Pretnje o kojima novinari ćute: Kada ih ne možeš zaustaviti, napadni porodicu

Novinari u Srbiji svakodnevno su izloženi pritiscima ili pretnjama. Da ono što rade nije po nečijoj volji stavlja im se do znanja putem interneta, mejlova, SMS-ova, u haustorima i na ulici, packama na konferencijama za novinare. Na te pretnje novinari reaguju različito – jedni o tome obaveste redakciju i urednika, drugi o tome napišu tekst, ima onih koji pretnje ignorišu, ali i onih koji ih redovno prijavljuju tužilaštvu i policiji.

I pored toga što novinarima stižu i brutalne pretnje smrću, silovanjem, prebijanjem itd., o kojima je javnost dobrim delom obaveštena, njima najteže padaju one pretnje o kojima ćute, teško im je da o tome obaveste čak i najbliže saradnike i o njima ne obaveštavaju javnost – pretnje koje zbog njihovih tekstova stižu članovima porodice i najbližim prijateljima.

Istraživanje koje je sproveo Savet Evrope 2017. godine, u kojem je učestvovalo 940 novinara iz 48 država, pokazalo je da je gotovo 40 odsto njih izjavilo da je zabrinuto za bezbednost bliskih osoba

Poslednjih godina je do redakcije Cenzolovke došlo mnoštvo informacija iz cele Srbije o pretnjama članovima porodice novinara, ali i o ucenama kao što su da će neko od njih izgubiti posao ili ga neće dobiti. Evo nekih zastrašujućih iskustava naših koleginica i kolega koji su želeli da ostanu anonimni:

Scena 1: Ćerka poznatog novinara, koji neretko kritikuje vlast, odlazi na razgovor za posao. Iako sa pisanjem svog oca ona nema veze, niti se politički angažuje, na sastanku joj se eksplicitno kazuje da ne može da dobije posao jer je ćerka osobe koja je nepodobna za aktuelnu vlast.

Scena 2: Novinar radi priču o fudbalskom klubu koji se takmiči u najvišem domaćem rangu, a čiji su članovi Upravnog odbora ujedno i članovi dve najjače stranke u zemlji – Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije. Nakon objavljenog teksta, jedna rođaka poziva rođenu sestru novinara i počinje da je ispituje da li je on politički opredeljen, traži broj telefona, govori kako joj je rečeno da mu ne treba to, jer je još uvek mlad. Kroz razgovor sa rođakom, novinar saznaje da to što je napisao nije bilo po volji „onima iz vrha“ i da su joj rekli kako bi trebalo da mu prenese da ono što piše ima i svoje posledice. Na kraju, sve je izglađeno, sve je objašnjeno, a između rođaka ostaje dogovor da razgovor nisu ni vodili.

Odustati od priče ili nastaviti dalje

Ovo su samo neke od mnogih pretnji koje onima koji se drznu da pišu ono što misle – a što nije po volji sadašnjeg političkog establišmenta u Srbiji – stižu preko članova porodice. Takav je slučaj i jedne novinarke koja se, dok je radila istraživanje o trošenju budžetskih sredstava u propagandne svrhe, suočila s tim da joj preko rođaka iz jedne gradske ustanove bude poručeno da bi trebalo da se „smiri“.

„Nije mi bilo svejedno. ‘Pozdrav’ sam shvatila kao poruku da treba da stopiram priču, ali sam dobila i potvrdu da je tema važna i da je bitno završiti je. ‘Poruku’ nisam prijavila nadležnima, jer apsolutno nemam poverenja u institucije i rešavanje ovakvih slučajeva, što se dokazalo mnogo puta do sada. Posebno mi je problematično bilo to što je posao mog rođaka verovatno zavisio od moje reakcije, pa ni zbog toga nisam javno govorila o tome. U krajnjoj liniji, zbog njegovog posla sam i odustala od teme na neko vreme“, ispričala je novinarka za Cenzolovku.

