Propusti na sve tri kote

Tokom izrade ovog izveštaja korišćena su tri indikatora: pravna zaštita medija i novinarska sloboda, položaj novinara u redakciji, profesionalna etika i nivo cenzure kao i bezbednost novinara.

Vukasovićeva je istakla da se smanjuje broj fizičkih napada, ali da raste broj verbalnih napada, pretnji putem interneta i društvenih mreža, a posebno broj pritisaka na novinare i druge medijske aktere.

Kako se navodi, 2016. godine evidentirana su 33 slučaja pritisaka na novinare i medije, što je za 16 više nego u 2015, dok je u prvih osam meseci 2017. godine zabeleženo 29 slučajeva: „Jedan od veoma opasnih pritisaka koje možemo okarakterisati kao etiketiranje novinara jeste slučaj kada je šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke Aleksandar Martinović, najpre u Skupštini Srbije a potom i u emisiji ʼUpitnikʽ na Radio-televiziji Srbije, javno pokazao fotografije više građana koji su učestvovali na uličnim protestima ʼProtiv diktatureʽ, među kojima i novinare Nedima Sejdinovića, Antonelu Rihu, Dragoljuba Petrovića, Zorana Kesića i Dinka Gruhonjića“, kazala je Marija Vukasović navodeći nalaze ovog izveštaja.

NUNS je podsetio i da je tokom polaganja zakletve predsednika Srbije Aleksandra Vučića ispred Skupštine Srbije napadnuto šest novinara, kao i da su u Srbiji i dalje nerešena ubistva troje novinara – Radislave Dade Vujasinović (1994. godine), Slavka Ćuruvije (1999) i Milana Pantića (2001).

TUŽBE, PROTOKOLI, NAPADI: U izveštaju se navodi da je broj tužbi podnetih protiv novinara u vezi sa objavljivanjem informacija veliki i da je u posmatranom periodu podneto 508 tužbi, a u prvih osam meseci 2017. Podnete su 352 tužbe, a najviše su tuženi dnevni listovi Blic, Kurir i Informer. Dodaje se i da se stiče utisak da su sudovi u nekim slučajevima protiv novinara i medija postupali pod političkim uticajem i navodi se primer da je ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, kao građanin, podneo tužbu protiv nedeljnika NIN zbog teksta „Glavni fantom iz Savamale“ i da veliki problem predstavljaju neujednačena sudska praksa i visoki iznosi naknade štete za medije, koji nisu u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava.

„U Srbiji nije razvijena posebna politika koja bi podržala zaštitu novinara iako postoje određeni iskoraci“,ocenila je Vukasovićeva i podsetila da je u decembru 2016. godine potpisan Sporazum o saradnji i merama za podizanje nivoa bezbednosti između MUP, Republičkog javnog tužilaštva i sedam novinarskih i medijskih udruženja, kojim je predviđeno osnivanje Stalne radne grupe.

„I dok, sa jedne strane, novinari i medijski stručnjaci smatraju da to jeste dobar korak u saradnji, ali su nezadovoljni načinom sprovođenja, predstavnik Republičkog javnog tužilaštva smatra da je potpisivanje Sporazuma veoma pozitivna stvar, da je implementacija počela dobro, doduše, uz određene poteškoće“, ukazala je Vukasovićeva.

Posebno je naglasila da, uprkos zvaničnoj saradnji sa državnim organima i uspostavljenim određenim mehanizmima, postoji veliki broj nerešenih slučajeva.“ U posmatranom periodu, od ukupno 39 incidenata zabeleženih u bazi NUNS-a, 26 je još u postupku pred tužilaštvom, u 8 slučajeva je utvrđeno da nema elemenata krivičnog dela za koja se postupa po službenoj dužnosti, odnosno nema mesta za gonjenje, dok je u tri slučaja odbačena krivična prijava. U jednom slučaju doneta je prvostepena presuda, a u jednom je podnet optužni predlog“, navelala je ona.

Kao primere drastičnih slučajeva napada koji još nisu rešeni navela je pokušaj ubistva Dejana Anastasijevića 2007. godine, fizičke napade na Davora Pašalića 2014. i na Ivana Ninića 2015. godine.

