Privatnost predsednika

Pre par dana u listu Danas objavljen je pod naslovom „Između privatne garsonjere i državnih vila: Gde stanuje predsednik Srbije?“ zanimljiv tekst o problemima sa kojim se suočavaju građani kada žele da podnesu tužbu protiv nekog funkcionera.

Akcenat je bio na teškoćama u vezi sa pribavljanjem podataka tuženog, pre svega adrese, kao bitne pretpostavke za postupanje suda po tužbi, ali u tekstu nije objavljen nijedan lični podatak čije objavljivanje bi predstavljalo povredu podataka o ličnosti u smislu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti.

Zapravo, u celom tekstu objavljen je jedan jedini pravi adresni podatak. Radi se o adresi Tomislava Nikolića, bivšeg predsednika Republike. Međutim to objavljivanje nikako ne može biti povreda podataka o ličnosti, jer je adresa vile u kojoj Nikolić živi opšte dostupna, može se pronaći na internetu, objavljena je čak i u Službenom glasniku u sadržini rešenja kojim je Nikoliću ova vila dodeljena na korišćenje.

Objavljen je još jedan podatak. Odnosi se na zgradu u Bulevaru Mihaila Pupina. Reč je o zgradi u kojoj se nalazi stan koji je nekad pripadao aktuelnom predsedniku Vučiću, koji je on odavno poklonio bivšoj, sada počivšoj supruzi. I taj podatak je poznat najširoj javnosti, dostupan na mnoštvu sajtova, često objavljivan u štampanim i elektronskim medijima. Osim što je to opšte poznato, po zvaničnom obaveštenju pošte objavljenom u tekstu to odavno nije adresa Aleksandra Vučića.

Objavljena je i informacije da Vučić sada „živi u naselju Belvil“, što je inače takođe poznato najširoj javnosti, pored ostalog i zato što u tom naselju on glasa na izborima, pa je javnost to mnogo puta mogla da vidi u izveštajima raznih televizija. Tvrdnja da to predstavlja povredu zakona i atak na privatnost bila bi zaista totalno neozbiljna. Tako nešto bilo bi povreda privatnosti koliko i objavljivanje podatka da predsednik „živi na Zvezdari“ ili „u Surčinu“.

Uprkos tome (a i činjenici da su inače širom sveta adrese stanovanja funkcionera tog ranga gotovo po pravilu poznate javnosti) na Danas se obrušila lavina apsurdnih i (tragi)komičnih tvrdnji da je objavljivanjem adrese predsednika Vučića ovaj list ugrozio njegovu bezbednost.

Taj spin lansirao je Nebojša Krstić, samoproklamovani „marketinški stručnjak“, poznat po sličnim aktivnostima za koje je inače, kažu, izuzetno dobro finansijski stimulisan. Brzo su se uključili premijerka Brnabić i ministar Vulin, potom još neki i sve se pretvorilo u nekompetentnu i neodgovornu, ali potencijalno vrlo opasnu kampanju. U tonu izjava premijerke, a pogotovo ministra Vulina, mogla se prepoznati čak i pretnja, što je u normalnom društvu u odnosu državnih funkcionera prema medijima skandalozno i nedopustivo.

Napad na Danas, zapravo još jedan u nizu sve učestalijih pokušaja zastrašivanja medija i napada na slobodu štampe, pored laži i pretnji dodatno čini posebno ružnim još nešto. Reč je o drskom, bezočnom licemerju aktera.

Jer istovremeno dok je Ana Brnabić sa „ekipom“ proturala neistine i direktno pretila listu Danas, a indirektno svim medijima, vladajuća SNS je na svom sajtu najširoj javnosti činila dostupnim, i još to radi, ne samo adresu nego i druge Vučićeve lične podatke. Lično sam proverio i uverio se da je lako dostupan čak i Vučićev JMBG.

Taj JMBG ili neki drugi konkretan lični podatak, u skladu sa principima koje sam uvek poštovao, naravno neću objavljivati. U skladu sa tim i javno sam apelovao na sve da se uzdrže od njihovog preuzimanja, a na odgovorna lica SNS-a da ih odmah uklone sa svog sajta.

Bilo je logično očekivati da se povodom ovakvog skandala oglase i Zaštitnik građana i Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti.

Fabulozni g. Krstić je podelio na društvenim mrežama „vest“ da je Zaštitnik građana „izjavio da je Danas prekršio zakon“. Ali kako je, po običaju, „zaboravio“ da navede izvor, a ni uz pomoć gugla vest nije moguće pronaći, najverovatnije je i to neistina. Dakle, Zaštitnik građana najverovatnije glasno ćuti.

A Poverenik se oglasio saopštenjem koje je, blago rečeno, vrlo diskutabilno. Jasan je deo u kome, ispravno, navodi da se odredbe Zakona o zaštiti podataka o ličnosti (glave II-VI i čl. 89-94) čiju primenu protiv Danasa zahtevaju akteri kampanje, ne odnose „na obradu podataka o ličnosti u svrhu novinarskog istraživanja i objavljivanja“. Dakle jasno je da Poverenik ne može, pa i neće preduzimati ništa protiv Danasa.

Ali sasvim je nejasan deo u kome Poverenik najavljuje podnošenje krivične prijave protiv N.N. lica. Zašto će biti podneta krivična prijava? Zbog objavljivanja kog podatka? Bivše adrese?

Uz to, krivično delo „neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka“ (čl.146 KZ) ima tri stava, a dela iz prva dva gone se samo po privatnoj tužbi. Jedino se delo iz st. 3 (koje podrazumeva da je počinilac službeno lice u vršenju službe) goni po službenoj dužnosti. Nije jasno na čemu se zasniva maglovita pretpostavka o službenom licu, ali je jasno da u konkretnim okolnostima potraga za „službenim licem“ asocira na potragu za iglom u plastu sena.

Bilo bi neuporedivo jednostavnije da Poverenik, ako ne želi da prema vladajućoj stranci koristi ovlašćenja koja ima, bar pozove Anu Brnabić, članicu predsedništva SNS-a, da informiše javnost o tome zašto i po kom osnovu na sajtu SNS-a drže nezaštićene lične podatke predsednika Republike.