Presuda sudije Žugića za paljenje kuće novinara Jovanovića: Značajan dokument u borbi za bezbednost novinara

Osuđujuća prvostepena presuda za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića i njegove supruge Jele Deljanin odjeknula je u domaćoj i međunarodnoj medijskoj zajednici kao optimistički presedan za bezbednost novinara u Srbiji.

Jer, u pitanju je jedini brzo i efikasno rešen težak zločin protiv novinara, pri čemu se, uprkos velikim opstrukcijama tokom suđenja, došlo do prvostepene presude.

Sud nije prihvatio tvrdnje odbrane da se umišljaj okrivljenih odnosio samo na paljenje vozila, a ne i kuće, jer bi, kako se navodi u presudi, „u tom slučaju izbor mesta gde će se vozilo zapaliti bio na otvorenom prostoru, parkingu ili nekom drugom otvorenom mestu“

Nedavno je presuda napisana i otpremljena stranama u postupku. Cenzolovka je ovde objavljuje kao značajan dokument u borbi za bezbednost i slobodu novinara.

Ova presuda će morati da prođe kroz žalbeni postupak na Višem sudu. Žalbe je najavila odbrana, ali i postupajući zamenik tužioca Predrag Milovanović koji je rekao da osporava visinu dosuđenih kazni (tužilac je tražio najvišu kaznu zatvora od osam godina, a presuđena je upola niža kazna).

Iz načina kako je napisana, iz objašnjenja i dokaza izvedenih na čak 126 strana, gde je svakome jasno i ko je kakav motiv od optuženih imao, kao i nesporna hronologija događaja koji su doveli do tragedije, može se zaključiti da je sudija Slavko Žugić uradio sjajan posao. Ne treba zaboraviti i da mu je zadatak olakšao odlično i efikasno urađen policijski i tužilački posao na rasvetljavanju zločina.

Olakšavajuća okolnost za Simonovića – neosuđivan. Otežavajuća – podstrekač zločina iz „niskih pobuda“

Prvookrivljeni Dragoljub Simonović, bivši predsednik Opštine Grocka i visoki funkcioner SNS, osuđen je na četiri godine i tri meseca zatvora, s tim da mu se u kaznu uračuna vreme provedeno u pritvoru od 25. januara do 7. marta 2019. godine.

Iako je tužilac tražio kaznu bez olakšavajućih okolnosti, što je čak i sam Simonović ironično podržao, sudija Žugić je to prepolovio jer je Simonoviću u olakšavajuće okolnosti ubrojao to što je porodičan čovek, otac dva punoletna deteta i neosuđivan.

Otežavajuće okolnosti koje je sudija naveo jesu „to što je kao podstrekač“ i što je „izvršen visok stepen ugroženosti zaštićenog dobra, imovine oštećenih Milana Jovanovića i Jele Deljanin i povrede njihovog ljudskog prava ’na dom’ proklamovanog Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama“.

Sud je kao otežavajuće okolnosti utvrdio da je Simonović „krivično delo izvršio iz niskih pobuda, radi opomene oštećenom Milanu Jovanoviću da prestane da se bavi istraživanjem njegovog rada na poziciji predsednika Opštine Grocka, da je nakon izvršenog krivičnog dela pokazao loš odnos prema žrtvi krivičnog dela, oštećenom Milanu Jovanoviću, koga je tokom iznošenja odbrane na glavnom pretresu nazivao ’dekicom, bageristom, kursistom’, a u nameri omalovažavanja istog“.

Drugookrivljenom Vladimiru Mihailoviću, bivšem policajcu Interventne jedinice, sudija Žugić je u olakšavajuće okolnosti ubrojao to što je neosuđivan i otac dvoje maloletne dece, dok su otežavajuće okolnosti, kao i kod Simonovića, „velika šteta“ koju je načinio, „podstrekavanje“ i „niske pobude“.

Kako se navodi u presudi, Mihailović je „zahtev Dragoljuba Simonovića da pronađe neko lice koje bi zapalilo vozilo oštećenog, prihvatio iz koristoljublja, da bi time obezbedio bolji status svoje supruge zaposlene u Opštini Grocka i da, u protivnom, ne bi ostao bez njene plate, kao druge, uz njegovu, u porodici sa dvoje maloletne dece, kao i da mu inače može pomoći nešto u životu računajući na njegov uticaj i moć na poziciji predsednika Opštine Grocka“.