Članovi porodice, rođaci i prijatelji, koji su u nekoj stranci ili rade u preduzeću koje je shvaćeno kao stranački plen, postaju glasnici, ali i sredstvo za smirivanja novinara. Porodične veze se koriste i da bi se testiralo da li uopšte na taj način može da se utiče na odluke novinara o tome šta će pisati

Ima i novinara koji o takvim pritiscima obaveštavaju javnost, pre svega zato što veruju da će na taj način zaštititi i sebe i svoju porodicu. Svojevrsnu torturu na poslu prolazio je i muž Ljiljane Stojanović, glavne urednice Jugpressa iz Leskovca. Njoj je poslata poruka da ono što ona i medij koji zastupa rade nije po volji leskovačke vlasti.

Ona je i ranije ukazivala na to da se kroz svoj rad suočava sa pritiscima na članove porodice, pa je i o tome progovorila javno.

„Pritisci kada je u pitanju porodica jesu nešto sa čim se već godinama suočavam. S obzirom na to da mi je muž zaposlen u javnom sektoru, zbog mog rada i pisanja, bio je pod posebnim tretmanom i stavljano nam je do znanja zbog čega je to tako. On je bio jedini koji nije smeo da zakasni sa doručka, koji nije smeo da napusti zgradu, sve mu se zapisivalo. Dešavalo se da ode do toaleta, neko primeti da nije u kancelariji i onda se diže čitava uzbuna zbog toga. Sve je to jako neprijatna situacija, a neprijatno je i kada bi funkcioneri vladajuće stranke na konferencijama, posle pitanja, krenuli da pominju mog muža i njegov rad u javnom sektoru iako to nikako nije tema“, objašnjava naša sagovornica i dodaje da se dešavalo i to da joj ljudi iz SNS-a govore o tome kada je sretnu na ulici.

Naša sagovornica smatra i da je potrebno da se uzbuni javnost onda kada su pretnje upućene porodici novinara: „To su ozbiljne stvari i, nažalost, dešava se da zbog onoga što mi kao novinari radimo, posledice trpe i ljudi iz našeg okruženja.“

U ovakvim situacijama članovi porodice, rođaci i prijatelji, koji su u nekoj stranci ili rade u preduzeću koje je shvaćeno kao stranački plen, postaju glasnici, ali i sredstvo za smirivanja novinara. Porodične veze se koriste i da bi se testiralo da li uopšte na taj način može da se utiče na odluke novinara o tome šta će pisati, šta neće ispitivati ili kada će nešto pisati, što, videli smo u navedenim primerima, ponekad daje rezultate. Nasuprot tome, i sami članovi porodice bivaju saterani u ćošak, jer između porodičnih veza i egzistencije biraju da budu iskorišćeni kako bi sačuvali sopstveni položaj, posao, privid lagodnog život.

Više od 7.500 kilometara od Beograda, u vašingtonskom muzeju Newseum stoji veliki natpis da su novinari, policajci i vatrogasci jedini koji umesto da beže od nesreće, idu ka njoj. Iako ima mnogo hrabrih novinara, jednom delu njih strah počinje da se uvlači pod kožu tek onda kada neko zapreti članovima njihovih porodica.

Malo toga je kukavičkije od pretnji porodici

Novinaru Dinku Gruhonjiću u poslednjih nekoliko godina mnogo puta je bilo prećeno. Bez obzira na to da li su u pitanju komentari na društvenim mrežama ili vrlo jasne poruke dostavljane na adresu Nezavisnog društva novinara Vojvodine, pretnje su bile vrlo konkretne. Deo odgovornosti za te pretnje snose i prorežimski tabloidi čijem je linčovanju neretko bio izložen.

Sve te napade proživljavao je i njegov sin David, inače student. On za Cenzolovku kaže da osećaj kada sazna da je njegov otac ponovo dobio pretnje nije nimalo prijatan.

