Prijateljstvo koje boli

Kako nadležno tužilaštvo navodi u svom obaveštenju javnosti – mišićave ruke sa slika su ruke „isprovociranih ljudi“ koji su novinare i građane „izveli iz mase“ da bi sprečili nasillje i tuču.

Predsednik Vučić je pre nekoliko dana na glavnom odboru vladajuće stranke izjavio da „demokratija u Srbiji mora biti snažnija nego danas iako je danas snažnija nego juče“. „Novinari moraju biti naši prijatelji, iako su nam politički stavovi drugačiji“, rekao je.

Predsednik je velikodušno pozvao na prijateljstvo samo nekoliko meseci nakon što su redari njegove partije na najsuroviji način maltretirali jednu novinarku i građane. Tada je izjavio: „I gledam, baš jedva čekam da vidim šta će i kako će da postupe tužioci i svi ostali. Baš da vidim ko će da budu batinaši“.

Slučaj ovog strašnog napada na novinare i građane, kako je predsednik predvideo, završen je odbacivanjem krivičnih prijava. U zemlji u kojoj su novinari najprivlačnija ciljna grupa za obijanje stanova i automobila, postavlja se pitanje šta nam zaista garantuje država Srbija, njene instirucije, najviši zvaničnici? Do koje faze je Srbija zaista došla u demokratskoj revoluciji i poštovanju osnovnih načela i vrednosti o kojima se toliko govori? Kada novinare nakon istraživanja utemeljinih na zvaničnim dokumentima stranka aktivnog ministra u vladi Srbije više puta naziva narkomanom koji prima strani novac i u slobodno vreme visi po plafonima i samopovređuje se. Kada se narodni poslanik vladajuće stranke direktno u televizijskom programu obraća novinarima pokazujući da zna šta trenutno istražuju.

Ishod je uvek isti. Novinarska udruženja i međunarodne organizacije reaguju glasnom osudom. Tviter zajednica se buni, dok institucije čekaju da „najbitniji“ predvide njihovu zvaničnu reakciju.

Funkcionisanje demokratskih institucija i demokratskih procedura uslovljeno je određenim nivoom političke kulture koja u Srbiji, ma šta govorili, danas ne daje vidljivu naznaku napretka u odnosu na juče.