Mihailoviću je presuđena kazna od četiri godine zatvora, s tim što će mu se uračunati vreme provedeno u pritvoru od 24. januara do 20. februara 2019. Inače, tužilac je za Mihailovića tražio pet godina robije.

Jedino za okrivljenog Aleksandra Marinkovića, koji je bacio „Molotovljev koktel“, sudija nije našao olakšavajuće okolnosti jer je prethodno krivično osuđivan. Marinković je, inače, u bekstvu još od 20. septembra 2019, kad se poslednji put pojavio na glavnom pretresu i potvrdio svoje priznanje dato u istrazi da je za otpis duga od 350 evra i još 500 evra „nagrade“ prihvatio da zapali kola Milana Jovanovića.

U obrazloženju visine kazni sudija je naveo da je „imao u vidu stepen krivice okrivljenih, pobude iz kojih su delo učinili, jačinu ugrožavanja zaštićenog dobra, okolnosti pod kojima je delo učinjeno, raniji život okrivljenih, njihove lične prilike i njihovo držanje nakon počinjenog krivičnog dela, kao i njihov odnos prema žrtvi“.

Dokaz Simonovićevog motiva – njegovo svedočenje pre početka suđenja

Zanimljivo je da je sudija Žugić dokaze o tome da je Dragoljub Simonović jedini imao motiv da naredi teško krivično delo protiv novinara, što je odbrana snažno i opširno negirala tokom suđenja, pronašao baš u samim Simonovićevim rečima prilikom svedočenja u istražnoj fazi koja do sada nije bila poznata javnosti.

Naime, Simonović je tokom suđenja i u završnoj reči tvrdio da pisanje portala Žig info ni na koji način nije uticalo na njega i njegov politički rejting, da je sve svoje sporove uvek rešavao na legalan način, da je navikao da ga novinari slobodno kritikuju, kao i da su tekstovi o njemu davno objavljeni na portalu Žig info, pa, navodno, nije imao motiv da naredi paljenje automobila i kuće novinara u decembru 2018. godine.

U presudi se kao dokaz navode sledeće Simonovićeve reči od 27. januara 2019. pred tužiocem:

Sudija Žugić je praktično izvrgnuo ruglu tvrdnje Mihailovića da je lažno optužio Simonovića jer se navodno nagodio sa tužiocem

„Naš odnos (sa Milanom Jovanovićem, prim. aut.) bih opisao kao normalan sve do 2013/2014. godine, kada je počela da se radi gasifikacija i kanalizacija na terenu koja je obuhvatala ulicu Grobljansku u kojoj se nalazi kuća oštećenog Milana Jovanovića. On je bio protivnik toga, dok su drugi ljudi prihvatili da se pod uslovima koji su im ponuđeni priključe na gasovod i kanalizaciju, on je tvrdio da je sve to nelegalno, u tom vremenu se udružuje sa Željkom Matorčevićem, koji je pisao za Žig info, i tada počinje prljava i žestoka kampanja protiv mene, omalovažava me, prvo je to bilo vezano za politiku i moja uverenja, pa posle je to postalo lično, jer je uključio moju porodicu.“

Navodi se i Simonovićev opis razgovora sa Vladimirom Mihailovićem, dat istog dana, pred tužiocem:

„Vlada je dalje započeo priču pitajući me o Milanu Jovanoviću i Željku Matorčeviću i zašto me oni pljuju kroz svoje novinarske tekstove na portalu Žig info. Ja sam mu rekao da Milan Jovanović prema meni gaji patološku mržnju. On mi je rekao da možda on može da mi pomogne i pronađe rešenje kako bi me oni ostavili na miru.“

Sudija nakon ovog zaključuje:

„Dakle, iz napred navedenog je očigledno da je okrivljeni Dragoljub Simonović imao motiva da angažuje okrivljenog Vladimira Mihailovića da pronađe neko lice koje bi radi opomene oštećenom Jovanoviću zapalilo automobil.“

Promenjena svedočenja u kojima se negira krivica raskrinkana kao laži

Drugoosuđeni Vladimir Mihailović je, nakon što je uhapšen i priznao krivicu i, u čak dve izjave, rekao da mu je Dragoljub Simonović tražio da zapali automobil novinara, na suđenju to negirao. Odbrana je više puta tražila da se ta dva priznanja izuzmu jer su navodno nezakonito iznuđena.

Odbrana i sam Mihailović su tokom glavnog pretresa negirali da je Dragoljub Simonović naredio napad i tvrdili da je Mihailović navodno sam došao na tu ideju da bi se kasnije pohvalio pred Simonovićem i izdejstvovao bolji posao za suprugu.