Nije mi bilo svejedno. „Pozdrav“ sam shvatila kao poruku da treba da stopiram priču… „Poruku“ nisam prijavila nadležnima, jer apsolutno nemam poverenja u institucije i rešavanje ovakvih slučajeva. Posebno mi je problematično bilo to što je posao mog rođaka verovatno zavisio od moje reakcije (Novinarka kojoj je prećeno preko rođaka)

„Prema mom shvatanju sveta, ne postoji mnogo stvari koje neko može da uradi a koje su niže i kukavičkije od toga da pretiš nečijoj porodici, a pogotovo deci. Doduše, pretnje novinarima u Srbiji nisu ništa novo i neobično, dešavaju se često, ne samo mom ocu već i njegovim kolegama koje imaju hrabrosti da kažu neke bitne stvari. U poslednje vreme, ove novije pretnje pokušavam da ignorišem, iako nikad ne može da ti bude svejedno kada je tako nešto u pitanju. Ranije sam ih doživljavao drugačije, znao je da me obuzme i popriličan bes, jer zašto neki tamo čovek govori svašta o očevoj porodici, koja je i moja? Kako bi se on osećao da neko preti njegovoj porodici?“, navodi David Gruhonjić.

On dodaje da se, dok je bio dete, dešavalo da ga pitaju „šta to tvoj tata piše?“, ali da nikada nije dobio konkretnu pretnju. „Ukoliko je neko od njih mislio i hteo da kaže nešto o njegovom radu, ne krivim ga – to nije moglo doći niotkud drugde nego od kuće“, kaže naš sagovornik.

Ponekad članovi porodice budu iskorišćeni i za pokušaj diskreditovanja novinara. To se dogodilo Branku Žujoviću, uredniku Slobodne Subotice. Kako je ispričao za Cenzolovku, čitajući objave na društvenim mrežama jednog muškarca koji je zaposlen u Gradskoj kući u Subotici, a kojeg naziva „botom subotičkog gradonačelnika Bogdana Labana“, saznao je da mu je majka, koja je preminula prošle godine, bila kriminalac, dok mu je pokojni deda bio „komunistički zločinac, iako nikada nije bio član Komunističke partije ili Saveza komunista“.

„Atak na pokojne članove porodice nešto je najniže što sam ikada pročitao, i to će ostati zapisano kao deo istorije botovskog beščašća. Voleo bih da neko normalan u SNS-u ovo pročita i zapita se makar malo“, zaključuje Žujović.

Pretnje iscrpljuju novinare i mogu da im ugroze mentalno zdravlje

U razgovoru za Cenzolovku direktorka istraživanja u Dart centru za novinarstvo i traumu Univerziteta Kolumbija u Njujorku dr Elana Njuman, u aprilu ove godine rekla je kako „konstantne prozivke i pretnje svakako iscrpljuju i mogu da dovedu do traumatskih reakcija kod novinara“.

O tome kako pretnje utiču na mentalno zdravlje novinara za Cenzolovku je govorio i psihijatar Nebojša Baračkov. Govoreći o slučaju pretnji i pritisaka na novinarku Vericu Marinčić, Baračkov je ukazao na to da produženo dejstvo zastrašivanja ostavlja traga i dodao da, sa aspekta psihijatrije, sve što se dešava duže od tri meseca dovodi do promena kod neke osobe.

„Naš mozak se lako menja, plastičan je. Dovoljno je da tri meseca ne spavamo i već smo promenjeni. Stanje nije razrešeno i onda dolazi do sećanja na stresove: na pogled osobe koja preti, na njegove reči…“

On je ukazao i na to da je veliki problem što nema empatije prema žrtvama nasilja, već one bivaju dodatno maltretirane, te da je stigmatizacija u malim sredinama još veća. Istraživanje koje je sproveo Savet Evrope 2017. godine, u kojem je učestvovalo 940 novinara iz 48 država, pokazalo je da je gotovo 40 odsto njih izjavilo da je zabrinuto za bezbednost bliskih osoba. Baračkov smatra da onima koji žele da zastraše novinare to polazi za rukom.

„Nažalost, izgleda da im uspeva. Na psihološkom nivou to je vrlo objašnjivo, jer smo kao osobe iscrpljivi. Kao što imamo kapacitet mišića, to jest možemo da podnesemo određeni teret, ali u jednom trenutku je kraj. Kada se pretnje nagomilavaju i traju, potroše se neurotransmiteri i u mozgu se automatski pali centar za strah. Psihološki efekti zastrašivanja, između ostalih, jesu sumnja u sebe i stalno preispitivanje“, naveo je Baračkov za Cenzolovku.