Režim nije kao kiša

Broj napada na novinare značajno je porastao tokom 2020. u odnosu na godinu pre nje. Svestan je toga i zaštitnik građana Zoran Pašalić. Čestitajući novinarima Svetski dan slobode medija, Pašalić se osvrnuo i na potencijalna rešenja. Preciznije, naglasio je glavni uslov za poboljšanje položaja medija i smanjenja pritisaka. Ne, nije tom prilikom pomenuo ni sudove, ni vladajući režim, ni policiju. Ništa od navedenog za ombudsmana ne predstavlja problem. Ključ leži u novinarskoj solidarnosti. „Kolegijalnost i podrška, tačnije međusobna solidarnost novinara, glavni su uslovi za poboljšanje položaja novinara u našoj zemlji“, razotkriva Pašalić tajne sile novinarskog podzemlje. Bezbednost novinara, dakle, ugrožavaju sami novinari. Nesolidarni i bez prave međusobne podrške, oni postaju lak plen i rešenje zato ne treba tražiti van sopstvene kuće.

Predlog koji je zaštitnik građana tako širokogrudo ponudio novinarima niti je iskren niti je u skladu sa javnim interesom. Kako znamo da nije iskren? Kada je režim pre dva meseca, preko svojih tabloidnih glasila, pustio buvu da novinari KRIK-a imaju tajne dilove sa Belivukom, članovi brojnih novinarskih udruženja reagovali su solidarno i istupili iz vladine Radne grupe za unapređenje bezbednosti i sigurnosti novinara i drugih medijskih radnika. Novinari su tom prilikom pružili punu podršku svojim kolegama iz KRIK-a i osudili režim za napade, ali i nadležne institucije za izostanak reakcije.

Šta je tom prilikom radio zaštitnik građana? Apsolutno ništa. Jednostavno se nije oglasio. Na pitanje novinara zašto ćuti, Pašalić je izgovorio rečenicu koja je toliko imbecilna da se opire svakom razumnom pokušaju da se na smislen način kritikuje. „Meni ne treba da se ja lično oglašavam da steknem medijsku popularnost“. Isti onaj Zoran Pašalić koji novinarima deli lekcije o solidarnosti, pokušao je tada da iskreni čin solidarnosti potpuno obesmisli. Umesto da prepozna, naglasi i pohvali javni istup novinara, ombudsman je rekao kako svako ima „pravo da uđe ili izađe iz radne grupe“, te da on svoju misiju vidi u pokušaju da pomiri zavađene strane. Drugim rečima, Pašalić je aktivno radio na poništavanju političkog efekta solidarnog novinarskog čina.

Ako je njegova (ne)iskrenost prilično očigledna, možda na prvi pogled nije najjasnije kako je izjava o solidarnosti u sukobu sa javnim interesom. Da bismo razumeli o čemu se radi uzmimo jedan primer. Zamislimo čoveka koji je izašao napolje u platnenim patikama i bez kišobrana ne proverivši prethodno vremensku prognozu. Posle nekog vremena kreće žestok pljusak i čovek je potpuno mokar. Odlazi kod prijatelja koji živi u blizini da se ugreje i presvuče, a ovaj ga savetuje da ubuduće, pre nego što izađe iz kuće, pogleda kakvo će vreme biti. Kao što vidimo, iako je kiša direktni krivac što je čovek mokar, ona nije predmet kritike. Kiša je prirodna stvar koju ne možemo promeniti i koju zato treba prihvatiti i prilagoditi joj se.

Sad je već dosta jasnije u čemu je problem sa Pašalićevom izjavom. Time što novinarima daje praktične savete kako da izađu na kraj sa pretnjama i napadima režima, on te iste napade normalizuje, postavlja ih kao prirodne i neizbežne, poput jesenje kiše. I kao što je besmisleno ljutiti se na kišu i preispitivati opravdanost njenog pada, tako je, iz Pašalićeve vizure, suludo govoriti i o nasilničkom ponašanju režima. Sve što možemo učiniti i o čemu je smisleno razmišljati, implicira on, svodi se na strategiju zaštite. Kada prepoznaje novinarsku solidarnost kao uslov njihove bezbednosti, ombudsman zapravo kaže da na režim ni na koji način ne možemo uticati.

Za razliku od prirodnih nepogoda, na političke nepogode i te kako možemo uticati. Pašalić je bar u jednom u pravu. Solidarnost nam je zaista neophodna. Ali cilj ne sme biti saniranje štete, već otklanjanje uzroka. Ako se o padu kiše ne pitamo ništa, pad režima u potpunosti je u našim rukama.

Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.