Pričao sam to Slavku…

Pričao sam to Slavku. O Teriju, životnom saputniku Ljilje Smajlović, i o mojoj majci, koja je, i ne znajući, upropastila jedno posebno veče. Ono u kojem je Teri trebalo da me posluži pasuljem, o kojem smo se toliko raspravljali.

Ja sam tvrdio da Amerikanci ne znaju šta je pasulj, čorbast, sa rebarcima, suvim mesom, kolenicom i kobasicama, a on – da će napraviti pasulj, srpski, bolje od bilo kog Srbina.

I uradio je to. I pozvao me da dođem, onako kako se to radilo u vreme u kojem nisu postojali mobilni.

Pozvao je moj kućni broj, i mojoj majci ispričao sve što treba – da je pasulj gotov i da se kod njega i Ljilje pojavim isto veče, oko devet.

I sve bi bilo super da moja majka, koja nije znala engleski, zbunjena pozivom nekog stranca, na sve što je pričao nije odgovarala sa „Okej” i da, kada je spustila slušalicu, nije zaboravila čak i da mi pomene da je zvao neki stranac kojeg ništa nije razumela. Teri me je čekao i posle nekoliko dana još i besno pitao, zašto se nisam pojavio, kada je on, sa mojom kevom, sve tako lepo utanačio.

Pričao sam to Slavku, kada je sa Ljiljom trebalo da ide u Ameriku, zezajući ga da me podseća na majku, jer ni njegov engleski nije bio baš bogzna šta. Ljilja je, uostalom, s njim i išla, da mu pomogne u prevodu, pošto joj je engleski savršen.

Kada su se vratili, kada je ubijen, Ljilji je i srpski bio savršen. I kada je, ta mala žena sa velikim cohones, govorila na njegovoj sahrani, i posle, kada je, godinama, uporno i tvrdoglavo, insistirala na pronalaženju ubica.

I neću sada da pričam, posle dvadeset godina, šta je bilo na sastanku, tri dana pre Slavkovog ubistva, na kojem smo bila Ljilja, Bujke i ja, pošto niti je bitno, niti je bilo u bilo kakvoj vezi sa njihovim boravkom u Americi.

Neću ni da polemišem, naročito ne sa Brankom, koja ga je držala za ruku, kada je ubijen, a još manje sa onima koje je Slavko prezirao, a koji bi sada da utvrđuju „istinu o Ljilji”.

Zato što je jedina istina da je ta mala bila tu, do poslednjeg dana, da je govorila na sahrani i da je zaslužna, sa Veranom, za Komisiju koja se bavila i Slavkovim ubistvom.

I istina je da je taj događaj, to ubistvo, daleko iznad svih naših, kasnijih, razlaza, svađa, različitih mišljenja, netrpeljivosti, sitnih zloba i pakosti.

I da je glupo, nepotrebno i besmisleno, tražiti uzrok, razlog, odluku, na bilo kom drugom mestu, osim na onom na kojem je tada živeo bračni par.

Sloba je posle umro, u Hagu. Mira, pre par dana, u Moskvi.

Olja je tražila, kada je to čula, da pustim „Sympathy for the devil” i onda plakala, celu noć.

Znala je, i ta mala, koja je volela Slavka, da naručioci, oni koji su sve smislili, naredili, nikada neće biti kažnjeni.

I da je odvratno, posle svega, kazniti Ljilju, ili bilo kog drugog od svih koji su, u to vreme, bez obzira na cenu, radili sa Slavkom.

On je zaslužio više od toga.

Pre svega, onu vrstu zajedništva, svih koji su s njim radili, i na kojoj je Ljilja insistirala, koja će omogućiti da priča o njegovoj smrti ne bude rijaliti, u kojem se svi sa svima svađaju i dokazuju da su baš oni bili ovo ili ono, a drugi samo ono, nego da bude priča o istoriji.

Čiji se kraj, samo u tom slučaju, nije završio pre neki dan u Moskvi. Nego će da traje, onoliko bar koliko mi budemo u stanju da govorimo istinu, o njemu, o Slobi i Miri, a ne mitove, o sebi i drugima.

Uz pasulj, koji još čekam. Okej, Teri?

*Autor je nekadašnji zamenik glavnog urednika „Evropljanina“