Roršahova karikatura

Ovo zvuči kao vic, ali nije. Šef poslaničke grupe vladajuće partije (inače, jedan od dvojice poslanika na koje se karikatura odnosi), doslovce je izjavio sledeće:

„Taj karikaturista je udario šamar celom srpskom narodu, jer znam ja, a i vi svi, koga na toj karikaturi predstavlja Hitler, a tom čoveku je pobijena cela porodica u vreme drugog svetskog rata.”

Ministarstvo kulture i informisanja u svom zvaničnom saopštenju piše da su „naslovna strana i karikatura Predraga Koraksića Koraksa dnevnog lista ‘Danas’ od petka, 9. novembra krajnje neprimereni jer direktno ili indirektno stavljaju u neprihvatljiv i moralno nedopustiv kontekst predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, kao i poslanike Narodne skupštine Aleksandra Martinovića i Vladimira Orlića, sa najvećim ratnim zločincima Drugog svetskog rata.“

Pokrajinska vlada saopštava:

„Medijske slobode ne mogu ići dotle, da najvećeg zločinca u istoriji čovečanstva Adolfa Hitlera, čak ni u karikaturi, upoređuju bilo gde i sa bilo kim, pa ni sa predsednikom Republike Srbije i njegovim saradnicima koji su izabrani na slobodnim, demokratskim izborima.“

Gradonačelnik Novog Sada zapomaže:

„Poredeći Vučića sa najvećim monstrumom dvadesetog veka, oni ne vređaju samo njega, oni vređaju sve nas, oni vređaju građane Srbije, koji politiku predsednika Vučića bezrezervno podržavaju.“

Nelegitimno izabrani velikodušno se ne oseća uvređenim, ali konstatuje:

„Dobro, šta ćete, to je demokratija u Srbiji. To je najvažnije da postoji, ili što bi oni rekli – diktatura na nivou u kojoj predsednika poredite sa Hitlerom.“

U čemu je stvar? Zašto se šef poslaničkog kluba, kojeg na karikaturi zaista ima, ne brine pre svega za sebe, nego za nelegitimno izabranog predsednika kojeg na karikaturi nema? Zašto Ministarstvo kulture, ako već nalazi za shodno da se bavi osuđivanjem pojedinačnih karikatura, mora u to da uplete i nelegitimno izabranog predsednika, koji ovaj put nije ni bio na meti karikaturiste? Zašto najverniji vojnici vladajuće partije ne oklevaju da u figuri „najvećeg monstruma 20. veka“ prepoznaju upravo svog partijskog šefa?

Da je zaista u pitanju vic, odgovor bi bio jasan – u pitanju bi bio, kao i u mnogim drugim zabavnim slučajevima psihopatologije svakodnevnog života – mehanizam projekcije. Prepoznajući u karikaturi ono čega u njoj nema, jurišnici vladajuće partije otkrili bi upravo ono što žele da sakriju – sopstveni potisnuti strah ili sumnju.

Ali, kako god zabavno bilo ovakvo objašnjenje, malo je verovatno da je ono zaista ispravno. Pre će biti da imamo posla sa jednim znatno jednostavnijim mehanizmom, i to ne psihološkim, već propagandnim. Vladajuća partija svakodnevno ulaže nadljudske napore da obesmisli i unizi instituciju parlamenta, i u ovom poduhvatu ne okleva da žrtvuje ni sopstvene poslanike, onako kako se na šahovskoj tabli žrtvuju pioni ne bi li se sačuvao kralj. Poslanici vladajuće partije i njenih koalicionih partnera svakodnevno od sebe prave pajace ne bi li od parlamenta napravili cirkus. Samim tim, nije nikakva vest kada se neki od ovih svojevoljnih pajaca nađe i na karikaturi, pa makar u Hitlerovom i Gebelsovom naručju. To samo po sebi niko ne prepoznaje kao uvredljivo, čak ni glasači vladajuće partije, a kako smo videli, čak ni oni koji su se na ovoj karikaturi našli. Karikaturama je i mesto u karikaturi.

Nelegitimno izabrani predsednik je već druga priča. On je, i to je uporni refren svih prethodno navedenih izjava, Srbija sâma. Podsmevati se njemu, znači podsmevati se Srbiji. Njegovi partijski vojnici se valjaju po blatu upravo zato da bi on mogao da ostane besprekorno čist. Zato naslovna strana „Danasa“ i izaziva paniku u redovima režima. Ne zbog Coraxove karikature, već zbog naslova koji je prati: „Kroz usta Martinovića govori Vučić“.