Sudija je ovo naknadno negiranje vrlo detaljno raskrinkao kao laž i pozvao se na to da je Mihailović čak dva puta, i to u prisustvu svog branioca, u potpunosti priznao krivično delo, a Simonovića označio kao nalogodavca.

Sudija Žugić je dokaze o tome da je Simonović jedini imao motiv da naredi teško krivično delo protiv novinara, što je odbrana negirala tokom suđenja, pronašao baš u samim Simonovićevim rečima prilikom svedočenja u istražnoj fazi

U presudi su odbačeni navodi odbrane Dragoljuba Simonovića da se „odluka suda ne može zasnivati na iskazu okrivljenog Vladimira Mihailovića (…) koji je dao 24. januara 2019. zbog toga što je dat pod obmanom, odnosno da je taj iskaz dao jer je od strane postupajućih policijskih službenika i zamenika javnog tužioca Drugog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu obmanut tako što mu je obećano da će, ukoliko prizna izvršenje krivičnog dela za koje se tereti, biti osuđen na kaznu zatvora od šest meseci sa upotrebom elektronskog nadzora i da neće izgubiti posao“.

Sudija Žugić je praktično izvrgnuo ruglu tvrdnje Mihailovića da je lažno optužio Simonovića jer se navodno nagodio sa tužiocem, i to ovako obrazložio:

„Ovde posebno ukazujemo na činjenicu da je okrivljeni Vladimir Mihailović svoj iskaz pred tužiocem koji je dao dana 24. 1. 2019. godine, kada je u potpunosti priznao izvršenje krivičnog dela, potvrdio svojim iskazom koji je nakon toga dao pred tužiocem dana 19. 2. 2019. godine. (…) U periodu od 26 dana ni okrivljeni, ni njegov tada branilac po službenoj dužnosti advokat Miloš Mitrović, nisu inicirali zaključenje sporazuma o priznanju krivičnog dela sa postupajućim tužiocem, što ukazuje na to da ozbiljnih pregovora o zaključenju sporazuma o priznanju krivičnog dela između okrivljenog Vladimira Mihailovića i postupajućeg tužioca nije ni bilo.“

Sudija Žugić poentira:

„Sud se pita zašto je tada 19. 2. 2019. godine pred tužiocem ostao kod iskaza koji je dao 24. 1. 2019. godine, jer je već tada bilo izvesno da do sporazuma koji je navodno očekivao nije došlo.“

Apsurdne tvrdnje odbrane o nemogućem konceptu „posrednog podstrekavanja“

Ova presuda sudije Slavka Žugića sigurno će ući i u anale sudske prakse jer će na nju moći da se pozivaju svi kasniji slučajevi u kojima se sudi za učešća više lica u lancu podstrekavanja.

Da podsetimo, svi advokati odbrane su u završnim rečima negirali i čak pokušavali da ismeju način na koji je tužilac Predrag Milovanović objasnio lanac podstrekavanja koji je krenuo od nalogodavca Dragoljuba Simonovića, preko Vladimira Mihailovića i Igora Novakovića, do neposrednog izvršioca Aleksandra Marinkovića, a da se okrivljeni nisu međusobno poznavali.

Advokati odbrane su tvrdili da obrazložen lanac podstrekavanja „ne postoji u sudskoj praksi“, da je u pitanju „konstrukcija“, da „Simonović nema svest o svim obeležjima krivičnog dela za koje ga tužilaštvo tereti, pa ne može odgovarati kao podstrekač za to krivično delo“, da se „ne radi o klasičnom posrednom podstrekavanju, već o podstrekavanju posrednog podstrekača da podstrekne neposrednog podstrekača koji bi podstrekao izvršioca da izvrši krivično delo“.

Takođe su tvrdili da je Simonović okrivljen da je „od Mihailovića zatražio pomoć i uslugu“, a da je za podstrekavanje neophodno da stvori „volju, svest i htenje da izvrši krivično delo“.

Sudija Žugić je, suprotno ovome, istakao da „podstrekavanje može biti posredno“, kao i da „nije neophodno da podstrekač lično poznaje izvršioca“. Sudija se pozvao na odluku Vrhovnog suda Srbije KŽ 873/86 i na logičko zaključivanje:

„Kad bi se prihvatilo da nema posrednog podstrekavanja kao oblika saučesništva u izvršenju krivičnog dela, tada bi svaki naručilac izvršenja krivičnog dela angažovanjem više posrednika izbegao krivičnu odgovornost za saučesništvo, što bi bilo nedopustivo“, zaključeno je u presudi.

