Putovanje kroz očaj sa Vanjom Đurić

Znate li kako jedan nežan, tanan glasić, molećivo „nemojte molim vas“ može da zagrmi? Da li znate koliko znači, kad vas neko tlači, uperen pogled žene koja odašilje svu svoju snagu i podršku dok vam se bukvalno kliže pod nogama.

Putujući kroz očaj, kroz lepo uređeni pakao koji šljašti i ispunjen je zarobljenim dušama koje se pognutih glava ogledaju u vrhovima svojih cipela, prate me dva oka puna podrške, saosećanja. I stvarno, kada bih sad opet prolazila taj put bilo bi mi lakše jer taj pogled koleginice, žene, ljudskog bića koji se odaziva na ime Vanja Đurić, bi me zaštitio.

Sitna, tiha i odvažna „mala“ Vanja je „veliku“ Vericu odbranila i više nego što se vidi i jače nego što misli. Vanja misli da je to normalno i ljudski, Verica zna da to retki misle. Toliko su retki da ih je u tom trenutku bilo – jedna.

Vanja Đurić novinarka N1 televizije nije moj dugogodišnji prijatelj. Ona i ja nismo zajedno ispijale kafe, pričale, maštale i putovale. Vanja i ja nismo zajedno odrastale, Vanja nikada nije videla uživo Vericu i obrnuto.

Ali ona, Vanja, ona je pored svih ljudi koje Verica zna, sa kojima je radila, ispijala kafe, maštala, putovala i koji su se našli tu i tada izabrala da im održi lekciju ljudskosti. Nije ona mnogo pričala, ali je toliko toga rekla.

„Nemojte molim Vas, evo idemo i mi.Nemojte“

Dva oka, ove reči i „mala“ Vanja su meni olakšale vožnju kroz hodnike srama. Odzvanja njen šapat po tim hodnicima u tim nesrećnim lobanjama i mota se po savesti klimoglavaca.

Nije ovo patetika ovo osećaj koji beleži moje biće, celo, ovo je ponos što mi je dato da kao letnji povetarac glas Vanje Đurić rashladi sve usijane glave.

Kada smo tačno došli do ovoga, motalo se po mojoj glavi, kuda me tačno „vozi“ ovaj čovek, da li da se prepustim, da li da uzvratim, ne to nisam ja, neću, nemoj, istrpi, ti to možeš. Tvoju slobodu su omogućili tvoj otac, deda, pradeda oni su se borili, ti si slobodna, ponižena ali slobodna. Istrpi. Možeš. Moraš.Iznad toga si.

Mislim, putujem, borim se iznutra i podignem glavu a dva oka mi govore „hrabro, tu sam“. Da samo znate koliko poniženom čoveku znači kada deo muka olakšava pogled, blag i treptaj „Sve je ok, tu sam. Ne boj se“.

Sve sam to pročitala mi tih beskonačnih par minuta.

Kasnije je priznala „mala“ Vanja da se i ona borila unutar sebe same, da li da me fizički odbrani, da stane između ili da snimi i dokumentuje.

I opet, Vanja Đurić donosi ispravnu odluku. Snima i svim svojim bićem, mom biću pomaže. Pomaže da potpuno psihički ne posrnem ni tada i nakon toga.

Nemam reči zahvalnosti kojima bih Vanji Đurić mogla objasniti da se moj čitav svet, očaj, snaga ogledao u ta dva oka i tom tihom glasu – nemojte molim vas.