„U Srbiji ne postoje posebne institucije ili jedinice posvećene istrazi, gonjenju, zaštiti i sigurnosti novinara i pitanju nekažnjivosti. Jedini izuzetak predstavlja Komisija za razmatranje činjenica do kojih se došlo u istragama koje su vođene povodom ubistava novinara. Država i dalje ne obezbeđuje dovoljne resurse za istrage pretnji novinarima i nasilja nad njima, a to se pre svega odnosi na kadrovske kapacitete“, ocenila je Vukasovićeva i dodala da su anketirani eksperti saglasni da se istrage zločina nad novinarima ne sprovode brzo i efikasno, što pokazuje veliki broj nerešenih slučajeva napada na novinare i tri nerasvetljena ubistva novinara.

Kao veliki problem Marija Vukasović je navela i to što pojedini novinari žive i rade pod stalnom policijskom pratnjom kao merom zaštite njihove sigurnosti, a posebno zato što takva zaštita ponekad traje i više godina, kao što je to slučaj sa Vladimirom Mitrićem, novinarom Večernjih novosti iz Loznice.

PRAVNA ZAŠTITA MEDIJA: Kada je reč o pravnoj zaštiti medija i novinarskih sloboda, Vukasovićeva je istakla da je u Srbiji sloboda medija zagarantovana Ustavom Republike Srbije i medijskim zakonodavstvom.

„Novinari i medijski eksperti su saglasni u oceni da je sloboda novinara na niskom nivou i da već u dužem periodu imamo konstantan pad medijskih sloboda. To potvrđuju i razni međunarodni izveštaji. Najveći problem je u tome što postoji znatna kontrola medija i što oni rade pod velikim pritiskom. Ove godine je formirana Radna grupa za izradu nove strategije razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji do 2023 (u daljem tekstu Medijska strategija) i najavljene su izmene medijskih zakona“, ukazala je Vukasovićeva.

Proces donošenja medijskih zakona 2014. godine je, dodaje ona, po mišljenju eksperata, bio donekle transparentan i sami zakoni nisu loši, međutim, problem i dalje prestavlja njihova neadekvatna i ponekad zlonamerna primena.

„U prethodnih godinu dana bilo je šest slučajeva blokiranja ili ograničavanja sadržaja na internetu, a u većini slučajeva razlozi za ukidanje su bila autorska prava. Jedan od slučajeva je uklanjanje sa jutjuba izjave ministra Aleksandra Vulina u kojoj iznosi neistine o novinarima Slobodanu Georgievu i Dušanu Mašiću“, naglasila je ona. Kao jedan od najvećih problema u medijskom prostoru Vukasovićeva je navela (ne)rad Regulatornog tela za elektronske medije (REM).

„Regulatorno telo za elektronske medije (REM) ne koristi sve zakonom predviđene mogućnosti da sankcioniše postupanje suprotno zakonu, ne objavljuje sve dokumente koje je dužno da objavljuje po zakonu, ne sprovodi monitoring, a proces izbora novih članova Saveta (organa upravljanja REM-a) pratile su brojne kontroverze. Sve to, uz nepostojanje formalnih (zakonskih) garancija nezavisnosti, budi opravdanu sumnju da to telo nije nezavisno od političkih, ekonomskih i drugih centara moći, u čemu se u velikoj meri slažu i intervjuisani stručnjaci. REM je u 2016. izrekao četiri mere opomene i pet mera upozorenja“, objasila je Vukasovićeva.

Ona je navela i da je u intervjuu koji je radila sa Gordanom Sušom, medijskim stručnjakom i bivšom članicom Saveta REM-a, Sušaukazala na to da su medijski zakoni rađeni po meri vlasnika velikih televizijskih kuća a ne u interesu javnosti, kao i na to da postoje dva ključna parametra koji pokazuju da to telo nije nezavisno. „Da bi jedno telo bilo nezavisno ono mora da samostalno donosi odluke i da bude finansijski nezavisno. Međutim, REM za svaku svoju finansijsku odluku mora da traži saglasnost Vlade. Pa se dešavalo da Vlada usvoji finansijski plan za narednu godinu tek na isteku te godine. Novim zakonom monitoring službe koje su sastavni deo rada REM-a svrstane su u državnu administraciju, što je potpuno nelogično jer se ne finansiraju iz budžeta. REM kao nezavisno telo finansira se od nadoknada koje plaćaju elektronski mediji. Primera radi, Savet REM-a je još pre tri godine predlagao da se smanje te nadoknade, ali Vlada na to nije pristala. Takođe, izbor članova Saveta REM-a od strane Skupštine utiče na njegovu nezavisnost, jer naravno da će vladajuća većina u Narodnoj skupštini izabrati koga ona hoće. Primer za to je kako su prošli nezavisni kandidati od ovlašćenih predlagača – Milan Antonijević iz YUCOM-a i Snežana Stojanović-Plavšić. Nadležni odbor za kulturu i informisanje Skupštine Srbije poništio je ceo konkurs da bi u ponovljenom izboru ʼpobedioʽ Goran Peković koga je forsirala vladajuća koalicija. Jedan od načina koji bi smanjio politički uticaj vladajućih partija jeste promena zakona i da, na primer, članove Saveta REM-a biraju sami ovlašćeni predlagači, a ne Skupština“, rekla je Suša u tom intervjuu.