Osuđeni za direktni umišljaj, a za nehat jer su odlučili da vozilo pale u garaži koja sa kućom čini jedinstveni objekat

U presudi se ubedljivo govori i o tome da su i Simonović i ostali i te kako „imali svest“ o tome šta će se dogoditi. Ubedljivo je odbačena i tvrdnja odbrane da Simonović nije naredio da se zapale kola dok su u garaži, koja sa kućom novinara Milana Jovanovića čini jedinstvenu celinu, i time zapali i sama kuća u kojoj su tog 12. decembra 2018. godine spavali novinar i njegova supruga.

Na isti način su, kao laži sračunate da se izvuku od teže kazne, raskrinkane i tvrdnje Vladimira Mihailovića i Igora Novakovića da nisu naručili paljenje automobila, nego oštećenje, „da se polupaju stakla“ (Mihailović), „da se sjebu“ (Novaković).

Sud je kao otežavajuće okolnosti utvrdio to da je Simonović „krivično delo izvršio iz niskih pobuda, radi opomene oštećenom Milanu Jovanoviću da prestane da se bavi istraživanjem njegovog rada na poziciji predsednika Opštine Grocka, da je nakon izvršenog krivičnog dela pokazao loš odnos prema žrtvi“

U presudi se, uz obilje dokaza, zaključuje:

„Okrivljeni Dragoljub Simonović, Vladimir Mihailović i Aleksandar Marinković su navedena krivična dela izvršili u uračunljivom stanju. Uračunljivost okrivljenih, tokom predmetnog krivičnog postupka, ničim nije dovođena u sumnju. (…) Izvršili su direktnim umišljajem, bili su svesni svoga dela, da je isto zabranjeno i izvršenje istog su hteli, a u odnosu na težu posledicu, krivično delo Teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288 stav 1 KZ, postupali su iz nehata, bili su svesni da svojom radnjom mogu učiniti teže delo, ali su olako držali da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti.“

„Imajući u vidu da je Dragoljub Simonović tražio od okrivljenog Mihailovića da pronađe neko lice da se vozilo zapali u garaži, na označenoj adresi, da je svaki okrivljeni narednom okrivljenom objasnio gde se nalazi garaža u kojoj je trebalo zapaliti vozilo, da je svako od okrivljenih koji je znao gde se nalazi garaža, znao i da navedena garaža, sa stambenim objektom oštećenog na istoj adresi, predstavlja jedinstvenu građevinsku celinu, te da su (…) bili svesni da paljenjem vozila u garaži može doći do paljenja same garaže, a samim tim i stambenog objekta (…) ali su olako držali da do toga neće doći.“

Zbog svega toga sud nije prihvatio tvrdnje odbrane da se umišljaj okrivljenih odnosio samo na paljenje vozila, a ne i kuće, jer bi, kako se navodi u presudi, „u tom slučaju izbor mesta gde će se vozilo zapaliti bio na otvorenom prostoru, parkingu ili nekom drugom otvorenom mestu“.

Sudija Žugić primer objektivnosti i doslednosti

Vrednost presude, koju Cenzolovka objavljuje, jeste i to što je u njenom sklopu objavljen niz svedočenja okrivljenih tokom procesa koji je bio zatvoren za javnost. Mnoštvo iznetih detalja potvrđuje sve što su novinari portala Žig info tvrdili od samog početka, ali je pre svega značajno to što sa svih strana potkrepljuju prvostepenu presudu.

Postupajući sudija Slavko Žugić je u medijskoj javnosti s puno razloga proglašen za junaka procesa kao prototip strogog i objektivnog sudije koji je proces uspeo da vodi sledeći suverenu logiku slobodnog sudijskog uverenja.

Vrlo je pragmatično i taktički, pokazaće se na kraju, popuštao ili zatezao na jednu ili drugu stranu. Onima koji su redovno pratili suđenje povremeno se moglo činiti i da je sudija previše blagonaklon prema interesima okrivljenih da omalovaže žrtve i njihovu imovinu.

U danu izricanja presude, nakon objašnjenja koje je sudija Žugić dao, svaki njegov postupak tokom suđenja postao je potpuno jasan, objašnjiv i konzistentan, čak i ono, kako se novinarima većinom činilo, preterano i nepotrebno utvrđivanje vrednosti u požaru uništene imovine.