Primer dobre prakse

Kada se jednom uspostavi ovakav standard, više nema nazad. Moguće je samo usavršavati postojeći model na prethodnom iskustvu i fokusirati se na prevenciju i sprečavanje da se ovakvi nedopustivi napadi uopšte događaju.

Krenimo redom: nakon napada na Daška Milinovića sledila su brojna saopštenja novinarskih, medijskih udruženja i koalicija, koja su, pored osude, zahtevala i hitnu reakciju nadležnih instititucija.

Unisono je osuđen napad prilikom kojeg je samo sticajem okolnosti izbegnut tragičan ishod: Cenzolovka, UNS, SĆF (Slavko Ćuruvija fondacija), NUNS.

Očekivane reakcije nevladinog sektora deo su uobičajenog folklora. Ono što je napad na Daška Milinovića izdvojilo jeste promptna osuda premijerke Ane Brnabić, i ministarke kulture i informisanja Maje Gojković.

Već su ove reakcije bile novitet u odnosu na dosadašnje slučajeve, kada je izostanak ovakve reakcije predstavljao ključni razlog za napuštanje Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara. Ovoga puta je i Radna grupa je održala hitan sastanak sumirajući događanja nakon  napada. Istaknuta je sjajna saradnja policije i tužilaštva, koja je, za samo nekoliko sati, dovela do konkretnih rezultata.

Ministar unutrašnjih poslova je nekoliko sati nakon napada obavestio javnost o hapšenju jednog od napadača, uz video snimak njegovog lišavanja slobode.

Tokom vikenda, javnost je obaveštena da se pred Osnovnim javnim tužilaštvom u Novom Sadu vodi postupak protiv tri osobe osumnjičene za ovaj napad.  M.E. (31), iz Beograda, osumnjičen je za podstrekivanje na nasilničko ponašanje, a U.S. (25) i N.K. (24) iz Surčina za krivično delo nasilničko ponašanje u saizvršilaštvu, za koje je zaprećena kazna zatvora od šest meseci, do pet godina.

Tako se radi. To je pravi put za borbu protiv nekažnjivosti napada na novinare. To je jedini način kako je moguće povratiti poverenje u instititucije sistema koje ovakvim konkretnim delima pokazuju kako se treba boriti za bezbedno okruženje za rad novinara i medijskih radnika. Nedavno sam pohvalio osudu i brzu reakciju crnogorskih vlasti i državnih organa, koja je usledila nakon napada na  tamošnjeg kolegu.

Bez želje da ističem sopstvenu ulogu, već da dogradim podacima, dokumentarno, priču o modelu kako treba da funkcionišemo:

Neposredno posle objave o napadu u programu Daška Milinovića, dobio sam poruku kolege iz Stalne radne grupe za bezbednost novinara da Daško neće principijelno  da prijavi slučaj. I kolega koji mi se javio i ja smo kontakt tačke ispred novinarskih udruženja, koji u ovakvim situacijama predstavljaju most između ugroženih novinara i institucija, MUP i Tužilaštva.

Nazvao sam Daška, koji je bio u Urgentnom centru i tada je bilo već jasno da će prijaviti slučaj, a ja sam mu objasnio proceduru, koja može biti naporna, ali je neophodna. Od njega sam uzeo osnovne informacije i pozvao generala Malešića, zamenika direktora policije, koji je i član radnih grupa, ali je i vršilac dužnosti načelnika Policijske uprave Novi Sad. Preuzeo je od tog trenutka upravljanje istragom. Potom sam obavestio Branka Stamenkovića, zamenika Republičkog javnog tužioca, koji je potom o slučaju obavestio tužioca u Novom Sadu, koji  je kontakt tačka u mreži za slučajeve pretnji i napada na novinare. Tako je pokrenut mehanizam koji smo izgradili u proteklih nekoliko godina. Potom sam obavestio i nadležne, predsednicu vlade, ministarku za kulture i informisanje i predsednika Srbije, jer sam procenio da ovaj slučaj zahteva najsnažniju trenutnu i političku osudu, pored efikasne istrage. Na slučaju napada na Daška Milinovića ukršta se  napad na novinara, ali i napad na antifašističkog aktivistu. Usledili su rezultati: identifikovanje počinilaca koje je počelo od brzog skidanja snimaka kamera u okolini gde se dogodio napad. Imamo uhapšenog jednog učesnika napada, onog koji je prskao biber sprejom odnosno  suzavcem, kako bi omogućio efikasniji napad štanglom po glavi Milinovića. Uhapšen je i inspirator, praktično nalogodavac… dok je drugi napadač u bekstvu, a njegov identitet je poznat. Svi su došli u Novi Sad iz Beograda, to jest Surčina, sa ciljem da napadnu Daška Milinovića. Što znači da su i dan ranije dolazili u izviđanje terena, kada ih je uočio Milinović. U idealnoj situaciji, kako bi se maksimalno iskoristio uspostavljeni mehanizam, i da je Daško prijavio moguću pretnju fizičkim napadom, možda su mogli isto da budu iskorišćeni podaci npr. kamera, i da se, na taj način, privođenjem prevenira napad. To je nešto čemu treba da težimo. A to zahteva uspostavljanje poverenja ili bar prenešenog poverenja, ako ne u institucije, ono bar u sopstvena udruženja novinara, koja imaju svoje predstavnike u radnim grupama sa institucijama sistema.