Vukasovićeva je navela i da postoji mišljenje da je jedan od najvažnijih vidova i mehanizama pritiska na nezavisne medije i držanje pod kontrolom ostalih medija pritisak preko oglašivača, odnosno da „imamo situaciju da se privatne i državne firme reklamiraju samo u takozvanim podobnim medijima“.

„To je veoma opasan mehanizam jer dovodi u pitanje ekonomsku egzistenciju novinara i medija. Pored toga, kada radite u takvim okolnostima, odnosno kada ste svesni da prisustvo oglašivača u vašem mediju ne zavisi od kvaliteta informisanja, tiraža, gledanosti ili slušanosti nego od toga da li u svojoj uređivačkoj politici zastupate određene političke stavove, onda je tu na delu i autocenzura. Urednici i vlasnici medija znaju da će ostati bez oglašivača i značajnog prihoda ukoliko njihova uređivačka politika nije u skladu sa onim što je politički program vlasti“, rekao je Vukašin Obradović, urednik nedeljnika Vranjske u intervjuu koji je sa njim radila Vukasovićeva.

PROJEKTI MIMO ZAKONA: Prema oceni Vukasovićeve, sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja radi ostvarivanja javnog interesa prati, kao i prethodnih godina, dosta problema u praksi.

„Početkom 2017. godine napravljene su izmene Pravilnika o sufinansiranju projekata za ostvarivanje javnog interesa, čime nisu rešeni postojeći problemi. Problemi počinju od samog raspisivanja konkursa, nema evaluacije projekata koji su prethodno dobili finansijsku podršku, nema sankcija za kršenje zakona i nije jasno precizirana obaveznost poštovanja predloga stručne komisije o tome koji će se projekti podržati budžetskim novcem. Prema evidenciji NUNS-a, najčešće nepravilnosti su se odnosile na to da nisu predviđeni najviši i najmanji iznos sredstava koji može biti dodeljen za pojedinačni projekat. Sporno je i to što se za članove stručnih komisija sve češće imenuju kandidati nereprezentativnih, javnosti nepoznatih novinarskih i medijskih udruženja, dok se ignorišu kandidati najvećih udruženja kao što su NUNS, UNS, ANEM, NDNV i Lokal pres“, rekla je Vukasovićeva.

Po mišljenju pojedinih stručnjaka, sve je počelo od loše sprovedene privatizacije medija i pokušaja da država izađe iz medijskog vlasništva:

„Došlo je do toga da mi imamo problem da to formalno-pravno funkcioniše – raspisuju se konkursi, raspodeljuju se velike pare ali faktički kontrola tog novca ide u dva pravca; služi kao pomoć medijima da opstanu, što nije smisao zakona, i služi za kontrolu medija ili zahvalnosti određenim medijima koji podržavaju vlast ili druge centre moći. Ima dosta i drugih problema jer nema evaluacije odobrenih projekata i nema sankcije za kršenje zakona. Ovde postoji i velika odgovornost struke jer je ona pristala na kompromise u zakonu zbog toga što postoji ocena da su mediji u Srbiji siromašni pa im kroz ovaj proces treba dati para da opstanu. Takođe, struka nije uspela da se usaglasi koji su kriterijumi da neko odlučuje o tome da se nekome da određena količina novca.“

Problem predstavljaju i tužbe u upravnom sporu protiv odluke kojom organ javne vlasti dodeljuje sredstva na javnom konkursu, jer su se pokazale kao neadekvatno pravno sredstvo budući da sami upravni sporovi dugo traju, a čak i povoljne odluke po tužioca ne pružaju adekvatnu satisfakciju. Naime, kada sud utvrdi da je osporeno rešenje nezakonito, on ga poništi i vrati organu koji je raspisao konkurs na ponovno odlučivanje, zbog čega se to pokazalo kao neefikasno. Pored toga, u svom ukupnom delokrugu upravni sudovi su zatrpani velikim brojem predmeta i zato postupci dugo traju. Vukasovićeva je ukazala i na to da Miloš Stojković, advokat koga je intervjuisala, navodi kao glavni problem to što upravni spor gotovo nikad ne ulazi u spor pune jurisdikcije, ne uzima ovlašćenje da sam reši određeni spor nego ga vraća na ponovno odlučivanje organu koji je u prvom stepenu doneo rešenje.

