Radoš Bajić: Osvajanje RTS Dnevnika

Hteo sam po svaku cenu da izbegnem da ove subote pišem o dramatičnim događajima u Takovskoj 10. prošlog vikenda – ali ne mogu. Najprostije rečeno, žulja me da kažem koju reč o protestima GRAĐANA i upadu OPOZICIJE u RTS? Ispada da je bilo baš tako.

Da li je postao i broj 1 u Savezu za Srbiju – to ne znam? Ali, da je nedvosmisleni lučonoša revolucionarne vatre nalik na onu koju u bajkama iz svojih čeljusti bljuju zmajolike nemani – to jeste.

U gradu na Zapadnoj Moravi, poznatom po čuvenoj pečenjari još čuvenijeg Dragiše zvanog Čiča, u kojoj se jede najbolja prasetina i jagnjetina u Srbiji – taj plamen po uzoru na olimpijski mu je u ruke tutnuo njegov mitski rival. Prvoborac oktobarskih promena u Srbiji 2000. i serviser teških građevinskih mašina – čuveni Veljaš iz Čačka. Jedina razlika je što je Velimir Ilić u Skupštinu ušao bagerom – a Boško u RTS sa motornom testerom. Doduše na struju… Samo okreneš glavnu elektro sklopku u RTS-u – i rešena stvar.

Elem, ukoliko bi se tek tako odfikarila struja, briga za bezbednost zaposlenih kao rukom bi nestala – kao slika i ton u Dnevniku 2 RTS-a. U kojem je te večeri po svaku cenu, gazeći preko ljudi – hteo da se pojavi već pomenuti lider „Dveri“. Što je razumljivo. Ko se na nacionalnoj televiziji pojavi u Dnevnika 2- ili je napravio neko veliko sranje, ili je svojim delom, radom i rezultatima zavredeo da se pojavi pred više od dva miliona građana Srbije koji svakodnevno obavezno prate glavnu informativnu emisiju Javnog servisa. Šta je od toga uradio Obradović – neka skonta sa…

U poslednjih petnaest godina bio sam na RTS-u gost Dnevnika 2 četiri- pet puta. Verujem sa razlogom. Moj prvi ulazak u režiju i studio Dnevnika 2 koji se emituje „uživo“ u meni je izazvao veliko uzbuđenje. Dugačak pult u sobi režije kroz koju se prolazi do studija, za kojim u polumraku zagledani u raznobojne tastere i ekrane koji im osvetljavaju ozbiljna lica – sede desetak ljudi u potpunoj tišini.

Kao u kontroli leta. Kao u trezoru deviznih rezervi zemlje. Kao u komandnoj sobi za lansiranje nuklearnih bojevih glava koju nikada nisam, niti ću je ikada videti – ali je tako zamišljam. Kao u operacionoj sali u kojoj se upravo tog trenutka izvodi operacija na otvorenom srcu. Koje nije bajpasovano, koje u momentu zahvata radi i otkucava. Ako se napravi pogrešan potez – srce staje.

Usta su mi se sušila – i kolena su mi klecala. Malo je falilo da pobegnem. Neprestalno mi je bilo na pameti – šta ću i kako ću reći, to što će istog trenutka čuti i videti preko dva miliona ljudi? Što sa revolucionarom Obradovićem nije bio slučaj.

Da kojim slučajem odvažni i uvaženi prosedi gospodin sa brkovima i pribrani dežurni urednik DESK-a gospodin Dušan Ubović nije zaključao vrata na režiji Dnevnika, za šta je zaslužio ručni sat od Bujketa ili makar trinaestu platu u povodu Dana RTS-a – svi bi danas znali šta to „dečko sa Morave“ želeo da nam kaže? Iskreno verujem – da je bolje što nije. I zbog njega – i zbog nas…

Da podvučem crvenom. Za razliku od dežurnih evro demokrata na glasu koji smatraju da je upad u redakciju i studio Dnevnika 2 nacionalne televizije uobičajeno izražavanje nezadovoljstva i demokratske volje građana – ja skromno smatram da je najdrastičniji primer ataka na suverenitet države. Svake – pa i naše.

Što se protesta tiče – nesrećni i nepromišljeni događaj od prošle subote proćerdao je ogromni demokratski kapital višemesečnih šetnji hiljade građana – i ubacio solidan šnjur u izborni koš A.V.a. Koji je strpljivim i trpeljivim činjenjem ponovo ozbiljno poentirao. Sviđalo se to nekome ili ne…