Nema razloga da sada ne istaknemo u pozitivnom smislu sve one koje smo opravdano kritikovali zbog odsustva reakcije ili pasivnosti tokom ranijih napada (poslednji je bio napad na redakciju KRIK-a i Stevena Dojčinovića). Sve ono što je usledilo nakon napada na Daška Milnovića, pokazuje da je moguće raditi drugačije ako postoji politička volja.

Ovakve reakcije treba da predstavljaju uspostavljen standard, a ne izuzetak. Tako ne bismo došli u situaciju da dođe do nepremostivih problema sa kojima se suočila Komisija za istraživanje ubistava novinara. Uvek je bilo i biće drugačijih mišljenja, ali pozdano znam da je u datim okolnostima dostignut maksimum, na koji sa pravom ukazuje Jelena Ćuruvija. Žao mi je što i u slučaju pomenute komsiije i radne grupe, u javnost mnogo više izlaze argumenti koji nas razdvajaju, umesto nespornih postulata kojima se međusobno podržavamo i hrabrimo.

Takav konzistentan pristup moramo da zadržimo i u narednoj fazi, predviđenoj Akcionim planom Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara. Fokus na stvaranje pozitivne atmosfere umesto optužbi i tenzija treba da nam budu ideja vodilja u daljem radu. Zato je dosegnut standard u reakciji nakon napada na Daška Milinovića, nešto što će se ubuduće podrazumevati. Želim da verujem da će upravo ovakva  reakcija odvratiti mnoge od mogućih pokušaja ove vrste.

Pošto  je ovo pomalo netipičan slučaj, želim da ukažem i na taj drugi aspekt: napadnut je i aktivista antifašističkog pokreta. Ne komunističkog, kako se to često povezuje. Već pokreta koji je nastao jačanjem profašističkih i neonacističkih grupa, vrlo često oslonjenih na nacionalističke pokrete, ideje veličanja sopstvene nacije kao nadmoćne, i zagovornike obračuna, često i konačnog, sa pripadnicima naroda koji se percipiraju kao neprijateljski.

Ne samo da imam osećaj, već se  može navesti i čitav niz dokaza, da institucije države neonacizam ne prihvataju kao stalnu društvenu opasnost, kao vrstu smrtonosnog kancera, nedopustivu, naročito u našoj zemlji koja je nezapamćeno stradala od fašizma… I danas imamo upravo prvo najavljen antifašistički skup, inspirisan napadom na Daška Milinovića, a onda dan kasnije, najavljen skup na istom mestu profašističkih organizacija i pokreta. I umesto da se jasno zabrani održavanje skupa neonacista, imaćemo situaciju u kojoj će se građani naći u nekoj poziciji koja antifašiste i fašiste tretira ravnopravno; imaćemo policiju koja će se prema jednima i drugima ponašati isto, imaćemo zapaljivu situaciju  koja može da se pretvori u sukob u kojem će inicijatori i ko je prvi počeo biti zamaskirani ko zna čim… I spinovanja, itd…

I da se vratimo poverenju. Biće ga onda kada bude jasnih, snažnih reakcija na nedopustive prekršaje, kada uspostavimo jasne koordinate o tome šta je to što snažno ugrožava slobode, kada jasno definišemo govor mržnje i lažne vesti koji, svi zajedno, prozvode nasilnu atmosferu. Pa potom, jasno definišemo nasilje i stvorimo uslove da ne bude nekažnjivo.

Ovo je, dakle, priča o nasilju onih koji sa sobom nose rasističke ideologije, ali i deluju na tim osnovama. O onima kojima je nasilje ideologija. I o onima koji su u jednom trenutku fokusirani na nepoćudne novinare, a već u sledećem na naučnike, potom na pripadnike nacionalnih manjina.

Dakle, ovo je višestruka pretnja na koju se mora tako i odgovoriti. U novinarsoj sferi imamo  neku strukturu koja može da predstavlja dobar model koji sam opisao, ali nešto slično nam je potrebno i generalno, kako da  zaštitimo  sve one koji su u javnom prostoru izloženi govoru mržnje, pretnjama, i nasilju. Moguće je, opet, samo  ako ima i političke  volje, i ako je ne negiramo i minimiziramo onda kada se pojavi. Jer je neophodno da je pretvorimo u trajno stanje.