Predrag Blagojević: Šta su to tačno Južne vesti dokazale

Da doslovce nikada nismo napravili baš nijedan finansijski prekršaj?

Da su neosnovane bile sve one silne „anonimne“ prijave o navodnom pranju para i raznoraznim finansijskim malverzacijama?

Da se Poreska uprava i gomila drugih inspekcija mogu koristiti i kao oružje?

Da propisi pisani isključivo za javni sektor ne mogu da se primene i na privatne firme?

Pa, sve ovo smo svi znali i ranije. Sada smo samo sve to dobili napismeno. Mnogo bolje se vidi šta smo dobili tek kada se razmisli o tome šta su posledice te naše „pobede“.

Hoće li sada predsednik, premijerka, čelnici Poreske uprave i smenjeni gradonačelnik da nam se javno izvine i prestanu sa time što su radili?

Hoće neko da podnese ostavku?

Prestaće da nas nazivaju stranim plaćenicima i optužuju nas da sarađujemo sa stranim obaveštajnim službama?

Armije njihovih botova više neće da šire izmišljotine o našim privatnim životima?

Naravno da neće ništa od toga da se desi. A, jesmo li nešto izgubili? Da krenem od sebe, pre svega mentalno zdravlje.

Nebrojene pretnje smrću koje su mojoj porodici i meni upućivali i visoki javni zvaničnici, gradonačelnikov „dobronamerni“ savet mojoj sestri da „i za nju bilo bolje da se brat malo smiri“, upozorenje da se sprema hapšenje mog oca, anonimna pisma u kojima moju suprugu, profesorku univerziteta, optužuju za seksualno uznemiravanje studenata, MUP moj dosije označava sa Strogo poverljivo…

Sve se to dešavalo u vreme dok poslovanje Južnih vesti mesecima neprestano proverava više inspektora nego što taj medij ima novinara, urednika i svih ostalih zaposlenih zajedno.

Još pamtim jedan utorak uveče kada smo sa više strana dobili informaciju da ćemo dvojica direktora Južnih vesti i ja u četvrtak biti uhapšeni pod optužbom za utaju poreza i kojekakve finansijske malverzacije.

Tek u četvrtak, jer je sutradan, u sredu, u Niš trebalo da u pratnji nekoliko ambasadora zemalja Evropske unije dođe i Aleksandar Vučić, pa bi da izbegnu neprijatna pitanja pred gostima.

Niš nije Njujork. Dovoljna su bila tri, četiri telefonska poziva da saznamo i koji inspektor rukovodi operacijom, po čijem nalogu, zašto baš on, o planu da nam ekspresno odrede jednomesečni pritvor pod izgovorom „mogućeg uznemiravanja javnosti“, pa sve do detalja o tačnom mestu na kome bi svako od nas trebalo da bude uhapšen, sa sve savetom da bi „bar jedan od nas trebalo da se skloni iz Srbije“, jer će to da odloži akciju.

U to vreme moja supruga je već nekoliko meseci bila na stručnom usavršavanju van Srbije, pa sam sam čuvao dvoje male dece.

Preostala dvojica saboraca su nepunih mesec dana ranije dobili bebe. Ne pamtim da je iko od nas to tada izgovorio, ali sam siguran da smo svi razmišljali o tome šta će biti sa našim porodicama ako mi završimo u zatvoru makar i na tih mesec dana.

Dvadesetak kilograma manje na vagici, već redovni razgovori sa psihijatrom i svađe kod kuće.

To je, u najkraćem, bio kratkoročni ishod. Dugoročni? Pa, čim sam krenuo da otvoreno pričam o svemu, kao da sam zakoračio u ogromnu prostoriju u kojoj su sedele mnoge moje uvažene kolege. Svi iscrpljeni, mnogi sa terapeutom na ti, a borba još traje…

Dobili smo sada papir u kome piše da smo sve vreme bili u pravu. Da li je to pobeda? Da li kao pobedu treba slaviti situaciju u kojoj smo dokazili da nismo krivi?! Ne. Ovo u šta smo mi utrošili četiri godine života, oni su izazvali sa dva-tri telefonska poziva.

Njima su na raspolaganju neograničeni resursi, naši su na izmaku. Negde grešimo.