Pustite nas da radimo

Jednostavnije rečeno, ako objavite nešto što nije saopštio Krizni štab, rizikujete da budete kažnjeni, možda i do pet godina zatvora.

Ovo je vrlo ozbiljna pretnja. Ni kriminalcima se ne ide u zatvor ni na pet minuta, a kamo li osobama koje svoj posao rade po zakonu i Ustavu. Srbija pod vlašću SNS-a je doživela radikalnu degradaciju i tako kilavog sistema informisanja građana, ali je i dalje bila daleko od cenzure. Cenzura je kada postoji državni organ koji odlučuje šta sme, a šta ne sme da se objavi. E, pa – sad postoji.

Zaključak Vlade, smatraju pravnici specijalizovani za oblast medija i slobode izražavanja u našem tekstu od sinoć – nije i zakon. Postoji razlika između zaključka i uredbe, a posebno zakona. Zaključak Vlade, takođe kažu eksperti za medijsko pravo, nije u skladu ni sa Ustavom, ni sa zakonima koji uređuju ovu oblast, a posebno sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i zaštiti podataka o ličnosti.

Da li ćemo, u svetlu mišljenja pravnika, mi novinari koji nastojimo da odgovorno i profesionalno informišemo građane, ipak biti hapšeni i osuđivani na zatvorske kazne zbog našeg posla, ne možemo da znamo. Organi vlasti i pravosudni organi ne osećaju se, sudeći po nekim skorašnjim slučajevima u vezi sa epidemijom, baš preterano ograničeni zakonima. No, to je lutrija u kojoj će svako od nas morati da donese sopstvene odluke i uzmimo da je naša stvar. Nego, ako bi svi novinari Srbije rešili da se pridržavaju ovog zaključka, šta bi to značilo za građane Srbije?

• Neće o epidemiji znati ništa osim onoga što kažu ljudi koji su, koliko god da navijam za njih da nas uspešno sprovedu kroz krizu, davali direktno suprotne, često štetne i svakako neodgovorne informacije, i koji bi morali da povrate poverenje velikog broja građana,
• Neće znati ništa o zloslutnoj SMS poruci od Kriznog štaba korisnicima Telekom mobilnog operatera (štab je o tome sinoć ćutao, MTS potvrđuje da je štab izvor poruke), ni o broju respiratora koji je sada „tajna”, ali nije, ali jeste, ali…
• Čak i da Krizni štab ne filtrira informacije, sam postupak „provere” odlaže objavljivanje, što nekoga može da košta i života,
• Neće znati koliko imamo testova za ovaj virus, koji su to testovi, da li rade,
• Neće znati ništa o tome koliko je zaraženih zdravstvenih radnika, kojih nam je nedostajalo i bez epidemije, a ni kakvu su zaštitu imali i imaju uopšte,
• Neće moći da znaju da li dovoljno dobro radi sistem dijagnostikovanja i lečenja iz kojeg polako izviru teške priče o mučnim sudbinama zaraženih i njihovih porodica, jer priče o osobama koje su zbrinute brzo i profesionalno malo ko prenosi, a one koji upadnu u „slepu mrlju” sistema, ili su zahvaćeni nekim negativnim kriterijumom trijaže prenose ljudi po društvenim mrežama kao vetar,
• Neće moći da dobiju odgovor na pitanje: „Šta će biti s mojom decom ako mene odvedu na Sajam”, pa makar ni nešto tipa „nismo o tome mislili, snaći će se ljudi”,
• Neće moći da saznaju ništa o putu maski od nabavke do građana, njihovim cenama, poreklu i kvalitetu, raspoloživim količinama alkohola i slično,
• Neće moći da saznaju razloge odluka poput ukidanja šetanja pasa posle početka policijskog časa,
• Neće, na kraju krajeva, moći da znaju da je ovakav Zaključak uopšte donet, pošto nas o tome niko iz Kriznog štaba nije nikada ni obavestio, kao da je usvojen zaključak o kupovini sredstava za higijenu za štab.

Da li ćemo, u svetlu mišljenja pravnika, mi novinari koji nastojimo da odgovorno i profesionalno informišemo građane, ipak biti hapšeni i osuđivani na zatvorske kazne zbog našeg posla, ne možemo da znamo.

Mi ljudi smo i dalje životinje. Volimo da smo na vrhu brda kad pasemo, da iz daleka vidimo mesoždere kako se šunjaju. Informisanost smiruje građane i čini da se osećaju pripremljenijima za izazove. Kakvi god da su. Dakle, detaljna i temeljna informisanost bi trebalo da bude upravo ono što hoće da postigne Krizni štab. Čak i da su informacije, recimo o rastu broja zaraženih, teške i uznemirujuće, sve je bolje od paranoičnog nagađanja u zatvorenim stanovima u opustelim gradovima. Uostalom, to loše utiče na zdravlje. A cenzura? Cenzura proizvodi dezinformacije, paranoju i paniku, rasplamsaće i tako veliko nepoverenje u ljude koji su govorili suprotne stvari o našim golim životima u rasponu od samo par nedelja.

Građani Srbije nisu ni maloletni, ni paničari. Zapravo, retki momenti kada blistamo su upravo ovakve, egzistencijalne krize. Setite se poplava i hiljada ljudi na obalama kako zidaju bedeme, silne pomoći svima kojima je bila potrebna… Devet od deset nas se pridržava svega što nam je izvodljivo od mera zaštite. Nećemo izaći na ulice da vrištimo i bacamo se sa mostova ako saznamo da smo u „italijanskom scenariju”, iako su brojevi koje ste nam do sada davali daleko od toga. Nećemo bezglavo bežati ka najbližoj granici. Pustite nas da znamo šta se događa. Pustite novinare da učestvuju. Neće se ovo bez nas razrešiti. Pohvalite nas devet desetina, ohrabrite nas da nastavimo, bar jednom, makar i preko volje. Evo, ne morate novinare koji rizikuju svoje i živote najbližih radeći kao da je situacija normalna. Nije jedan lider to uradio u drugim zemljama. Nego skoro svi.

Informisanost smiruje građane i čini da se osećaju pripremljenijima za izazove. Kakvi god da su.

Pustite novinare da rade. To je u interesu svih. Pronaći ćemo probleme koje treba rešiti i trebalo bi da nam se zahvali neko na tome, a ne da nas hapse. Kada se ovo završi, Srbija će biti u teškom stanju, baš kao i ostatak sveta. Od odluka koje donosite sada, dragi članovi Vlade Srbije, zavisi kakvo društvo će se suočiti sa nečim što se može opisati samo kao izuzetno velika kriza posle epidemije. Izbezumljeno, posvađano, osiromašeno i neslobodno društvo imalo bi izuzetno male šanse za oporavak. Ovo nije Kina. Po Ustavu.

Čak i ako krijete nešto vrlo neugodno, za šta ste uvereni da i dalje treba da se krije, čak i ako će vam istina naneti političku štetu – ako ovo društvo ode dođavola ni vi više nećete imati čime da vladate. Ili to više neće ni biti neko veliko zadovoljstvo.