„I tada dolazimo do situacije da ukoliko bi bila ukinuta odluka o raspodeli sredstava iz 2015. Godine, to bi značilo da bi organ lokalne samouprave morao da raspiše novi konkurs za dodelu sredstava iz 2015. godine u 2017. Godini, a taj projekat je već realizovan, data su sredstva, došli smo u fazu evaluacije projekta, dostavljeni su finansijski izveštaji, raspisan je novi konkurs“, naveo je Stojković.

KLEVETA: Kada je reč o kleveti, Vukasovićeva je naglasila da je ona u Srbiji dekriminalizovana, dok je uvreda i dalje krivično delo po Krivičnom zakoniku.

„U poslednjih nekoliko godina, pa i u posmatranom periodu, prilično je veliki broj tužbi koje su protiv novinara podnete u vezi sa objavljivanjem informacija u medijima. Jedno istraživanje je pokazalo da je u postupku za prvostepenu presudu sudu trebalo u proseku godinu dana i četiri meseca, a čak u 25 odsto slučajeva postupak traje duže od dve godine. Snažan je utisak da su sudovi u nekim slučajevima protiv novinara i medija postupali pod političkim uticajem“, ukazala je Vukasovićeva.

Kao primer navela je tužbu i sudski postupak u slučaju Nebojše Stefanovića, ministra policije, protiv nedeljnika NIN. Dodala je da veliki problem predstavljaju neujednačena sudska praksa, kao i visoke naknade nematerijalne štete koje se dosuđuju u parničnom postupku, neadekvatne za medije koji ionako teško posluju, a koje nisu ni u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava.

DISKRIMINACIJA: Politički pluralizam u medijima je generalno zagarantovan Zakonom o javnim medijskim servisima, propisana je obaveza javnog medijskog servisa da poštuje i podstiče pluralizam političkih, verskih i drugih ideja. REM vrši nadzor nad radom emitera u Republici Srbiji i dužan je da zaštiti medijski pluralizam u vreme izbora. Ali…

„Iako je REM obavezan da vrši nadzor nad radom RTV emitera, to ne pokazuje radom, što se može zaključiti na osnovu njihove odluke da neće obaviti monitoring predizborne kampanje za predsedničke izbore 2017. godine, već da će raditi samo po prijavama. Kao i prethodne godine i ove godine je jedan od pokazatelja ʼuspešnogʽ rada REM-a to što, prema mišljenju većine anketiranih novinara i stručnjaka, političke partije i kandidati za predsedničke izbore nisu imali fer i ravnopravan pristup medijima ni za vreme predizborne kampanje niti mimo predizborne kampanje“, naglasila je Vukasovićeva.

Dodala je da u Srbiji nema licenciranja novinara, kao i da je u poslednjih godinu dana posebno izraženo to da se novinarima praktično zabranjuje da izveštavaju sa određenih mesta, kao i da se pojedini novinari, odnosno mediji ne pozivaju na određene događaje.

„Radi ostvarivanja prava na pristup informacijama od javnog značaja zakonom je propisana institucija Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. To je jedna od retkih oblasti gde je primena zakona na boljem nivou. Međutim, i dalje najveći problem predstavljaju javna preduzeća koja svesno ne daju informacije i onda plaćaju kazne novcem koji delom dobijaju iz budžeta, što zapravo znači da kazne plaćaju sami građani. Kao i u prethodnom periodu problem predstavlja i to što se ceo postupak odugovlači, pa se Povereniku podnosi veliki broj žalbi. Sve to zapravo pokazuje da državni organi ni dalje nisu transparentni, sa čime se saglasila većina intervjuisanih novinara“, ocenila je ona.

Profesionalna etika i nivo cenzure

Vukasovićeva je navela i da veoma malo medija u Srbiji poseduje interna pravila o uređivačkoj nezavisnosti od vlasnika i upravnih organa, u kojima je odnos između vlasnika, menadžera i redakcija jasno odvojen pravnim aktom.

„Jedan takav redak medij je internet-portal Južne vesti“, ističe se u izveštaju. Napomenuto je i da većina medija priznaje Kodeks novinara Srbije, ali nema svoj interni kodeks, odnosno da čak ni javni medijski servisi nemaju posebne etičke kodekse. Ona je navela i da autocenzura i dalje predstavlja jedan od ključnih problema novinarstva u Srbiji.