Provokacije

Ukratko: ništa novo pod neonom, što bi rekao pesnik. Polako se, kao ona čuvena žaba, kuvamo u Vučićevom loncu i sve manje toga nam se čini čudno ili skandalozno ili užasno. Ima, međutim, nešto novo: poslanici i funkcioneri Srpske napredne stranke osetili su potrebu da povredi dodaju i uvredu. U saopštenjima i izjavama iz tog pravca pojavile su se otvorene čestitke mišićavim macanima: tako, brate, udri bandu, šta oni ima da provociraju na našem stranačkom skupu, dobro da ste ih poizbacivali i rasterali kao mačke s jebišta, oni će nama kvariti veličanstveno slavlje proglašenja i preuzimanja barjaka i pečata. Novinari? Pa šta? Znamo mi njih, jebali mi njih!

Sama okolnost prisustva na licu mesta, čak i bez transparenata i vikanja, bila je dovoljna da prisustvo novinara bude proglašeno provokacijom: znamo mi njih (vidi gore), šta će oni tu kad nisu sa Pinka, RTS, iz Informera i slučnih štampanih stvari? Mora biti da su došli opet da nam nešto naprđivaju i pakosno prikazuju posle. Umesto da sede kod kuće i puste nas da s mirom božjim, sendvičima i zastavicama propratimo krunisanje Gospodara Vučića, oni se tu nešto muvaju, slikaju i pokušavaju da razgovaraju s ljudima. Nisu, kukala im majka, shvatili da je to stranačka svečanost, skup koji su Đuka i ekipa na vreme prijavili, pa stoga tu nema mesta nikome drugome, kao što su posle lepo objasnili, koristeću čak i naziv „kontramiting“, što je zaista kreativno vulinovski. Koja šteta što nije bila zima pa da ih još i poliju toplom vodom.

Čekajte: je li Aleksandar Vučić izabran za predsednika „svih građana Srbije“? Jeste, ali se to vas ne tiče; to je ceremonijalna formula i nemojte da se sada pravite blesavi, kao da ste to ozbiljno shvatili. Znamo mi vas (vidi gore). Ceo taj pretenciozni cirkus od pohoda preko ulice pa kroz park, sa sve postrojenom vojskom i muzikom, bio je – kažu oni – njihova zabava, stranačka, a na nju vi, ovakvi i onakvi, znamo mi vas (vidi gore) pozvani bili niste i šta se sada čudite?

Da je sve ostalo na fizičkim merama prinude, diskretno i efikasno, to bi se i dalo podneti: nije bilo lakših, a kamo li težih telesnih povreda, slava Gospodu, macani su znali posao, a mi ne znamo ko su oni. Jeste da su se pojavile neke slike u utorak, lepo se vide ljudi na njima, ali ko su oni, ko ih je angažovao i platio, nećemo doznati nikada, kako je rezignirano zaključio Božo Prelević na nekom radiju isto popodne. Ako su dobili iskrene čestitke i pohvale od Đuke, Martinovića, ali i Vučića, mogu da očekuju samo neku slatku sinekuru u nekom javnom preduzeću.

Uostalom, ide ta logika, šta oni uopšte imaju da se pojavljuju tamo? Samo prisustvo, sve i da ćute pokriveni ušima, za naprednjake je provokacija. Sve što nisu oni i njihovi je – po definiciji – provokacija. Znaju oni njih (vidi gore). I ta Valtnerica (ne gledaj gore), šta će ona tamo? Sve su to špijuni i izdajnici koji rade za Zaeva (česta optužba ovih dana, utoliko teža što je Vučićev favorit Gruevski propao i čeka ga zatvor), Sorosa, Vatikan, masone i jugokomuniste. Koga? To su, znate, oni kojima se ne sviđaju rehabilitacije Draže („Svud su straže), Kalabića („I patrole Kalabić Nikole“), Milana Nedića, pa sutra – ako Bog da – i Mite Ljotića i Marisava Petrovića itd.

Tako su se provokatori proveli kako su i zaslužili, čak i bolje (macani su ipak pazili da nekome nešto ne slome ili ostave modrice; svaka čast, majstori).

Poruka je, međutim, jasna: država je naša; predsednik je naš, a ne i vaš; može biti samo jedan. Jedan narod, jedna država, jedan vođa. Šta ćete više?