Puzajući medijski udar: Sprečiti da do građana dođu vesti koje za vlast nisu povoljne

Vojni udar u Etiopiji kojim je sa trona zbačen car Hajle Selasije razlikovao se od svih do tada viđenih. Umesto da se – kako je uobičajeno – sve završi za par dana tako što predstavnik zaverenika pročita na državnoj televiziji vest o preuzimanju vlasti, pučisti su mesecima protezali razgrađivanje imperijalnih institucija.

Kada su – zaklinjući se neprestano na vernost caru – uklonili i poslednjeg njegovog pouzdanika, na red je došao i on sam.

Državni udar u Etiopiji je zbog pomenutih svojstava i dužine trajanja zapamćen kao – jedinstven u istoriji – „puzajući udar“.

Zbog čega ga pominjemo? Zbog toga što je medijski udar u Srbiji u metodima analogan onome vojnom u Etiopiji.

[povezaneprice]

Pa da vidimo u čemu su – nezavisno od različitih sfera u kojima se primenjuju – metodi istovetni ili veoma slični. Kao što su u Etiopiji poluge imperijalne vlasti uklanjane jedna za drugom, tako se u Srbiji metodično razgrađuju mehanizmi održivih nezavisnih medija – sa sada već vidljivom namerom – da se u potpunosti unište ili svedu na zanemarljiv broj.

Kao što se u Adis Abebi održavao privid da carske institucije još uvek upravljaju zemljom iako im je, u stvarnosti, vlast neprestano kopnela, tako se i ovde održava privid da su štampa i televizija nezavisni i slobodni mediji iako se, oni koji to zaista i jesu, po tiražu i dometu sve više približavaju pojmu statističke greške.

Novac za tabloidnu poslugu

Daleko od toga da se to čini izričitim zabranama. Zbog čega bi im se, najzad, pribegavalo kada postoje delotvornija sredstva. Finansijska, najpre, obustavom oglašavanja u nepodobnim medijima, ali takođe – na lokalnom nivou – dodeljivanjem novca iz budžeta za različite „programe“ isključivo novinama i televizijama u službi vladajuće stranke.

Nezavisni mediji se podlokavaju ne samo uskraćivanjem sredstava, koja se štedro dodeljuju tabloidnoj posluzi, već isto tako revnosnim kažnjavanjem (ko kaže da je pravosuđe sporo) zbog „povrede časti i ugleda“ po pravilu takođe vladajućih lokalnih moćnika.

Za razliku od puteva novca (najčešće prikrivenih), raspoređivanje podobnih urednika i novinara na račun onih nepodobnih obavlja se sa brutalnom otvorenošću

Za razliku od puteva novca (najčešće prikrivenih), raspoređivanje podobnih urednika i novinara na račun onih nepodobnih obavlja se sa brutalnom otvorenošću ne samo zbog poslovične osionosti već i zbog poruke „sa predumišljajem“ da su neposlušni takođe i nepoželjni.

Pogledajte, uostalom, liste zaposlenih i saradnika da biste se uverili da se „pretnja u nagoveštaju“ uveliko primenjuje. Za Politiku, na primer, više ne pišu ugledni saradnici Danica Popović i Goran Marković, da i ne govorimo o prekidu saradnje sa svetski poznatim karikaturistom Dušanom Petričićem. U isto vreme dovode se novi kolumnisti koji se svojski trude da već zatrovani prostor javne reči još više zagade.

Da poverujemo u ionako neuverljiva nastojanja da se upadljive promene u strukturi zaposlenih i saradnika objasne uobičajenom „fluktuacijom“, odvraća nas uređivačka politika u kojoj se pomenute promene ogledaju kao u ogledalu.

Studio B se, tako, od televizije posvećene Beograđanima, preobratio u propagandni servis vladajuće partije, a Blic i B92 odavno niko više ne ubraja u nezavisne medije.

Branje pečuraka važnije od osnivanja pokreta

Takvi se, sve u svemu, mogu izbrojati na prste jedne ruke. Više kao pokriće da i ovde postoje nezavisna štampa i televizija po rasprostranjenosti, nažalost, kako je već rečeno, na nivou statističke greške.

Iako su – takoreći namenski – upotrebljivi, da se na njih vlasti pozovu kad god se zaklinju u svoju posvećenost slobodi izražavanja, vidljiva su nastojanja da se – i tako malobrojni – ugase. O tome, najzad, dovoljno svedoče nagoveštaji nove zakonske regulative, što bi za praktičnu posledicu imalo gašenje jedine nezavisne televizije N1.

Nezavisni mediji se podlokavaju ne samo uskraćivanjem sredstava, koja se štedro dodeljuju tabloidnoj posluzi, već isto tako revnosnim kažnjavanjem

Kako iz toga proizlazi, „puzajući medijski udar“ ima za cilj da, ukidanjem kanala komunikacija, spreči da do građana dospeju bilo kakve poruke koje za vlasti nisu povoljne.

Kako izgleda „vaše pravo da znate sve“, govore, najzad, i ova dva primera: o osnivačkoj skupštini opozicionog pokreta kao protivteži vlastima, o događaju, dakle, od najvećeg političkog i društvenog značaja, saznali smo iz par rečenica koje su velikodušno obznanjene u štampi i na televiziji. Ova vest je, znači, dobila manje prostora od teksta o branju pečuraka.

Na drugoj strani, „porodično gostovanje“ premijera na Televiziji Hepi prenelo je čak dvadeset i šest lokalnih stanica.

Vlasti su, prema tome, u pravu kada tvrde da se o svemu može slobodno govoriti (umnoženo čak dvadeset i šest puta), ali su dužne da objasne kako će do građana stići drugačije političke poruke ako se za njih ukidaju kanali komunikacije. Znači li to da naše „pravo da znamo sve“ više ne postoji? Postoji, kako da ne postoji, samo što nije ravnomerno raspoređeno.