovornosti za vršenje javnog ovlašćenja.

Zbog svega navedenog, krajnje je zabrinjavajući način na koji Društvo sudija, ne po prvi put, istupa u javnosti. Ono govori ne samo o nedovoljnom poznavanju materije o kojoj se izjašnjava, nego i o nepoznavanju osnovnih pojmova na kojima se temelji institucionalni sistem, pa se na osnovu takvih istupanja otvaraju pitanja o tome ko nam zaista sudi i zašto je stepen poverenja u sudstvo na samom dnu od svih oblika poverenja javnosti u bilo koju granu ili oblik vlasti.

Jedan od načina da se ovaj gorući problem u sudstvu reši je svakako i povišavanje nivoa obrazovanja potrebnog za izbor na sudijsku funkciju. Vreme je pregazilo dosadašnji standard po kome svako sa „klot“ diplomom osnovnih studija prava i položenim pravosudnim ispitom može da bude izabran za sudiju, jer danas svaka  sekretarica u velikim firmama ima diplomu osnovnih studija, a često i master stepen.

Potrebno je da se, kao u ozbiljnijim društvima, uvede ozbiljniji standard obrazovanja sudija, u kojima bi bilo neophodno da sudije završe poslediplomske studije, ako je moguće u inostranstvu, i da budu nosioci napretka i intelektualnog kvaliteta u sistemu institucija, umesto da zaostaju na začelju po formalno traženim akademskim kvalifikacijama, što je sada slučaj.

U navedenom scenariju bilo bi manje verovatno da sudije ne znaju elementarne pojmove iz pravne teorije i jurisprudencije, i da izlaze u javnost na način koji to otvoreno pokazuje.

Takođe, bilo bi manje verovatno da se saopštenja jednog udruženja koje tvrdi da predstavlja sudije objavljuju nepotpisano, dakle bez imena i prezimena odgovornog lica ili onoga koji je to i takvo saopštenje sastavio, što samo potvrđuje nedostatak svesti o individualnoj odgovornosti sudija.

Lek za navedene probleme je u obrazovanju, u njegovom uozbiljavanju, podizanju nivoa i kvaliteta traženog obrazovanja, ali i u selektivnijem pristupu u organizovanju i dodeljivanju pravnih kvalifikacija, koje su trenutno izuzetno masovne.

Institut za praktičnu humanistiku

Beograd